Невесињска пушка (битка)
| Невесињска пушка (битка) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Херцеговачког устанка | |||||||
 Неки од вођа Херцеговачког устанка | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Српски устаници |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Јован Гутић | непознато | ||||||
| Јачина | |||||||
| 80 људи[1] | 30 људи[1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| без губитака | 2[1] | ||||||
Невесињска пушка[а] је назив за први сукоб између Срба и Турака у Херцеговачком устанку (1875–1878), који се одиграо 9. јула 1875. Завршен је лаком победом устаника. Упркос малим размерама ове битке [б], ова устаничка победа била је сигнал за општи устанак у Херцеговини у лето 1875. По овој, првој устаничкој победи, цео устанак у Херцеговини (1875–1878) назива се Невесињска пушка.[1]
Позадина
[уреди | уреди извор]Од половине 19. века, стварање независних српских држава - кнежевина Србије и Црне Горе - подстакло је у Босни и Херцеговини под турском влашћу низ народних покрета, буна и устанака, чији су носиоци били српски сељаци-кметови, који су, и поред низа турских реформи, остали потпуно обесправљена раја, изложена самовољи и угњетавању турских феудалаца, који су имали подршку османских власти. Надајући се помоћи из Црне Горе, херцеговачки народни прваци Јован Гутић, Симун Зечевић, Петар Радовић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић и Продан Рупар су почетком октобра 1874. ступили у преговоре са кнезом Николом Петровићем, планирајући да подигну народ на устанак у пролеће 1875. Кнез је оклевао, пошто Русија у том тренутку није била спремна за рат. Сазнавши за те преговоре, турске власти покушале су да спрече устанак хапшењем виђенијих Срба, али су се вође устанка склониле у Црну Гору, где су провели зиму 1874/75.[2]
Ти догађаји одјекнули су и ван Херцеговине и изазвали дипломатску интервенцију великих сила код Порте: у мају 1875. Аустроугарска је захтевала од Порте да реформама и амнестијом избеглица умири рају у Херцеговини. Под њеним притиском, Порта је ступила у преговоре с херцеговачким вођама, дала им амнестију и обећала пореске и друге олакшице. Упркос томе, припреме за устанак су настављене: после повратка у Херцеговину, устаничке вође одлучиле су да најпре створе слободну територију у невесињском крају, а затим прошире устанак на друге делове Херцеговине.[2]
Битка
[уреди | уреди извор]
Тражећи хајдучку чету Пера Тунгуза, која је 5. јула 1875. на Цетњој пољани у планини Бишини напала и опленила турски караван, турске јединице и заптије[в] из Невесиња вршиле су претрес околних шума.[2] 9. јула 1875, турско потерно одељење из Невесиња сукобило се са групом наоружаних кметова (око 80 људи) под вођством Јована Гутића на брду Градац, северно од села Крекова, недалеко од Невесиња. У сукобу је погинуо један турски војник, а један је рањен, док је остатак после кратког отпора узмакао у град.[1]
Последице
[уреди | уреди извор]Овај сукоб, назван Невесињска пушка, био је позив на почетак општег устанка у Херцеговини, а лака победа подигла је морал српских устаника. Устаници су се скупљали у чете (50-300 људи) и палили беговске куле и пограничне карауле.[2] Устанак је ускоро, поред невесињског, захватио билећки и столачки крај, а почетком августа 1875. гатачки крај и гранични појас према Црној Гори.[1]
Напомене
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Гажевић, Никола (1970). Војна енциклопедија (књига 1). Београд: Војноиздавачки завод.
- Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 75.