Невесиње

Из Википедије, слободне енциклопедије
Невесиње
Фонтана у Невесиње.JPG
Фонтана код Градске пијаце
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Општина Невесиње
Становништво
Становништво
 — (2013) Раст 5.464
Географске карактеристике
Координате 43°16′ СГШ; 18°07′ ИГД / 43.26° СГШ; 18.11° ИГД / 43.26; 18.11Координате: 43°16′ СГШ; 18°07′ ИГД / 43.26° СГШ; 18.11° ИГД / 43.26; 18.11
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 882 м
Површина 877.08 км2
Невесиње на мапи Босне и Херцеговине
Невесиње
Невесиње
Остали подаци
Поштански број 88280
Позивни број 059

Невесиње је градско насеље и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Невесиње укупно је пописано 5.464 лица.[1] Први пут се спомиње као жупа у 12. вијеку, а као град у 14. вијеку.

Географски положај[уреди]

Општина Невесиње је брдско-планински рејон са просјечном надморском висином од 860 метара, а карактерише је велико крашко поље укупне површине 18 хиљада хектара. Клима је континентална са дугим и хладним зимама и кратким и топлим љетима. Највише падавина је у касну јесен и прољеће.

Историја[уреди]

Најчешће се тврди да је Невесиње добило назив према латинским ријечима за сњежну пустињу (лат. Neuesigne) од кога су настали облици Netuisina и Netusina и коначно Невесиње, а постоји и друга верзија према којој је назив настао по љековитој биљци девесиљ (девет сила) која се и данас користи у неким словенским језицима и може се чути у варијантама девесињ, невесиљ и невесињ, према коме је могао настати назив Невесиње.[2]

Први поуздани историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у коме се каже да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа.[2] У дубровачким изворима Невесиње се први пут помиње 1281. године. Жупско сједиште невесињске жупе и главни град био је Вјенчац – Винчац; касније и кнежевско сједиште. Град се налазио изнад садашњег градског насеља, локални назив Кнежаца, Кнежак или Град. Видљиви су и данас остаци војничког утврђења и градских зидина.

У првим деценијама 14. вијека Невесињем је владала породица Санковића, који су били утицајни и редовно су учествовали у зборовима босанских великаша као представници Хумске земље. Овај властелински род Невесиња, Загорја (област Калиновика) и проширених крајева: Дабар, Попово, Приморје и Конавли, био је политички веома активан у босанској држави (1330—1404).

Невесињем су Санковићи владали у другој половини 14. вијека и све до 1404. године, кад су их покорили Влатко Вуковић и Павле Раденовић, владари сусједних области, а Конавле, њихову територију између себе подијелили. То је било 1391. године.

Присвајањем Захумља 1404. године у коме је било и Невесиње, војвода Сандаљ Хранић Косача – насљедник Влатка Вуковића, боравио је неко вријеме у Невесињу. Историјски извори забиљежили су да је 31. јула 1421. године војвода Сандаљ Хранић боравио у Невесињу и примио дубровачке посланике, као и 12. септембра 1430. године. Да су Косаче често боравиле и столовале у Невесињу, говори и податак да је 10. октобра 1435. године херцег Стефан издао повељу „Под градом Вјенчацем на Невесињу“. У римско доба кроз Невесиње је ишао пут из долине Неретве на Биоград и Заборане, за сарајевско поље, што говори о значају овог простора и у томе времену.

Управо тим старим римским и средњовјековним путем, на Заборане из правца Сарајева у прољеће 1465. године дошли су Турци и успоставили свој логор у невесињском пољу одакле су даље кренули у освајање Гацка, Билеће и Требиња.

Већ од 12. јуна 1469. године у Невесињу се помиње војвода турског поријекла. Прво столовање Турака није било у Винчацу или у Биограду, како се могло очекивати, већ у Жиљеву — четири километра од Невесиња.

Дубровчани су по обичају новом господару Невесиња – војводи Хусеину послали дар у августу 1470. године. Невесиње има и кадију од исте године, дакле успостављена је потпуна власт. Доласком Турака у град Виначац-Вјенчац почиње да стагнира, а данас су на томе мјесту видљиви бедеми и зидине војничке куле. Срушена кула, зарасли и порушени бедеми још увијек подсјећају на некадашњи значај овога града у коме су столовали жупани и кнежеви, као и на бурну историју овог града и његовог народа.

Историја ових простора (посебно турски период), протекла је у супростављању сваком зулуму, самовољи и феудалном кулуку, трпљењу и борби за самоодржање, освајање слободе, очување националног и духовног идентитета, етичких и културних вриједности. То је и одредило судбину овог народа, да буду страдалници и ратници у политичкој мрежи европских дворова и интереса истока и запада.

Историја 19. и 20. вијека испуњена је ратовима за слободу и уједињење. Најзначајнији догађај овог периода је, несумњиво, Невесињска пушка, испаљена 23. јуна 1875. године у Бишини, на Четној пољани из руку невесињског хајдука и харамбаше Пера Тунгуза и његове чете. Овај устанак дао је сигнал читавој бунтовној Херцеговини да се дигне на устанак да би врло брзо прерастао у велику источну кризу — питање даљег опстанка турске царевине на Балкану, као и подјелу њених територија на томе простору. Због тога је овај устанак врло брзо изгубио локални значај, што су биле раније буне, и добио европски значај, као ниједан догађај друге половине 19. вијека у земљама под турском влашћу. Овај устанак који је почео у Невесињу, познат је у историји као Невесињска пушка уврстио је овај град (Невесиње) у уџбенике опште историје свих земаља свијета.

