Пређи на садржај

Карл Милес

С Википедије, слободне енциклопедије
Карл Милес
Карл Емил Вилхелм Милес
Лични подаци
Датум рођења(1875-06-23)23. јун 1875.
Место рођењаКнивста, Шведска
Датум смрти19. септембар 1955.(1955-09-19) (80 год.)
Место смртиЛидинге, Шведска
Уметнички рад
Пољевајарство

Карл Емил Вилхелм Милес, рођен Андешон (шв. Carl Emil Wilhelm Milles; Книвста, 23. јун 1875.Лидинге, 19. септембар 1955) био је шведски вајар. Радио је углавном у Европи, а неко време и у Сједињеним Америчким Државама. Познат је по својим фонтанама и споменицима.

Одрастање

[уреди | уреди извор]

Карл Милес је био син поручника Емила "Милеа" Андешона и његове супруге Валборг Тисел, која је умрла 1879. године рађајући треће дете. Карл Милес је тада имао старију сестру и млађег брата, а када му се отац поново оженио, деце је било укупно шесторо. Двоје је радило у пољу уметности: Милесова сестра Рут Милес (18731941) постала је вајар, а полубрат Еверт Милес (18851960) постао је архитекта.

Године 1892. Карл Милес је почео да учи столарски занат. Напустио је школу и похађао вечерње часове у једној техничкој школи у Стокхолму, чији је званични ученик постао три године касније.[1] Године 1897. добио је стипендију у вредности од 200 круна од Шведског столарског удружења и с тим новцем отпутовао у Париз. Тамо је живео неколико година зарађивајући резбарењем декоративних предмета. У Паризу је студирао анатомију на факултету École nationale supérieure des Beaux-Arts где је оставио снажан утисак на француског вајара Огиста Родена. На међународној изложби у Паризу Exposition Universalle 1900, добио је сребрну медаљу. У Паризу је, инспирисан надимком свог оца "Миле" који боље лежи француском језику, он променио своје презиме, тако да више није Карл Андешон, већ Карл Милес.[2]

Живот и дело

[уреди | уреди извор]
Карл и Олга Милес, 1903.

По повратку из Париза отпутовао је у Немачку (Минхен), Холандију и касније Белгију. Године 1902. добио је задатак да исклеше Камени споменик (Sten Sturemonumentet) у Упсали (завршен 1925. године), који је народна маса убрзо запазила, због чега се убраја у једно од Милесових дела која су га пробила у свет великих вајара.

1903. Карл Милес је добио задатак да направи три различита украса за новоотворено Краљевско драмско позориште у Стокхолму. На фасади је исклесао неколико маски за лице, а у фоајеу је направио бисту краља. Заједно са шведским вајаром Готфридом Лашоном направио је постоља за осам спољашњих мермерних стубова и лукове који подупиру лођу, средишњи део фасаде са два путоа који носе грб Шведске. Милес је исклесао и пет женских фигура које се налазе на средини фасаде и које представљају Архитектуру, Поезију, Драматику, Скулптуру и Сликарство.[3]

Карл Милес и Елен Кеј

Године 1904. се доселио у Минхен, где је 1905. године оженио аустријску портретну сликарку Олгу Гранер, с којом се спријатељио у Паризу 1899. године. У својим раним писмима је на не у потпуности течном немачком назива "Mein kleines Hasselnuss" (Мој мали лешник). Нису имали децу.

Од 1920. до 1931. године радио је као професор на Краљевском институту за уметност у Стокхолму. Током овог периода добијао је позиве за изложбе широм Шведске. Након тога излагао је у Либеку и Хамбургу. Године 1927. одржао је самосталну изложбу у Галерији Тејт у Лондону. Године 1929. по први пут је посетио САД. Милес је полако постао међународно признат као вајар и то не само захваљујући Галерији Тејт. Један од разлога што је одлучио да емигрира је тај што се Олги Милес није допадао живот у Шведској.[4]

Пошто га је посао водио у САД[5] Карл Милес се 1931. године преселио са супругом Олгом у Блумфилд Хилс, предграђе Детроита. Амерички држављанин постаје 1945. године. Након двадесет година у Сједињеним Америчким Државама Милес се вратио у Европу. Живели су у Риму, у кући коју му је поклонила Академија уметности Кренбрук. Они су му израдили и атеље који му је, уз кућу, дат на бесплатно коришћење до краја живота.

Један од његових посљедњих радова била је Аганипина фонтана, израђена 1956. године у Метрополитанском музеју уметности у Њујорку. Последњи рад је фонтана Светог Мартина, група бронзаних скулптура коју је Милес правио у периоду 1950-1955. за Канзас Сити, а која је откривена тек три године након његове смрти. Милес је умро 1955. године и сахрањен је у капели Lilla Skogskapellet заједно са својом супругом Олгом, преминулом 1967. године.

