Чакра

Из Википедије, слободне енциклопедије
Положај седам главних чакри у људском телу од прве доње Muladhara до задње горње Sahasrara

Реч Чакра долази из санскритског језика и значи котур. Постоји пуно радова на тему модела чакре, и филозофије који подупиру разне филозофске системе, спиритуалне праксе и религијске обичаје. Филозофске теорије и модели чакри у облику кружног система енергије су идентификовани кроз егзистенцијалну мистичну праксу јоге у Индији где је и настала прва замисао чакре.

Опис[уреди]

Заговорници ове филозофије аматрају да је чакра активни центар који прима, асимилира и ослобађа животну енергију (Прана, Чи, Биоенергија). Реч чакра дословно се преводи котур или диск и односи се на вртећу сферу (куглу) биоенергије за коју се сматра да избија из главног живца ганглије и да се грана из кичме. Таквих седам котурова (чакри) поређано је у низу од темеља кичме до врха главе. Постоје и мање чакре смештене у длановима, стопалима, прстима и раменима, У ствари, сваки активни вртлог би се могао назвати чакром. Седам главних чакри се поистовећује са основним стањима свести...

Чакре су веза између метафизичке и/или биофизичке енергије у телу.

Према неким источним размишљањима, чакре су степени свести, и стање душе. У метафизичком концепту то су енергетска средишта суптилне електромагнетске силе, која делује на физичком, емоционалном, менталном и духовном плану.

Историја[уреди]

Систем чакри оригинало је настао у Индији, пре више од 4000 година. Чакре се спомињу у древним делима Веда и касније Упанишада, Joga Sutras Patanjali, и највише у 16. веку од индијског јогина у тексту "Sat-Chakra-Nirupana". 1920-тих година Сер Џон Вудроф (псеудоним: Артур Авалон) је упознао Запад са чакрама у својој књизи "The Serpent Power“ (Кундалини јога).

Критика[уреди]

Обзиром да се по метафизичком схватању у чакрама јављају електромагнетне силе, било би логично да се електромагнетна зрачења из ових средишта могу детектовати електронским инструментима (осцилоскоп, фреквенцметар...), као и да се у телу налазе органи за њихове функције. Анатомија и хистологија нису пронашле ове центре, а електронским инструментима нису детектована њихова зрачења[1].

Емили Роса је најмлађа особа којој је објављен истраживачки рад у журналу америчког медицинског удружења. Са десет година је тестирала 21 терапеута биоенергијом, који су требали да „осете“ њену руку. Успешност је била 122 (44%) од 280 покушаја[2].

1996. године Џејмс Ренди фондација, позната по тестирању и разоткривању разних модерних превара јавно је понудила 742.000 долара било коме ко под контролисаним условима успе да осети „енергетско поље“ особе. Од више од 80.000 америчких терапеута који тврде да имају такву способност, јавила се само једна особа. Није успела. Награда која тренутно износи милион долара и даље чека оне који су вољни да своја убеђења провере у пракси[3].

Једини доказ ове животне силе су различите метафизичке теорије које се користе како би објасниле шта се догађа током енергетских терапија. Неке од ових теорија су једноставне, попут кинеске о чи енергији која се креће меридијанима и повремено се заглави или блокира, проузрокујући болест. Неке су сложеније и укључују вибрације субатомских честица, биоенергију, трансцедентнална бића или астрална тела. Ипак, ове теорије нису независно потврђене. Без концепта животне силе, саме теорије се урушавају.

Референце[уреди]

  1. ^ Michael Shermer. The Skeptic Encyclopedia of Pseudoscience. p. 538. OCLC 50155642. ISBN 1-57607-653-9. 
  2. ^ Larry Sarner. „Therapeutic Touch Study Data“ Приступљено 6. 8. 2012.. 
  3. ^ Stephen Barrett. „Why Therapeutic Touch Should Be Considered Quackery“ Приступљено 6. 8. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :