Охридска архиепископија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Охридска архиепископија
Основне информације
Оснивање 1019.
Аутокефалност 1019—1767.
Канонско признање Канонски призната
Предстојатељ Охридски архиепископ
Сједиште Охрид, Преспа
Канонска јурисдикција делови Балкана
Богослужбени језик Старословенски
Број
Archbishopric of Ohrid.jpg

Охридска архиепископија је била аутокефална црква са сједиштем у Охриду. Данашња Православна охридска архиепископија представља обновљену Охридску архиепископију.

Оснивање[уреди]

Народ на територији која је данас под јурисдикцијом Православне Охридске Архиепископије је примао хришћанство од апостолских времена. Апостол Павле је често посећивао Римску провинцију Македонију и ушествовао у организацији црквеног живота у Филипима, Солуну, Верију и другим местима ове провинције.

У прва три века нове ере - време прогона хришћана, на овом простору било је много мученика и исповедника хришћанске вере. Запамћена су имена 15 светих мученика Тивериополских (данашња Струмица) и свештеномученик Еразмо Охридски.

Након легализације Цркве од стране Константина Великог (324-337), почео је да се развија црквени живот и у овој некадашњој римској провинцији. Многи градови су у то време постали епископска седишта. Поред археолошких доказа, о овоме сведоче и сачувани списи Васељенских Сабора. Тамо се помињу Вудије, епископ Стобијски (Велес), који је учествовао на Првом васељенском сабору, Евагрије ираклијски (Битољ) учествовао на Сабору у Сардици (343), Квинтил ираклијски учествовао на разбојничком сабору у Ефесу (449) и Четвртом васељенски сабор, Николај Стобијски епископ је потписник одлука Четвртог васељенског сабора, Бенино ираклијски учествовао је у раду Петог васељенском сабора.

Прва црква у реду локалних цркава на територији провинције Македоније била је цркве у граду Јустинијана Прима. То је било седиште прве архиепископије. 535. година она је добила степен аутономије у рангу главних области области: Рима, Константинопоља, Александрије, Антиохије и Кипра. У својој 11. повељи, цар Јустинијан (527-565), даје црквену независност архиепископији и додељује јој следеће области: Дација Медитаранеа, Приобална Дакија, Мезија Секунда, Дарданија, Праевалитана, Македонија Секунда, и део Паноније Секунда. Готово све ове области ће касније бити део Охридске Архиепископије. Први Архиепископ ове архиепископије зва се Кателијан. Пре формирања Архиепископије Јустинијана Прима ове епископије биле су под директном јурисдикцијом Солунске митрополије.

Средиште прве хришћанске културе словенског обиљежја на Балканском полуострву било је око Охридског и Преспанског језера. Главни радници на организовању тога средишта били су Климент и Наум, два ученика великих словенских апостола Ћирила и Методија. Они су послије смрти Методијеве (885) пребјегли из Моравске у Бугарску. Под Бугарском су тада били и сви крајеви старе сјеверне Македоније.

Бугарски период[уреди]

Први бугарски хришћански владар Михаило-Борис корисно је употријебио мисионарске способности и апостолску ревност Климентову и Наумову. Он их је послао у забачени крај Кутмичевицу, код Охридског језера, гдје је хришћанство до тада, нарочито у словенском елементу, имало слабог успјеха. Климент и Наум развили су ту одмах врло успјешан мисионарски рад, и за кратко вријеме, поучавајући народ, спремајући просвјетне раднике и обављајући богослужење на словенском језику, успјели су да организују прву словенску епископију за те крајеве. За првог епископа постављен је Климент (око 893. године). Он је касније с Наумом основао и прве познате манастире у том крају, један на сјеверној (Св. Климент), а други на јужној обали Охридскога Језера (Св. Наум). Ова епископија, као и друге касније основане словенске епископије у границама ондашње бугарске државе, потчињена је била аутокефалном архиепископу и патријарху цркве у Бугарској држави, који је испрва становао у Великом Преславу, а затим у Доростолу (данас Силистра).

