Папа Никола I
| Папа Никола I | |
|---|---|
 Никола I | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Свети Никола Велики |
| Датум рођења | око 800. |
| Место рођења | Рим, Папска држава |
| Датум смрти | 13. новембар 867. |
| Место смрти | Рим, Папска држава |
| Папа | |
| Понтификат | 24. април 858 - 13. новембар 867. |
| Претходник | Папа Бенедикт III |
| Наследник | Папа Хадријан II |
Никола I (латински: Nicholaus I; око 800 - 13. новембар 867), такође познат и као Свети Никола Велики, је био папа од 858. године до своје смрти. Никола је био један од најзначајнијих папа средњег века. Остао је упамћен по консолидацији папске власти и моћи. У римокатоличкој цркви, Никола се поштује као светац. Његов празник је 13. новембар.[1]
Детињство и младост[уреди | уреди извор]
Рођен је у племићкој породици у Риму. У служби цркве је од раног узраста. Папа Сергије II (844—847) поставио га је за подђакона, а папа Лав IV (847—855) за ђакона. Након смрти Бенедикта III (7. април 858), Луј II, цар Светог римског царства, дошао је у Рим како би утицао на избор новог папе. Никола је изабран 24. априла исте године. Устоличен је у цркви Светог Петра у присуству цара.
Понтификат[уреди | уреди извор]
У духовно исцрпљеној и политички разједињеној западној Европи, погођеној муслиманским и норманским инвазијама, папа Никола појавио се као савестан представник римокатоличке цркве.[2] Сарадња Николе са Лујем II и Византијским царством привремено је зауставила напредовање муслиманских освајача у јужној Италији[3]. Никола је ојачао утврђење у Остији како би осигурао Рим од будућих муслиманских напада[4]
Архиепископ Јован из Равене је на својој територији увео режим насиља над свештеницима. Наметао је неправедне порезе и илегално их је лишавао слободе. Такође је фалсификовао документе којима је подржавао своје тврдње против папске столице. Папина упозорења остала су без резултата. Архиепископ је три пута одбио да изађе пред папски суд. Због тога га је Никола екскомуницирао.[5]
Црквени бракови[уреди | уреди извор]
Никола је настојао да одржи црквену дисциплину, нарочито у вези црквених бракова. Ингилтруда, супруга грофа Босоа, напустила је мужа због прељубе. Никола је наредио епископима на територији Карла Ћелавог да је екскомуницирају уколико се не врати мужу. Ингилтруда није обраћала пажњу на црквене наредбе те је 860. године избачена из цркве. Лотар II Немачки напустио је закониту жену Теутбергу како би се оженио Валдраром. Ахенски синод (28. април 862) одобрио је поништење брака. На синоду у Мецу (јун 863), папски легати, подмићени од стране Лотара, одобрили су одлуку Ахенског синода и осудили су Теутбергу у одсуству. Папа Никола остао је веран црквеним законима и екскомуницирао је Лотарове присталице. Остао је при тој одлуци чак и када су се немачке снаге појавиле пред зидинама Рима. Папа је два дана остао заточен у цркви Светог Петра без хране. Енгелберга, супруга Луја II, организовала је помирење Николе и Лотара. Цар се повукао из Италије наредивши архиепископима Триера и Келна да се врате на своју територију. Никола до краја живота није престајао да покушава да измири Лотара са законитом супругом, међутим, без резултата.[6][7]
Никола се умешао и у служај Јудите Фландријске, ћерке Карла Ћелавог која се, без одобрења оца, удала за Балдуина I Фландријског. Франачки бискупи изопштили су је из цркве. Никола је укинуо њихову одлуку у циљу заштите слободе брака. Обичај сагласности родитеља за склапање брака потиче још из Римског царства. Црква се противила том обичају штитивши право пунолетне деце да слободно бирају брачног партнера.
