Пређи на садржај

Пушка Бертје

С Википедије, слободне енциклопедије
Fusils et mousquetons Berthier
Карабин Бертје М1916
ВрстаБрзометна пушка репетирка
Порекло Француска
Употреба
Употреба уФранцуска и њени савезници
Бојно деловањеБоксерски устанак
Први светски рат
Турски рат за независност
Други светски рат
Арапско-израелски рат (1948)
Први индокинески рат
Вијетнамски рат
Алжирски рат за независност
Производња
ПроизвођачChatellerault, Saint-Etienne и Tulle
Произведенопреко 2.000.000 комада
Варијантевиди Верзије
Спецификације
МасаMle 1892- 3.1 kg
Дужина945 mm
Дужина цеви453 mm
Калибар8x50mmR
7.5x54 mm
Врста операцијеРепетирка
Начин дејстваобртночепни затварач
Брзина паљбе8-12 мет/мин
Брзина зрна730 m/s
Магацинклипни 3 комада или увећани 5 метака
Нишанмеханички

Бертје је назив за породицу француских карабина и пушака репетирки са обртночепним затварачем, које су уведене у службу почетком 1890-их. Првобитно као коњички карабини које је конструисао Емил Бертје, а касније на бази карабина су направљене и стандардне пушке.

Пушке и карабине Бертје су углавном користиле француске колонијалне снаге, коњица и жандармерија. Произведено је преко 2 милиона комада.[1]

Током Првог светског рата ова пушка се нашла и у наоружању Српске војске на Солунском фронту.

Историја

[уреди | уреди извор]
Милунка Савић са Бертје М1907/15.
Карабин и пушка Бертје Српске војске са Солунског фронта

Бертје настаје 1890. године као артиљеријски и коњички карабин под ознаком „Mousquetons Berthier” који су се знатно разликовали од пушке Lebel 1886. Овај карабин је дизајнирао Емил Бертје, инжињер у Алжирским железницама. Тај карабин је користио муницију 8мм Лебел као и пушка Лебелка. Карабини Бертје су 1890. и 1892. заменили застареле једнометне карабине „Gras 1874”. Карабинске верзија пушке Lebel 1886 се показала као неадекватна током испитивања због тежине и веома спорог пуњења док би војник био на коњу. Бертјеови карабини су користили магацине базиране на патенту Манлихера али са капацитетом од 3 метака. Предност карабина Бертје у односу на пушку Лебел је било доста брже пуњење иако је Лебелка имала капацитет 8 метака.

Након успешног увођења карабина, на њиховој основи настају и војничке пушке које су се користиле првенствено у Француским колонијама и од стране колонијалних трупа. Ове пушке су носиле ознаке „Mle 1902” и „Mle 1907”. Биле су лакше и једноставније за одржавање, а показало се и да су прикладније за употребу у џунглама у односу на пушку Лебелку.

Отворени затварач пушке Вертје
Српски војници у рову са М1907/15

На почетку Првог светског рата француска војска у Европи је била наоружана пушкама Lebel 1886 док су артиљерци, коњица и жандарми носили карабине Бертје. Трупе у колонијама су користиле карабине и пушке система Бертје.

Након што се показало да су пушке Lebel 1886 иако издржљиве и робусне ипак компликоване за пуњење па тако долази до настанка пушке која је носила ознаку „Fusil Mle 1907/15”. Произведено је 435.000 пушака М1907/15, а ову пушку је користила Легија странаца али и Српска војска, амерички и црначки добровољци који су се борили на француској страни као и Руске експедиционе снаге у Француској и на Солунском фронту.[2]. Српска војска је након реорганизације на Крфу комплетно пренаоружана француском опремом, међу којом и пушкама Бертје. Укупно је из Француске добијено око 150.000 пушака М1907/15.[3]

После рата француска војска је планирала замену муниције 8мм Лебел јер није била погодна за већи капацитет метака због оивичења при дну али ипак карабини и пушке Бертје остају у наоружању артиљераца, коњице, жандарма као и колонијалних трупа док француска армија и даље користи пушку Lebel 1886.

Након увођења у службу новог метка 7.5×54мм долази до преправљања пушака и карабине Бертје у тај калибар међутим само 80.000 комада је преправљено у нови калибар јер је 1936. у наоружање уведен пушка МАС-36.

Упркос новој пушци, француска армија током Другог светског рата је и даље користила Бертје. Карабини и пушке Бертје су коришћени током битке за Француску и битке за норвешку 1940.

Након Другог светског рата Бертје су углавном били повучени из употребе и остали су у резерви.

Карабини Бертје су ипак и даље остали у употреби од стране Легије странаца, прекоморских колонијалних јединица док су у наоружању француских полицијцских јединица ове пушке остале све до 1980-их.

Крајем 1940-их Турска својим шумарима даје на коришћење карабине Бертје који су заробљени током Првог светског рата, а касније су послужили шумарима за заштиту шума од крађе дрва.

Модели и верзије

[уреди | уреди извор]
Карабин М1892/27
M34 кратка пушка, преиначена на 7.5x54mm
  • La carabine de cavalerie-коњички карабин из 1890. Познат и као „Manlicher Berthier”. Тежак 2.7кг и са капацитетом од 3 метка.
  • La carabine de cuirassiers Mle 1890- карабин намењен елитној коњици.
  • Le mousqueton d’artillerie Mle 1892-карабин намењен артиљерцима.
  • Le fusil Mle 1902 de tirailleur indochinois-пушка намењена колонијалним трупана у Индокини.
  • Le fusil Mle 1907 de tirailleur sénégalais-пушка намењена сенегалским трупама.
  • Le fusil Mle 1907/15-пушка капацитета 3 метака, коришћена и у Српској војсци, такође може користити бајонет пушке Лебел.
  • Le fusil Mle 1907/15-M16 -пушка капацитета 5 метака.
  • Lе Mousqueton Mle 1892 M 16 -карабин капацитета 5 метака.
  • Le fusil 07/15 M 34-пушке из 1915. преиначене у калибар 7,5×54 мм. Капацитет магацина 5 метака.

Корисници

[уреди | уреди извор]
Српски воjници са пушкама М1907/15
Припадници СДС са пушкама Бертје М34.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Винтовки системы Бертье // М. Р. Попенкер, М. Милчев. Вторая мировая: война оружейников М., «Яуза» — ЭКСМО, (2009). стр. 417-425
  2. ^ А. Б. Жук. Энциклопедия стрелкового оружия: револьверы, пистолеты, винтовки, пистолеты-пулемёты, автоматы. М., ООО «Издательство АСТ», «Воениздат», (2002). стр. 594-595
  3. ^ Fusil sistema Berthier 8 mm. M1907/15/16

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Claude Lombard, "La manufacture Nationale de Chatellerault",1987, Brissaud a Poitiers. ISBN 978-2-902170-55-5.
  • Bruce N. Canfield, US Infantry Weapons of the First World War, Copy right Bruce N. Canfield 2000, Andrew Mowbray, Inc- publisher. ISBN 978-0-917218-90-3. Page 95-98

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]