Раздобље Самуилове државе[уреди]

Послије уништења првог бугарског царства (971. или 972) дошле су под власт византијског цара Јована Цимискија и све области старе сјеверне Македоније. У исто вријеме је и сва православна словенска црква у њима дошла под врховну власт грчког цариградског патријарха. Али, ускоро послије Цимискове смрти (976) пошло је за руком македонском владару Самуилу, да од Македоније, Арбаније и сјеверних српских земаља оснује велико словенско царство, које се више од четири деценија (до 1018) успјешно опирало византијској превласти. Самуило је подигао и самосталну словенску цркву за своје области. Представници те цркве, као и царевине, истицали су тежњу да наслиједе цијелу бугарску цркву и царевину, па су зато и своју цркву и царевину називали бугарским именом. Сједиште црквеног старјешине, који се називао патријархом, било је испрва у Водену и Меглен, а затим у Малој Преспи, на острву Ахилу, гдје се и данас виде импозантне развалине катедрале, велике цркве. У тај храм Самуило је 983. послије једног успјешног похода против Византијаца пренио из града Ларисе мошти Св. Ахилија, светитеља из 4 вијека, који је сматран као заштитник Ларисе.

Нешто касније, сједиште словенске архиепископије постао је Охрид, град Св. Климента, чији је култ и значај требао да буде од велике помоћи новој црквеној организацији у њеној мисији међу Словенима Самуилове државе. Самуило је умро 1014, а његова државна творевина пропала је већ четири године послије његове смрти. Византијски цар Василије II. уништио је његово царство 1018. Али Самуилова црквена организација, под именом Охридска архиепископија, успјела је да се одржи и послије тога пуних седам и по вјекова (до 1767), под разним државним господарима, Грцима, Бугарима, Србима и Турцима. Има и других мишљења о томе да ли су Охридски архиепископи и патријарси желели да начине континуитет са бугарском црквом. Наиме, посматрано еклисиолошки, само присуство бугарског патријарха у Преспи и Охриду, што неки тумаче као да је охридска црквена јерархија имала жељу за континуитетом Охридске архиепископије са Бугарском патријаршијом (коју је укинуо Самуило), нису никакви докази да је и Охридска архиепископија била континуитет бугарске доростолске Патријаршије. Шта више, такво сагледавање црквених прилика у датој црквеној јединици потпуно је страно православној вјери о уређењу Цркве, тзв. еклисиологији. Са друге стране, у Византији-Ромеји био је уврежен обичај да се поданици неке државе именују у складу са именом државе у којој се налазе, па тако, византијски-ромејски хроничари називају сваког поданика Ромеје Ромејом, без обзира којој исти народности припада. На пример, један Етипољанин православне вјере био би именован у неком византијском-ромејском званичном документу Ромејом, а не Етиопљанином, само из те чињенице што је он поданик ромејског царства! По истој аналогији, византијски хроничари који су писали о Самуилу називају га бугарским царем и народ у његовој држави бугарским стога што је од завладао територијом која је за Ромеје тј. Византијце била позната као Бугарска јер је пре Самуила та територија била саставни део бугарског царства.

Цар Василије II уништивши Самуилову државу није укинуо аутокефалност словенске цркве у Охриду. Одузео јој је само наслов патријаршије, назвао је архиепископијом, и за постављање њених архиепископа осигурао је главна права византијским царевима и цариградским патријарсима. Штавише, Василије је за првог охридског архиепископа под византијском влашћу поставио домаћег човјека Словена, Јована Дебранина, и повељом од 1019. дао му је под управу све епархије, које су биле у саставу Самуилове државе, а двјема другим повељама од 1020. проширио је јурисдикцију О. А. и на области, које су биле под бугарском влашћу за царева Симеона и Петра.

