Стара Херцеговина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стара Херцеговина (у Црној Гори)

Стара Херцеговина је историјска област која је обухватала територије које су раније биле Херцеговина, а сада се формално не убрајају у њу, па отуда и назив Стара Херцеговина. Област обухвата данашњу западну Црну Гору, простор од Засадe дo Херцег Новог преко Никшића до Пријепоља, те дијелове Полимља (Пријепоље, дијелови Рудог и Чајнича) и горњег Подриња, преко Фоче до Калиновика. Старом Херцеговином се називају и области које се сматрају изворном Херцеговином.

Назив[уреди]

Дабробосански митрополит Сава Косановић (1839-1903), рођени Старохерцеговац из Бањана

Њен назив потиче од средњовјековног Великог Херцештва од Светог Саве, које је установио Стефан Вукчић Косача, у оквиру Краљевине Босне, мијењајући дотадашњи назив Велико Војводство. Преко четири вијека овај дио се називао Херцеговина. Стара Херцеговина је новији назив, у смислу некадашња Херцеговина. У историографији се тај назив користи, користио га је и академик Обрен Благојевић у свом монографском дјелу „Пива“. Такође и дио Републике Србије и Републике Српске се зове Стара Херцеговина, у истом смислу некадашње Херцеговине.

Историја[уреди]

Патријарх српски Варнава Росић (1880-1937), рођени Старохерцеговац из Пљеваља

Стара Херцеговина је највећим дијелом обухватала територију која се претходно називала Захумље, затим након османлијске окупације Херцеговачки санџак, а кратко и Херцеговачки пашалук, односно дијелове који данас не спадају у Херцеговину.

Југоисточна граница некадашњег Великог Војводства (касније Херцештва) са Српском деспотовином (посједима породице Бранковић и Зетом) налазила се у предјелима данашње Црне Горе. Забиљежене су средњовјековне тврђаве, насеља, тргови и жупе у овој области: Соко, Козник, Сусјед, Клобук, Кукањ, Оногоште, Нови, Пљевља као и називи влашких сточарских дружина.

Стара Херцеговина у саставу Црне Горе[уреди]

Током Херцеговачког устанка (1875-1878), знатан дио Херцеговине ослобођен је од турске власти. Пошто се устанак одвијао упоредо са Црногорско-турским ратом (1876-1878), заједничким напором црногорских и херцеговачких Срба остварени су значајни успјеси, од којих је посебан значај имало ослобођење Никшића (1877). Одлуком Берлинског конгреса (1878), највећи дио ослобођеног подручја ушао је у састав Књажевине Црне Горе.[1] Тада се поставило и питање о уношењу херцеговачке одреднице у проширени владарски наслов књаза Николе, који је веома поштовао Херцеговце, али то није могло бити учињено због стилизације Берлинског уговора, у коме је појам Херцеговине био сведен на дио под аустроугарском окупацијом.

Стога је приликом преуређења епархијске управе донета одлука да се оживи помен древне српске области Захумља, тако да је ново владичанство са седиштем у Никшићу добило назив: Захумско-рашка епархија (1878). Први старохерцеговачки владика био је епископ Висарион Љубиша (1878-1882), али након његовог преласка на службу цетињског митрополита (1882) епархија није попуњавана већ је администрирана од стране цетињских митрополита све до 1908. године, када је за новог старохерцеговачког владику изабран епископ Кирило Митровић.

Један од основних разлога за тако дугу упражњеност владичанске столице у Никшићу огледао се у тежњи државне власти на Цетињу ка што бржој интеграцији новоприкључених области. Управо у то вријеме појавила су се и прва настојања да се дотадашњи регионални идентитет старохерцеговачких Срба замени новим идентитетом, заснованим на регионалним традицијама Старе Црне Горе.[2]

Током Првог балканског рата (1912), ослобођен је и преостали дио Херцеговине, а по савезничком споразуму Краљевини Црној Гори је припала област од Пљеваља, преко Бијелог Поља, до Берана, што је и потврђено Лондонским мировним уговором од 30. маја 1913. године. Тиме је довршено геополитичко обликовање старохерцеговачког простора.

Аутономија Старе Херцеговине[уреди]

Крајем 2005. и почетком 2006. године, у вријеме припрема за одржавање референдума о државном статусу Црне Горе, дошло је до обнављања јавне расправе о традиционалним посебностима и разликама између појединих региона. Посебну пажњу јавности изазивао је све израженији раскорак између појединих историјских области у којима је већина бирача подржавала идеју о независности (Стара Црна Гора, Улцињ, Плав, Рожаје) и осталих области, у којима су превладавала другачија државно-политичка опредељења (Стара Херцеговина са Полимљем и Бока Которска са Приморјем). Тим поводом је покренуто питање о историјском праву сваке области на демократско одлучивање о сопственом политичком статусу. Такође је покренуто и питање, да ли Стара Црна Гора уз подршку мањинских региона (Улцињ, Плав, Рожаје) има право да намеће своју политичку вољу осталим историјским регионима. Тим поводом су под окриљем Вијећа народних скупштина и Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе разматране разне иницијативе, од одржавања паралелног референдума у појединим областима,[3] до стварања институционалних предуслова за аутономно политичко организовање на тим подручјима.[4][5]

Након проглашења државне независности Црне Горе (2006), у више наврата је покретано питање о децентрализацији и регионализацији државне управе, а у појединим историјским областима је дошло до обнављања ранијих замисли о успостављању територијалних и политичких аутономија (Бока Которска, Стара Херцеговина). Иако се Црна Гора обавезала на поштовање европских стандарда у области регионализације, државне власти су током наредних година пружале отпор таквим иницијативама, које су дошле до изражаја и у појединим мањинским општинама (Улцињ, Тузи, Гусиње, Плав, Рожаје). Настојећи да централистичко државно уређење очува путем сузбијања сваког политичког дијалога о децентрализацији и регионализацији, државна власт је изазвала контраефекат, који се на подручју Старе Херцеговине манифестовао у виду иницијативе за успостављање административне и политичке аутономије.[6][7]

Градови[уреди]

Стара Херцеговина обухвата шест општина у Црној Гори: Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник, Никшић и Херцег Нови, као и дио општине Котор (Рисански залив и Кривошије). У овој историјској области данас је највећи град Никшић, а након њега Пљевља и Херцег Нови. Стара Херцеговина обухвата и Пријепоље у Републици Србији, те Фочу и Калиновик у Републици Српској.

Племена[уреди]

Стара Херцеговина састављена је од племена: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Опутне Рудине и Трепачке Рудине.

Види још[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]