Најчешћи почетак буна и устанака био је одговор на неподношљиви терор да би се дошло до слободе. Ниједан успјех на томе путу није се могао постићи без великих жртава, и та борба увијек је била са противницима много јачим од себе. Бунама и устанцима обично је претходио сабор и договор главара код манастира и цркава који су имали снагу закона и упутство за борбу. Тако је било и пред почетак Невесињске пушке 1875. године. На Малу Госпојину – 8. септембра 1874. године код цркве у селу Биоград, Невесиње, сазван је збор народних првака Невесиња на коме су вође народа у Херцеговини Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић одлучили да се крене са устанком у прољеће наредне године.

Бројни су узроци овом устанку, али је непосредан повод био напад чете харамбаше Пера Тунгуза на турски караван у Бишини (пут Мостар-Невесиње), на Четној пољани, дана 23. јуна (по новом – 5. јула) 1875. године и убио седам турских кириџија. Кроз два дана у цркви у Кифину Селу 25. јуна – (7. јула), донесена је одлука да се акција за устанак убрза и у осталим срезовима Херцеговине. Устаничке чете већ 27. јуна (9. јула) у селу Крекови су отпочеле прву борбу. То је прерасло у општеевропску кризу. Устаници који су кренули у тај устанак нису ни слутили такав његов исход Берлинским конгресом. Вјеровали су да крв дају за велико дјело – народну слободу и народно уједињење. Умјесто тога вољом великих сила, овом народу и овом простору једно ропство замијењено је другим (умјесто Турске ове просторе окупирала је Аустроугарска). Ове одлуке разочарале су вође и народ, али и отријезниле у борби до коначног циља, ослобођења и уједињења 1918. године.

Да је незадовољно новом аустроугарском влашћу Невесиње је врло брзо показало (опет први у окупираној БиХ), устанком 1882. године у Улогу (Невесиње)

Слободарски дух Невесиња се исказао и кроз добровољачки покрет (у Балканским ратовима и кроз солунске добровољце — њих око 1.000). Невесиње је вјечно каљено у отпору, па ни покрет Млада Босна није могао без невесињског надахнућа — жртвом Богдана Жерајића – члана ове организације.

Своје слободарско опредјељење Невесиње је показало и у организовању демонстрација 27. марта 1941. године (што је учинило мало градова) и тиме јасно ставили до знања шта мисле о новој власти и на што су спремни. То су потврдили потпуним одзивом у Априлском рату 1941. године.

Јунски устанак (општи и први у окупираној Југославији) био је трећа Невесињска пушка у посљедњих 70 година. Овај устанак је по свом значају и далекосежним посљедицама у многом надмашио све претходне буне и устанке, чак и онај из 1875. године, јер је дигнут против најмоћније војне алијансе Трећег рајха у дотадашњој свјетској историји под чијом се окупацијом налазила готово читава Европа. Невесињски јунски устанак почео је 3. јуна 1941. године и био је први организовани оружани устанак у поробљеној Европи. Да је био први устанак још званично није признат, али нико га није оспорио, већ га је само игнорисао, јер његовим признавањем и стављањем на мјесто које му у националној и општој истирији припада, не би се уклапао у политички договорене датуме почетка оружаних устанака 1941. године у појединим републикама Југославије.

Невесиње је и током рата у БиХ било на удару освајача, али су се борци Невесињске бригаде успјешно одбранили од далеко бројнијег напријатеља и заштитили народ и територију. Најпознатије су борбе у Првој митровданској офанзиви 1992. и Другој 1994.

Спомен-костурница[уреди]

У Невесињу се налази спомен костурница у којој се чувају тијела Срба који су нестали на подручју Херцеговине у периоду од 1992. до 1995.[3]

Привреда[уреди]

На подручју општине Невесиње под високим економским шумама четинара и лишћара налази се 6.658 ha и највећим дијелом се користе за потребе дрвопрерађивачке индустрије. Под пољопривредним земљиштем обрадивог типа налази се 10.820 ha. Планински пашњак Морине обухвата површину од 2.040 ha и идеалан је простор за узгој ситне стоке. Код индивидуалних пољопривредних произвођача (фармера) налази се 7.500 говеда, 30.000 оваца и 4.000 свиња у товној сезони. Од руда, утврђена су налазишта боксита и угља чија економска валоризација није утврђена. Невесиње пружа велике могућности у производњи житарица, воћа, поврћа и меса и конкурише као средина на ширем подручју за производњу здраве хране.

Спорт[уреди]

Невесиње је сједиште великог броја спортских колектива. Најстарије је Српско соколско друштво „Невесињска пушка“, а издвајају се и фудбалски клуб Вележ, рукометни клуб Херцеговина и клуб малог фудбала Невесиње.

Становништво[уреди]

Националност[4] 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948.
Срби 3.260 2.622 2.268 1.625 917
Муслимани 631 593 642 260
Југословени 104 304 25 323
Хрвати 39 59 91 109 49
Црногорци 13 12 9
Словенци 4 3 2
Албанци 6 4 4
Македонци 7
остали и непознато 41 4 10 10 30
Укупно 4.075 3.605 3.055 2.349 1.615
Демографија[4]
Година Становника
1948. 1.615
1953. 6.109
1961. 2.349
1971. 3.055
1981. 3.605
1991. 4.075

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  2. 2,0 2,1 Драгомир Драган Граховац (2013). Можда нисте знали о Невесињу. Просвјета. ISBN 9789993872269. 
  3. „Сјећање на страдале Србе Херцеговине”. Радио-телевизија Републике Српске. 15. 6. 2012. Приступљено 16. 6. 2012. 
  4. 4,0 4,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

  • Драгомир Драган Граховац (2013). Можда нисте знали о Невесињу. Просвјета. ISBN 9789993872269. 

Спољашње везе[уреди]