Епархије Охридске архиепископије[уреди]

Према тим повељама у састав Охридске архиепископије имало је да уђе 31 епархија и то:

  • 1. Охридска, са Преспом, Мокром и Кичевом.
  • 2. Костурска, са Корицом, Колоњом, Војушом, Мором и Деволом.
  • 3. Главеничка, са Канином и Неаничком.
  • 4. Мегленска, са Прошеком, Мориховом, Сетином, Островом и Заодрином.
  • 5. Битољска, са Пелагонијом, Прилепом, Дебром и Велесом.
  • 6. Струмичка, са Радовиштем и Кончом.
  • 7. Морозвиздска, са Козјаком, Славиштем, Злетовом, Луковицом, Пијанецом и Малешевом.
  • 8. Велбуждска, са Сутеским, Германијом, Теримером, Стобијем, Доњим Сутеским и Разлогом.
  • 9. Средачка (Софијска), са Перником, Суковом и Знепољем.
  • 10. Нишка, са Мокрим, Коблосом, Топлицом и Сврљигом.
  • 11. Браничевска, са Моравским, Смедеревом, Гроцком, Дивисиштем, Истагланда (?) и Бродариском.
  • 12. Београдска, са Градецом, Омчом, Главентином и Белом Црквом.
  • 13. Сријемска.
  • 14. Скопска, са Винецем, Преамором, Луковом и Прилипом.
  • 15. Призренска, са Хвосном, Лесковцем и Бретос (?).
  • 16. Липљанска на Косову.
  • 17. Србичка, југозападно од Солуна.
  • 18. Дрстарска (Силистрија?).
  • 19. Видинска. 20. Рашка.
  • 21. Орошка, западно од Призрена.
  • 22. Черничка у области Драча.
  • 23. Химерска, у Арбанији сјеверно од Крфа.
  • 24. Дринопољска, у Арбанији близу Аргирокастра.
  • 25. Велска, јужно од Дринопољске.
  • 26. Вутронска, у јужној Арбанији ниже луке Санти Quaranta.
  • 27. Јанинска у Епиру.
  • 28. Козилска.
  • 29. Петрска
  • 30. Сташка ти Тесалији,
  • 31. Берска или Веријска, западно од Солуна.

Охридски архиепископи могли су само кратко вријеме одржати овако велик број епархија под својом влашћу и за вријеме византијске владавине у тим областима. Прије свега, митрополит Драча убрзо је успио, да под своју јурисдикцију врати све арбанашке епархије, а митрополити цариградске патријаршије у Епиру, Тесалији и јужној Македонији присвојили су себи сусједне епархије. Тако су од горе наведених епархија у 12 вијеку остале под управом Охридске архиепископије само првих шеснаест, затим видинска и рашка. Уз то је основано шест нових епархија, већином одвајањем од старих, тако да је Охридска архиепископија током 12 вијека имала 24 епархије. Нове су биле: Дебарска из Охридске, Деволска или Селафорска из Костурске, Гребенска више Крбице, Канинска из Главеничке, Сланичка око Јениџе Вардара и Бренотска за Влахе и хришћанске Турке Вардариоте.

Раздобље Српске државе[уреди]

С опадањем византијске снаге, од краја 12 вијека, сужавале су се и границе Охридске архиепископије упоредо с освајањима српских, бугарских и других владалаца на рачун Византије. Обновљено бугарско царство присајединило је одмах видинску, софијску и друге сусједне епархије новооснованој трновској архиепископији, каснијој патријаршији. Српски краљеви из лозе Немањића, пошто је 1219. основана аутокефална жичка, касније пећка архиепископија и патријаршија, подвргавали су постепено, према ширењу српских државних граница, под своју државну цркву све епархије Охридске архиепископије некад Струмице, Прилепа и Охрида. Тако је Охридска архиепископија крајем 13 вијека остало само 11 епархија: охридска, костурска, деволска, главеничка, канинска, пелагонијска, ме-гленска, сланичка, гребенска, струмичка и влашка. Те су јој епархије остале и даље, кроз све вјекове опстанка Охридске архиепископије, главни саставни дијелови.

