Милунка Савић
Милунка Савић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Милунка Савић Глигоревић |
Надимак | Српска Јованка Орлеанка |
Датум рођења | 28. јун 1892. |
Место рођења | Копривница, Краљевина Србија |
Датум смрти | 5. октобар 1973.81 год.) ( |
Место смрти | Београд, СФРЈ |
Војна каријера | |
Служба | 1912 – 1918. |
Војска | Војска Србије |
Род | пешадија |
Чин | Наредник |
Учешће у ратовима | Брегалничка битка Опсада Скадра Колубарска битка ... |
Одликовања | Ордена Карађорђеве звезде Орден Легије части (два пута) Ратни крст са златном палмом |
Милунка Савић Глигоревић (Копривница, 1890. или 28. јун 1892 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска јунакиња Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, као и жена са највише одликовања у историји ратовања.[1][2] Рањавана је у борбама девет пута, а због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођена је 1890. године или 28. јуна 1892. године како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Старој Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.[3][4][5] Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана.[6][5] Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра / 3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду.[5] Регистровала се под именом Милун Савић.[7]
У Балканским ратовима 1912. године и 1913. године борила се преобучена у мушкарца. Њен пол је открило болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.[8]
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Примили су је Војвода Путник и Краљ Александар - који ју је одредио у Други пук.[9] Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.[8] У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.[10] Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника.[11]
Ми смо певали кад' нам је било најтеже, запевали смо када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри су плакали слушајући нас, и говорили су: Какав диван народ. Певали смо кад' смо умирали на оству Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солунском фронту...[12]
— Милунка Савић
Добила је многа одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.[13] Након рата и формирање нове државе Краљевине СХС/Југославије борави са војном службом у Мостару. Тамо упознаје у војсци осам година млађег Вељка Глигоријевића за којег се убрзо удаје. Након демобилизације, 1920. године, Милунка као војни ветеран и Солунац добија од државе по закону имање од осам јутара земље у Степановићеву крај Новог Сада. Ово насеље је формирано доделом земље војним ветеранима. У овом насељу, Милунка је на свом имању сазидала кућу а 1924. године са супругом Вељком добија кћерку Милену.
Због несугласица, њен брак са Вељком се распада и она се по разводу 1929. године сели у Београд где добија посао у једној од најмоћнијих финансијских институција Краљевине Југославији. У питању је тадашња Хипотекарна банка, бивша Управа фондова Краљевине Србије, у чијој велелепној згради се данас налази Народни музеј у Београду. Пошто није имала школе и стручне спреме, добила је једини посао који је могла да обавља, а то је посао спремачице кога се као часна жена не само није стидела, већ га је врло савесно обављала. Напредовала је у служби и руководила је чистачицама зграде Хипотекарне банке, док је имала, одличну плату за то време и за такву врсту посла, која је била на нивоу једног лекара или инжињера. Треба имати у виду да је Милунка припадала генерацији жена са села које су од малих нога стицале радну навику и кондицију да обављају разноврсне кућне и пољске послове као и послове око марве.
Милунка је тада као самохрана мајка била у стању да сагради поново врло пристојну кућу на Вождовцу, недакеко од вождовачке цркве Светих цара Константина и царице Јелене, која се у то време такође гради. Тада су се на Вождовцу куповали плацеве и градили куће махом официри и државни чиновници.
Милунка има велики љубав према деци па се посвећено одлучује бави хуманитарним и хранитељским радом. Поред своје ћерке, усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.[14][6] Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.[15]
Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда са три кћерке, са искљученом струјом, а ноћу је прела вуну.[16]
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.[15] Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села. Почетком 1936. је извештавано о њеној намери да се прикључи етиопској војсци у Абисинском рату.[17]
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.[18]
Након рата, власт јој је 1945. године доделила пензију.[15] Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Скупштина града Београда доделила јој је, 1972. године, једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.[18] Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године.[10] Породична кућа је продата 1974. године.[19]
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.[20][21][а] Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.[10][23][24]
Ордење
[уреди | уреди извор]Домаћа одликовања
[уреди | уреди извор]Одликовања Наредника Милунке Савић [б] | |||||
---|---|---|---|---|---|
- Златна Карађорђева звезда са мачевима (1917)
- Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић“
- Споменица на Први светски рат 1914—1918.
