Нова Варош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нова Варош
Nova Varos Center 2004.JPG
Нова Варош
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Златиборски
Општина Нова Варош
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 8795
Географске карактеристике
Координате 43°27′23″ СГШ; 19°48′25″ ИГД / 43.456333° СГШ; 19.806833° ИГД / 43.456333; 19.806833Координате: 43°27′23″ СГШ; 19°48′25″ ИГД / 43.456333° СГШ; 19.806833° ИГД / 43.456333; 19.806833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 1111 м
Нова Варош на мапи Србије
Нова Варош
Нова Варош
Остали подаци
Поштански број 31320
Позивни број 033
Регистарска ознака NV

Нова Варош је градско насеље у Србији у општини Нова Варош у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 8795 становника.

Географске одлике[уреди]

Нова Варош
Нова Варош - панорама града

Нова Варош је смештена на средини магистралног пута Београд - Бар, на надморској висини од 1.000м. Над њом се издиже планина Златар, дуга 22км и широка 12км, са највишим врхом од 1.627м. Сама нововарошка општина обухвата површину од 584км² у којој живи преко 16.000 становника.

Код насеља Кокин Брод, 11 километара северно од Нове Вароши ка Чајетини, подигнута је насипна брана (хидроцентрала) и тако је у долини Увца створено Златарско језеро (или језеро Кокин Брод), дугачко 30 километара, са акумулацијом од преко 400 милиона кубних метара воде.

Струју увачког електро-система назван „Лимске хидроелектране“ производе хидроцентрале „Увац“, „Кокин Брод“, „Бистрица“ и „Потпећ“, тако да произведу годишње око 800 милиона киловат-часова електричне енергије. У општини послује око 100 предузећа и 450 радњи, а запослено је 5.500 становника.

Пољопривреду карактерише развијено сточарство, производња млечних производа, од којих је најпознатији чувени златарски сир. Значајни пољопривредни потенцијали постоје у развоју воћарства, пчеларства и откупу и преради шумских плодова. Пољопривредну површину чини 57,10% укупне површине општине, а шумском земљишту припада 33,85%.

За туризма у Новој Вароши и њеној околини постоје добри предуслови, који се огледају у лепотама и другим природним вредностима планине Златар и акумулационих језера.

Једна од изузетних природних реткости је белоглави суп, чије је станиште у кањону реке Увац.

Културно-историјске споменике представљају: цркве - брвнаре по селима, зграда старе школе у Радоињи, црква и џамија у Новој Вароши и други белези и знамења. Они сведоче о животу људи овог краја кроз векове и о присуству Келта, Римљана, Словена и других народа на овим просторима.

Историја[уреди]

Нова Варош је настала у средином 16. века. Везује се за име Скендер-паше Ђеновљанина. Кад је Скендер-паша, путујући из Босне за Цариград (1530), застао са пратњом на заравни у подножју планине Златар и одушевљен лепотама овог шумовитог предела и опојним мирисом боровине, наредио је при поласку да се ту подигне касаба. Убрзо је никло насеља на месту данашње Нове Вароши. Названо је Скендер-пашина Паланка. Кад је нарасло до близу 2.000 кућа, „букну пожар и спржи палаку до темеља“ (Евлија Челебија). Већина становника је остала ту и подигла нову касабу коју назваше Јени Касаба, што на српском значи Нова Варош.

Све живља трговина стоком и њеним производима, учинила је да се варош, на раскрсници важних путева, брзо расвијала. Административно, од 1776, била је у саставу новопазарског санџака. Средином 19. века Нова Варош, према записима руског конзула и путописца Александра Гиљфердинга, имала је око 300 кућа и око 1.200 становника, „што је била реалнија процена од оне коју је изнео Елвија Челебија, који је иначе склон претеривању, навео да у Новој Варши има чак. 2.000 кућа“.[1]

Почетком 19. века (1809), град су од Турака ослободили Карађорђеви устаници. али су га истовремено грешком и запалили. Одласком Карађорђевих устаника, Нову Варош је, бежећи од турске одмазде, напустио велики број српског живља, иселивши се у Србију.

После више окршаја у Првом и Другом српском, а затим и у Невесињском устанку 1875. године (велика борба у суседном селу Радоињи), народ овог краја ослободио се турског ропста победом у Првом балканском рату 1912. године. Нова Варош је тада имала 450 кућа и 2.909 становника.

У времену од 1865. до 1902. године, Нова Варош је припадала Новопазарском санџаку, а потом је од 1902. до 1912. године била у саставу посебног Сјеничког санџака. На почетку Првог балканског рата у јесен 1912. године, Нову Варош је ослободила војска Краљевине Србије.[2]

И у Првом светском рату нововарошки крај дао је велики допринос победи против централних сила Аустроугарске и Немачке, а на Солунском фронту и против Бугарске. Њихов земљак, прослављени војвода Петар Бојовић, родом из села Мишевићи испод планине Златар , командовао је српском Првом армијом.

Нова Варош није остала по страни и у Народноослободилачком рату 1941—1945. Народ овог краја сврстао се у великом броју у јединице народноослободилачке војске, у Златиборску чету односно Трећу пролетерску санџачку ударну бригаду, а сама Нова Варош је више од 70 пута била час окупирана, а час поново ослобађана. Коначно је ослобођена 4. децембра 1944.

Демографија[уреди]

У насељу Нова Варош живи 7252 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,7 година (39,9 код мушкараца и 41,6 код жена).

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2011. године), а у последња два пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.781
1953. 2.179
1961. 3.200
1971. 5.718
1981. 8.565
1991. 10.424 10.405
2002. 10.335 10.462
2011. 8.795
Етнички састав према попису из 2011.[4]
Срби
  
7.182 81,66 %
Бошњаци
  
788 8,96 %
Муслимани
  
525 5,97 %
Југословени
  
33 0,37 %
Црногорци
  
18 0,20 %
Хрвати
  
4 0,04 %
Албанци
  
3 0,03 %
Горанци
  
3 0,03 %
Роми
  
3 0,03 %
Руси
  
3 0,03 %
Мађари
  
2 0,02 %
Македонци
  
2 0,02 %
Словаци
  
2 0,02 %
Словенци
  
2 0,02 %
Бугари
  
1 0,01 %
Румуни
  
1 0,01 %
Украјинци
  
1 0,01 %
Остали
  
9 0,10 %
Неизјашњени
  
136 1,54 %
Непознато
  
77 0,87 %
укупно: 8.795


Познати Нововарошани[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Др Слободан Ристановић:Кроз Србију и Црну Гору Београд (2005). стр. 245.
  2. Историја српског народа (књ. 6, св. 1): Од Берлинског конгреса до Уједињења 1878-1918. Српска књижевна задруга. 1983. стр. 189. 
  3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. Етничка структура након пописа 2011.
  5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]