Однос са Источном црквом[уреди | уреди извор]
Никола је у заштиту узео цариградског патријарха Игњатија кога је цар Михаило III Пијаница свргао и протерао из Цариграда и на његово место поставио Фотија I. Игњатије је протеран због тога што се успротивио прељуби Михаила Пијанице са Евдокијом Ингерином. Због незаконитог поступања према Игнатију, Никола је екскомуницирао и Михаила и Фотија на сабору одржаном априла 863. године. Фотије је на то узвратио екскомуникацијом папе. Тако је настао тзв. "Први Фотијев раскол" (858—867).
Из многобројних разлога, бугарски кнез Борис I био је заинтересован за христијанизацију своје државе. Од Лудвига II Немачког је затражио да му пошаље неколико свештеника који би ширили западно хришћанство у Бугарској. Међутим, Византијско царство убрзо напада Бугарску те је Борис приморан на мир и прихватање источног хришћанства. Бугарски кнез тајно је крштен по византијском обреду у Плиски[8]. За узврат је од Византије добио Тракију.[9] Византијски цар био је Борисов кум на крштењу. Међутим, Борис се желео изборити за аутокефалност бугарске цркве што Фотије није био вољан одобрити. Због тога је бугарски кнез послао папи Николи 106 питања о томе како треба водити религију и политику[10]. Никола је августа 866. године одговорио на питања бугарског кнеза у свом делу Responsa Nicolai ad consulta Bulgarorum. Савез западне и бугарске цркве прекинут је 4. марта 870. године када је бугарска црква од Цариграда добила аутокефалност.
Папа Никола умро је 13. новембра 867. године[1]. Наследио га је папа Хадријан II који га је канонизовао (8. маја 868). Никола је у Риму обновио и саградио неколико цркава. Живео је скромно, у духу хришћанског аскетизма. Био је изузетно поштован од стране грађана Рима и својих савременика уопште. Култ Светог Николе потврђен је од стране папе Урбана VIII 1630. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Martyrologium Romanum. Vatican Press. 2001. стр. 587. ISBN 978-88-209-7210-3.
- ^ Kirsch, Johann Peter. (1911) "Pope St. Nicholas I." The Catholic Encyclopedia. Vol. 11. New York: Robert Appleton Company, 6 Sept. 2014
- ^ Walker 2014, стр. 249.
- ^ Ring, Watson & Schellinger 2013, стр. 503
- ^ Kirsch, Johann Peter. "Pope St. Nicholas I." The Catholic Encyclopedia. Vol. 11. New York: Robert Appleton Company, 1911. 6 Sept. 2014
- ^ Bougard, François (1993). "ENGELBERGA (Enghelberga, Angelberga), imperatrice" ‘’Treccani”.
- ^ Heidecker, Karl Josef (2010). The Divorce of Lothar II: Christian Marriage and Political Power in the Carolingian World. Cornell University Press. стр. 150—151.
- ^ Anderson 1999, стр. 80.
- ^ Fine 1991, стр. 118–119
- ^ Duffy 2006, стр. 103.
Литература[уреди | уреди извор]
- Heidecker, Karl Josef (2010). The Divorce of Lothar II: Christian Marriage and Political Power in the Carolingian World. Cornell University Press. стр. 150—151.
- Martyrologium Romanum. Vatican Press. 2001. стр. 587. ISBN 978-88-209-7210-3.
- Ring, Trudy; Watson, Noelle; Schellinger, Paul (2013). Southern Europe: International Dictionary of Historic Places. Routledge. стр. 503. ISBN 9781134259588.
- Walker, Williston (2014). History of the Christian Church. Simon and Schuster. стр. 249. ISBN 9781476794679.
- Anderson, Gerald H. (1999). Biographical Dictionary of Christian Missions. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 80. ISBN 978-0802846808.
- Duffy, Eamon (2006). Saints and Sinners: A History of the Popes. Yale University Press. стр. 103. ISBN 978-0300115970.
- Fine, John V. A. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