- Албанска споменица
Инострана одликовања
[уреди | уреди извор]- Орден Легије части 4. и 5. реда, Француска
- Ратни крст 1914—1918 са златном палмом, Француска
Наслеђе
[уреди | уреди извор]На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића.[3][18][22][в]
Удружење ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана.[22] Радио-телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013. године. У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијална изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.[10][23]
Представа под називом Легија части — Милунка Савић, у режији Миленка Павлова, је премијерно изведена на сцени Академије 28 у Београду 28. јануара 2014. године. Главну женску улогу (Милунку) играла је Злата Нуманагић.
Поред Београда, у њену част, њено име носе улице и у Ваљеву, Зрењанину, Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу, Младеновцу, Нишу, Параћину, Шапцу, Свилајнцу, као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи.[24][25][26][27] Године 2013, у Витановцу, насељеном месту града Краљева, основна школа добила је назив по Милунки Савић.[28][29][30]
Амерички сајт „Listverse” уврстио је Милунку Савић на листу 10 највећих жена које су се бориле у неком од ратова током новије историје.[31]
Меморијални комплекс са сталном изложбеном поставком посвећен Милунки Савић је отворен у октобру 2020. у Јошаничкој Бањи.[32][33]
Њен лик се појављује у ТВ споту амбасаде САД у Србији 2022. године.[34]
Шведска пауер метал група Сабатон посветила јој је песму под називом Lady of the Dark на свом албуму The War to End All Wars из 2022. године.[35][36]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Милунка на солунском фронту
-
Фотографија Милунке Савић
-
Копривница, кућа Милунке Савић
-
Гроб у Алеји великана
-
Поштанска маркица Србије из 2018
-
Споменик Милунки Савић у Инђији
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ У неким медијима стајало је да је већ била сахрањена у Алеји великана уз највеће државне и војне почасти,[18] али се то није догодило. Сахрањена је најпре у породичној гробници, а на њеној сахрани говорили су тада високи официри ЈНА и представници Друштва за неговање традиција ослободилачких споменика и ратова[22]
- ^ Споменице и медаље нису укључене.
- ^ Према речима њеног унука, приликом постављања спомен-плоче, као и за подизање споменика, породица није консултована, па споменик у Јошаничкој Бањи не личи на Милунку[18]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Милунка Савић на milunkasavic.rs”. 2. 5. 2016. Архивирано из оригинала 2. 5. 2016. г. Приступљено 23. 12. 2021.
- ^ Станковић, Бранко (20. 10. 2012). „Квадратура круга”. rts.rs. РТС. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ а б „Јошаничка Бања”. srpskoblago.rs. Српско Благо. 23. 7. 2012. Архивирано из оригинала 15. 3. 2014. г. Приступљено 12. 11. 2013.
- ^ Дом хероине Милунке Савић ниче из корова („Вечерње новости“, 12. новембар 2015)
- ^ а б в Пешић, Новица (9. 9. 2013). „Одмена млађем брату”. novosti.rs. Вечере новости. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ а б Ђурић, Антоније (15. 2. 2008). Ђаковац, Александар, ур. „Милункин пут до легенде - Из књиге „Жене Солунци говоре“”. Православље. Београд: СПЦ. 982. ISSN 0555-0114. Архивирано из оригинала 10. 11. 2013. г. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ Пешић, Новица (10. 9. 2013). „Одзив као у сватове!”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ а б Пешић, Новица (19. 11. 2007). „Строј каплара Милунке”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ "Политика", Београд 12. фебруар 1935. године
- ^ а б в г „Милунка Савић, хероина Великог рата”. rts.rs. РТС. 19. 9. 2013. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ „Милан Богојевић: Како је Милунка Савић заробила читав вод Бугара („Недељник”, 17. фебруар 2018)”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 15. 10. 2018.
- ^ Vučinić, Zdravko (2014). Između trube i tišine: ratni slikari 1912-1918. Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja. стр. 8. ISBN 978-86-82877-57-8.
- ^ Милунка међу бомбашима („Вечерње новости“, 20. април 2013), приступљено 21. априла 2013.
- ^ Пешић, Новица (19. 9. 2013). „Лекција оца Раденка”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ а б в Лопушина, Марко (12. 3. 2011). „Милунка Савић: Хероина, па чистачица”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ "Политика", Београд 12. феб. 1935.