Списак скулптура

[уреди | уреди извор]

Поређане су по абецедном реду са годином настанка и местом на којем су изложене. Неке мање скулптуре које се налазе у оквиру других скулптура остаће именоване као цела група. Исто важи и за фонтане.

  • Aganippefontänen, 1955, Метрополитан у Њујорку и Millesgården
  • Bågskytten, без Liljevalchs konsthal l и Prins Eugens Waldemarsudde[6] у Стокхолму
  • Danserskorna, 1915, Музеј уметности у Гетеборгу[7]
  • Delawaremonumentet, 1938, Вилмингтон, САД
  • Dianafontänen I, 1927–1928, Стокхолм
  • Dianafontänen II, 1929–1930, на имању Skytteholm
  • Dödsängeln, 1921, Стокхолм, општина Екере
  • Europa och Tjuren, 1926, Велики трг у Халмстаду
  • Industrimonumentet, 1926, Стокхолм
  • Flöjtspelande ängel, Линдиге и Шевде
  • Flygarmonumentet, 1931, Karlaplan у Стокхолму
  • Folkungabrunnen, 1927, фонтана од црног гранита, са Folke Filbyter till häst, статуом од бронзе, на Великом тргу у Линћепингу
  • Fredsmonumentet eller Indiansk fredsgud, 1936, St. Paul, Минесота, САД
  • Genius или Lyrspelande ängel, 1932–1940, Стокхолм
  • Gud Fader på Himmelsbågen, или Gud Fader på Regnbågen бронзана скица 1946
  • Guds hand, 1954, првобитно исклесана за Ешилструну, налази се и у САД-у, Јапану, Аустралији, Индонезији
  • Indian med kanot или Spirit of Transportation, 1954, Детроит, САД и Millesgården
  • Johannes Rudbeckius, 1923, Västerås, код цркве Västerås domkyrka и гимназије Rudbeckianska gymnasiet.
  • Jona och valfisken, 1932, Eшилструна, Millesgården и Cranbrook Academy of Art у САД-у
  • Lilla Tritonen, 1916, Стокхолм
  • Musicerande änglar, 1949–50, више градова у САД-у и у Јевлеу, као и у Millesgården
  • Människan och Pegasus, 1950, између осталог и у Малмеу
  • Lilla Najaden или Najad med snäckor i händerna, 1916, Millesgården и Јевле
  • Orfeusfontänen илиOrfeusgruppen, 1926–36, трг Hötorget у Стокхолму
  • Poseidon med brunnskar, 1927 & 1930, Гетеборг и једна реплика је у Millesgården
  • Sankt Martins fontänen или Sankt Martinsmonumentet, 1950–1955, Канзас Сити, Мисури
  • Sjöguden, 1913, Стокхолм
  • Skridskoprinsessan, 1948, Millesgården
  • Solglitter eller Najad på delfin, 1918, Millesgården и Сулна
  • Solsångaren, 1926, Стокхолм
  • Sten Sturemonumentet, започета 1902, завршена 1927, Упсала
  • Till en annan värld, 2008, на раскрсници Södra Kungsvägen-Lejonvägen у Линдигеу
  • Två vildsvin или Vildsvin, 1929, Millesgården
  • Gustav Vasa, 1907 och 1925, Нордијски музеј у Стокхолму
  • Vingarna, 1908–10, Гетеборг, Упсала, Стокхолм
  • Милесове поставке изложене су између осталог и у Народном музеју[8] и Музеју модерне уметности[9] у Стокхолму

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Carl Milles - Millesgården”. www.millesgarden.se. Приступљено 21. 07. 2019. 
  2. ^ „StockholmGamlaStan - Konstnären Carl Milles”. www.stockholmgamlastan.se. Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 21. 07. 2019. 
  3. ^ Statens Fastighetsverk, Carl Milles gipsförlagor hittar hem. Pressmeddelande 2002-06-12.[мртва веза] Statens Fastighetsverk överlämnar vindsfynd till Millesgården.[мртва веза]
  4. ^ Carl Milles – en biografi, sida 217
  5. ^ "Livet efter döden - Carl Milles märkligaste verk" (bilder återgivna av Se med tillstånd av Life Magazine), Tidningen Se nr 41, 1948, sid 16-17, Åhlén & Åkerlunds, Stockholm. Läst 29 oktober 2018
  6. ^ Prins Eugens Waldemarsudde
  7. ^ Göteborgs konstmuseum
  8. ^ Nationalmuseum
  9. ^ Moderna museet

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Erik Näslund (1991). Carl Milles - en biografi. Höganäs: Förlags AB Wiken. 7605299. ISBN 978-91-7119-010-9
  • Anders Bergström (2004). Millesgården - Arkitektur och trädgård. Stockholm: Atlantis. ISBN 978-91-7486-799-2
  • H. Cornell (1963). Carl Milles: Hans verk. Stockholm: Norstedt & Söner. 336411

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]