Зека Буљубаша

С Википедије, слободне енциклопедије
Зека Буљубаша
Ravnje 006.jpg
Споменик Зеки Буљубаши у Равњу
Пуно имеЈован Глигоријевић
Датум рођења1785.
Место рођењаСјеница или Нова Варош
 Данашња  Србија
Датум смрти1813.
Место смртиБој на Равњу
 Данашња  Србија
ЗанимањеВојник, капетан

Зека Буљубаша (право име Јован Глигоријевић (око 1785. — Засавица 1813) је један од највећих јунака Првог српског устанка. Имао је чин капетана (буљукбаше) и командовао бећарима. Погинуо је 1813. године у боју на Равњу са читавом својом четом када су, након што им је нестало муниције, напали Османлије ножевима.

Место рођења и порекло[уреди | уреди извор]

У литератури се могу наћи различити подаци о његовом месту рођења. Тако Јован Милићевић наводи да је рођен око 1785. у Доману код Невесиња[1]. Други извори наводе да је рођен у Сјеници или Новој Вароши у Старом Влаху[2][3] такође око 1785. године. Неки извори наводе да је био из Броца.[4]

Одгајан је код српских и турских трговаца, одакле је научио јахање коња, употребу оружја и турски језик.[5] Школовао се у манастиру.[5] Родитељи су га звали зека (зеко) због зелених очију.[5]

Зека је дошао у Смедеревски санџак због избијања Првог српског устанка.[6] Пре устанка живио је у Вишеграду.[5] Прича се да је напустио родно село након што се посвађао са својим блиским пријатељем, Турчином из Невесиња, након што му је причао о убиству Турчина који је хтио да силује удовицу Српкињу, своју комшиницу; пријатељ је рекао Зеки да његова исламска вера не може да гледа преко овога и предложио је двобој оружјем; Зека му је пуцао у раме и одмах отишао од куће у Вишеград.[6] Тада још није имао 20 година.[6]

Учешће у Првом српском устанку[уреди | уреди извор]

Зека је прво служио у чети војводе Стојана Чупића у Мачви, а затим је служио као гранична заштита код Дрине (према Босанском ејалету).[6] Обично је био распоређен у Парашници код Црне Баре.[6]

Зека је формирао чету од 50–200 људи, звану Голи синови („Голи синови“, израз за људе без жена и деце)[6] или Голаћи. Иако су имплицирали сиромаштво, војници су касније били богато обучени и наоружани.[6] Зека је са својом четом учествовао и у великим биткама, попут Лешнице и Лознице, али је посебно успешно посматрао турска кретања и пресретане трупе.[6] Након што је добио чин буљубаше/капетана постао је познат у народу као „Зека Буљубаша“.[5]

Њему се придружио одред јужносрбијанаца предвођених Наумом Крнаром.[7] Године 1813. борио се са четом на Дрини. Командовао је четом добровољаца, који су понекад били одевени у сукно, али наоружани најлепшим оружјем. Године 1813. командовао је бригадом (800-1000 војника) у последњој бици Првог српског устанка, Равањској бици. Када је бригади понестало муниције, навалили су на Османлије са ножевима и сви су побијени, код Засавице.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Фудбалски клуб у Равњу носи његово име. Душан Баранин је написао два романа о његовом животу, Зеко Буљубаша (1954)[8] и Голаћи (1966).[9] У роману Хајдук Станко Јанка Веселиновића, Зека Буљубаша је један од главних ликова. Такође, његови потомци су Савкићи, названи по брату Савку.[10]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Др. Јован Милићевић, унив. проф. Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971. том 8 стр. 619.
  2. ^ Dojadio turski zulum
  3. ^ Ризница Српска- JOVAN GLIGORIJEVIĆ /ZEKA BULJUBAŠA/ (1785—1815)
  4. ^ „Званична презентација Града Бијељине”. Архивирано из оригинала на датум 25. 11. 2014. Приступљено 06. 03. 2013. 
  5. ^ а б в г д Vojska (на језику: српски). Vojnoizdavački i novinski centar. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж Andra Gavrilović (1904). Crte iz istrorije oslobodenja Srbije: # (на језику: Croatian). University of Michigan. #. 
  7. ^ "Време", Београд 1930. године
  8. ^ Baranin, Dušan (1954). Zeko Buljubaša (на језику: српски). Prosveta. 
  9. ^ Baranin, Dušan (1966). Golaći (на језику: српски). Vuk Karadžić,. 
  10. ^ Аntonic, Milosh (2002). Pelagicevo u sadasnjosti i proslosti. str. 71

Извори[уреди | уреди извор]