- ^ "Политика", 5. јан. 1936
- ^ а б в г д Кривокапић, Бранислав (8. 8. 2010). „Пред Милунка су и генерали салутирали”. blic.rs. Блиц онлајн. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ Кућа Милунке Савић избраздана пукотинама и нагризена влагом („Политика“, 17. новембар 2013)
- ^ „Хероина која личи на своју земљу”. rts.rs. РТС. 10. 11. 2013. Приступљено 10. 11. 2013.
- ^ Милунка Савић сахрањена у Алеји великана уз мелодију песме Тамо далеко („Вечерње новости“, 10. новембар 2013)
- ^ а б в Пешић, Новица (22. 9. 2013). „Власт огрешила душу”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 11. 11. 2013.
- ^ а б „У Дому Војске отворена изложба посвећена Милунки Савић”. mod.gov.rs. Министарство одбране Републике Србије. 25. 9. 2013. Архивирано из оригинала 11. 11. 2013. г. Приступљено 11. 11. 2013.
- ^ а б „Решење о промени назива улице Берберска-болница ђ у улицу Милунка Савић у Зрењанину” (PDF). zrenjanin.rs. Званична презентација града Зрењанина. 4. 2. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 11. 11. 2013.
- ^ „Нови и стари називи улица”. krusevac.rs. Град Крушевац. 10. 9. 2010. Архивирано из оригинала 03. 05. 2016. г. Приступљено 11. 11. 2013.
- ^ „Нови називи улица” (PDF). mladenovac.rs. Градска општина Младеновац. Приступљено 11. 11. 2013.
- ^ „План града”. sabac.org. Град Шабац. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 11. 11. 2013.
- ^ Andrić, V. (3. 7. 2014). „Odbijeni i patrijarh Pavle i Novak Đoković”. Данас. Приступљено 19. 1. 2019.
- ^ Nježić, Tatjana (22. 11. 2015). „ZABORAVLJENA HEROINA Novi detalji iz života Milunke Savić”. Блиц. Приступљено 19. 1. 2019.
- ^ „Oni čuvaju ime Milunke Savić”. krug.rs. 20. 5. 2017. Архивирано из оригинала 20. 01. 2019. г. Приступљено 19. 1. 2019.
- ^ Kantor & 24. 10. 2016.
- ^ „Otvara se spomen soba Milunke Savić”. Kaleidoskop. Приступљено 2020-10-09.
- ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Spomen soba Milunki Savić u Jošaničkoj banji”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2020-10-09.
- ^ Анђић, Бранко (2. 2. 2022). „Ми смо свет”. Политика. Приступљено 5. 2. 2022.
- ^ „Sabaton napisao pesmu o Milunki Savić”. b92.net. Приступљено 6. 3. 2022.
- ^ „Сабатон објавио песму о Милунки Савић: "Моћно, ви сте легенде"”. Б92. 7. 3. 2022. Приступљено 8. 3. 2022.
Литература
[уреди | уреди извор]- Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН.
- Марковић, Жика (1997). Знамените жене Србије; 1 том. Београд: Службени гласник.
- Sekulić, Nada (2014). „Zašto su heroine I svetskog rata deo istorije feminizma”. Sarajevske sveske. 43-44.
- Kantor, Jonathan H. (24. 10. 2016). „10 Badass Women Who Went To War”. Приступљено 31. 10. 2016.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Милунка Савић - хероина Великог рата, РТС Мерила времена - Званични канал
- Милунка Савић, РТС Квадратура круга - Званични канал
- Трибина „Милунка Савић – хероина Гвозденог пука“
- Обнавља се спомен комплекс Милунки Савић (М. Дугалић, Политика, 19. новембар 2019)
- Сајт посвећен Милунки Савић
- Милункин српски непоклек
- Извор који говори о њеном преоблачењу у мушкарца Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јануар 2021)
- Милунка Савић: Орлеанка у шињелу („Вечерње новости“, фељтон, септембар 2013) Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јануар 2014)
- Легендарна Милунка Савић / Милункин пут до легенде (Солунци говоре, Жене Солунци говоре) Архивирано на сајту Wayback Machine (12. децембар 2017)
- Забрањена репортажа о Милунки Савић („Недељник”, 9. јануар 2017)
- Милунка Савић није заборављена („Политика”, 6. октобар 2021)