Када је краљ Душан постао господар Охрида (1334) и свих области, које су тада чиниле Охридску архиепископију, он не само да није укинуо Охридску архиепископију, већ јој је оставио аутокефалност, и по свој прилици присајединио и све епархије, које је освојио на југу и западу Охрида, по Македонији, Тесалији, Епиру и Арбанији, јер су то, углавном, биле епархије, које су и раније припадале јурисдикцији Охридске архиепископије. За владе краља Вукашина и његовог брата Угљеше (13661371), изгледа да су под врховну духовну власт Охридске архиепископије подвргнуте чак и старе епархије: сереска, драмска, христопољска (кавалска) и друге, које су за вријеме Душана биле потчињене пећком патријарху.

Отомански период[уреди]

Подручје Охридске архиепископије прешло је из српских руку у турске руке. Охридска архиепископија била је прва аутокефална православна црква на Балкану, која је у цјелини дошла под турску власт. Турци су признали затечено стање, и Охридска архиепископија је, споредно са ширењем граница турске државе, ширила и своју цркву на штету цариградске и трновске, а нарочито на штету пећке патријаршије. Границе Охридске архиепископије током 15 и у првој половини 16 вијека заузимале су највеће димензије. Тада је Охридска архиепископија имала под својом врховном управом не само све своје старе епархије по Македонији и Арбанији, Јужној и Сјеверној Србији, него и по Молдавији и Влашкој, по Далмацији, Босни, Херцеговини и Црној Гори, па чак и по јужној Италији, Малти и Сицилији. Послије пада српске државне самосталности (1459) губи се траг српским патријарсима, и охридски архиепископи, који су већ и дотле успјели да подвргну под своју власт многе српске епархије, које су раније биле дошле под турску власт, успјели су да постепено протегну своју власт и на цијелу територију бивше пећке патријаршије.

У четвртој и петој деценији 16 вијека покушавао је смедеревски смедеревски епископ Павле, да се одупре тој превласти Охридске архиепископије, и да обнови аутокефалност пећке патријаршије. Он то није успио, али ускоро послије њега (1557) успио је то да изведе Макарије, рођак великога везира Мехмеда Соколовића. Тада су све српске епархије изнад Струмице, Велеса, Кичева и Дебра одузете од Охридске архиепископије и поновно ушле у састав обновљене пећке патријаршије. Над митрополијом Молдавском и Влашком Охридска архиепископија вршила је јурисдикцију неко вријеме послије 1439, пошто је цариградска јерархија примила унију с Римом. Та је зависност била више номинална и за Молдавску, изгледа, вриједила је до половине 17 вијека.

Од првих деценија 16 вијека, па до краја тога вијека, Охридска архиепископија имала је под својом врховном духовном влашћу и старије и новије православне грчке и арбанашке колонисте у јужној Италији, по Апулији, Калабрији, Басиликату, Сицилији, Малти и Далмацији. Епископ италски, са насловом митрополита и егзарха, био је један од јужно арбанашких епископа, кога је архиепископ охридски са својим синодом на тај положај постављао. Та духовна зависност православних колониста у Италији од Охридске архиепископије трајала је само до папе Сикста V. (15851590), који је колонисте присилио на унију, а православном митрополиту забранио приступ Грцима и Арбанасима у Италији.

Послије обновљења пећке патријаршије (1557) Охридска архиепископија враћена је, углавном, у своје границе из 13—14 вијека. Тако умањена она је морала приступити новој организацији својих епархија, и дефинитивно ју је извела до половине 17. вијека. Прва епархија Охридске архиепископије, која је добила име митрополија, била је првопријестолна епархија костурска. Током 16 и 17 вијека, по узору на уведени обичај у цариградској патријаршији, добиле су тај наслов и друге епархије. Тако је од 14 епархија, које су остале Охридској архиепископији до њеног коначног укидања (1767) њих 9 носило назив митрополије (костурска, пелагонијско-битољска, струмичка, коричко-селасфорска, београдско-елбасанска, воденска, драчка, гребенска и сисанијска), а 5 назив епископија (мегленска, дебарско-кичевска, велешка, преспанска и горо-мокренска у Дрим-колу).

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]