Покрштавање Бугарске
Покрштавање Бугарске је процес покрштавања становништва на подручју Прве бугарске државе током 9. века. Христијанизацијом тих простора били су обухваћени првобитни Бугари (Прабугари) и њима потчињени део Јужних Словена. Покрштавање је вршено напуштањем прабугарске и старословенске вере и прихватањем хришћанства.[1][2]
Почеци христијанизације
[уреди | уреди извор]После христијанизације Моравске није могла ни Бугарска дуго да одлаже да прими хришћанство и тиме да постави свој политички и културни живот на чвршћу основу. Док се моравска била обратила Византији, бугарски кнез Борис I упутио је изасланство у Франачку, због чека је византијска влада брзо интервенисала, јер није могла да допусти да се суседна Бугарска духовно прикључи Франачкој, па према томе и Риму. Долазак византијске флоте на бугарску границу, праћен демонстрацијом царске флоте пред бугарском обалом, приморао је Бориса да задовољи византијске захтеве. 864. године бугарски кнез примио је хришћанство из Византије и том приликом добио име византијског цара који му је кумовао - Михаило. Грчко свештенство одмах је почело са покрштавањем бугарског народа и организацијом бугарске цркве.
Покрштена Бугарска
[уреди | уреди извор]
Христијанизација је за Бугарску значила велики напредак не само у културном развитку већ и у процесу словенизације земаља, а према томе и политичког и етничког уједињења. Опозицију бугарских великаша, који су устали у одбрану свог повлашћеног положаја везаног за стару религију и етничку подвојеност, Борис - Михаило је угушио погубивши 52 бољара. Међутим и поред свих предности које је покрштавање имало за културни развитак и унутрашње уједињење Бугарске, Борис-Михаило је био разочаран. Византија је ишла за тим да стави бугарску цркву под управу грчког свештенства и да је потчини цариградској патријаршији. Бугарски кнез желео је, напротив, да његова млада црква добије потпуну самосталност под управом властитог патријарха. И пошто су његове жеље остале незадовољене, он је окренуо леђа Византији и обратио се папи. За папу Николу I ово је била јединствена прилика да одвоји Бугарску од Цариграда и да је доведе под римску јурисдикцију. Он је послао у Бугарску своје легате, и изгледало је да ће бугарска потпуно подлећи римском утицају. Византија је посматрала како јој суседна словенска земља измиче. Тада је сукоб између Рима и Цариграда достигао врхунац. Као противник Рима, Фотије је постао бранилац не само независности византијске цркве него и животних интереса византијске државе. Цезар Варда и цар Михаило III су били уз њега. Цар је упутио папи писмо пуно поноса и самопоуздања и тражио је опозивање папске пресуде против Фотија а патријарх је отишао још даље и пребацио је римској цркви заблуде у питањима литургике и црквене дисциплине пре свега побијао је западну науку о происхођењу Светога Духа од Оца и Сина. У лето 867. године на сабору под царевим председништвом бачена је анатема на папу Николу I, римска наука о филиокве осуђена као јеретичка, а мешање Рима у питања византијске цркве проглашено незаконитим.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Коматина 2014, стр. 196-211.
- ^ Николић 2019, стр. 463-475.
Литература
[уреди | уреди извор]- Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press.
- Коматина, Предраг (2014). Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Николић, Драган (2019). „Правна материја у одговорима папе Николе Бугарима 866. године”. Црквене студије. 16 (2): 463—475.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В. (1983). „Свети Фотије патријарх цариградски и његово доба” (PDF). Теолошки погледи. 16 (4): 191—211. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 06. 2022. г. Приступљено 04. 08. 2023.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
- Fine, John V. A. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Ware, Timothy (2005). Pravoslavna crkva. Zagreb: Prosvjeta.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Покрштавање Бугарске на Викимедијиној остави
