Милунка Савић

С Википедије, слободне енциклопедије
Милунка Савић
Milunka Savić.jpg
Милунка Савић у униформи
Пуно имеМилунка Савић – Глигоревић
НадимакСрпска Јованка Орлеанка
Датум рођења(1892-06-28)28. јун 1892.
Место рођењаКопривница код Јошаничке Бање
 Краљевина Србија
Датум смрти5. октобар 1973.(1973-10-05) (81 год.)
Место смртиБеоград
 СФРЈ
ВојскаВојска Србије
Родпешадија
Године службе19121918.
ЧинНаредник
Битке/ратовиБрегалничка битка
Опсада Скадра
Колубарска битка ...
ОдликовањаОрдена Карађорђеве звезде
Орден Легије части (два пута)
Ратни крст са златном палмом
Британски орден Реда св. Михаила и св. Георгија

Милунка Савић–Глигоревић (Копривница, 1890. или 28. јун 1892Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања.[1] Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 1890. или 28. јуна 1892. године како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање[2][3] у Старој Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.[4] Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана.[5][4] Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године,[4] и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.[6]

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.[7]

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Примили су је Војвода Путник и Краљ Александар - који ју је одредио у Други пук.[8] Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.[7] У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.[9] Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника.[10]

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.[11]

Када је 1920. године демобилисана није имала где да станује, па је ноћивала 16 дана у "Прокопу", тражећи намештење и смештај. Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове. Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.[12] Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића[13] из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.[14][5] Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.[15]

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда са три кћерке, са искљученом струјом, а ноћу је прела вуну.[16][13]

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.[12][15] Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села. Почетком 1936. је извештавано о њеној намери да се прикључи етиопској војсци у Абисинском рату.[17]

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.[18]

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.[15] Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић,[18] на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године.[9] Породична кућа је продата 1974. године.[19]

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице[12] у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.[20][21][а] Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.[23][9][24]

Ордење[уреди | уреди извор]

Домаћа одликовања[уреди | уреди извор]

Одликовања Наредника Милунке Савић [б]
Орден Карађорђеве звезде
Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа Орден Светог Ђорђа Орден Легије части Ратни крст 1914—1918 са златном палмом

Инострана одликовања[уреди | уреди извор]

У њену част[уреди | уреди извор]

Основна школа „Милунка Савић“ у Витановцу код Краљева

На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године[2] подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића.[18][22][в]

Удружње ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана.[22] Радио-телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013.[13] У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијална изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.[9] [23]

Представа под називом Легија части - Милунка Савић, у режији Миленка Павлова, је премијерно изведена на сцени Академије 28 у Београду 28. јануара 2014. године. Главну женску улогу (Милунку) играла је Злата Нуманагић.

Поред Београда, у њену част, њено име носе улице и у Ваљеву, Зрењанину[24], Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу,[25] Младеновцу,[26] Нишу, Параћину, Шапцу,[27] Свилајнцу, као и у Степановићеву и Јошаничкој Бањи. Године 2013, у Витановцу, насељеном месту града Краљева, основна школа добила је назив по Милунки Савић.[28][29][30]

Амерички сајт „Listverse” уврстио је Милунку Савић на листу 10 највећих жена које су се бориле у неком од ратова током новије историје.[31]

Меморијални комплекс са сталном изложбеном поставком посвећен Милунки Савић је отворен у Октобру 2020 у Јошаничкој Бањи.[32][33]

Фотогалерија[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ У неким медијима стајало је да је већ била сахрањена у Алеји великана уз највеће државне и војне почасти,[18] али се то није догодило. Сахрањена је најпре у породичној гробници, а на њеној сахрани говорили су тада високи официри ЈНА и представници Друштва за неговање традиција ослободилачких споменика и ратова[22]
  2. ^ Споменице и медаље нису укључене.
  3. ^ Према речима њеног унука, приликом постављања спомен-плоче, као и за подизање споменика, породица није консултована, па споменик у Јошаничкој Бањи не личи на Милунку[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Станковић, Бранко (20. 10. 2012). „Квадратура круга”. rts.rs. РТС. Приступљено 10. 11. 2013. 
  2. ^ а б „Јошаничка Бања”. srpskoblago.rs. Српско Благо. 23. 7. 2012. Архивирано из оригинала на датум 15. 3. 2014. Приступљено 12. 11. 2013. 
  3. ^ Дом хероине Милунке Савић ниче из корова („Вечерње новости“, 12. новембар 2015)
  4. ^ а б в Пешић, Новица (9. 9. 2013). „Одмена млађем брату”. novosti.rs. Вечере новости. Приступљено 10. 11. 2013. 
  5. ^ а б Ђурић, Антоније (15. 2. 2008). Ђаковац, Александар, ур. „Милункин пут до легенде - Из књиге „Жене Солунци говоре. Православље. Београд: СПЦ. 982. ISSN 0555-0114. Приступљено 10. 11. 2013. 
  6. ^ Пешић, Новица (10. 9. 2013). „Одзив као у сватове!”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013. 
  7. ^ а б Пешић, Новица (19. 11. 2007). „Строј каплара Милунке”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013. 
  8. ^ "Политика", Београд 12. фебруар 1935. године
  9. ^ а б в г „Милунка Савић, хероина Великог рата”. rts.rs. РТС. 19. 9. 2013. Приступљено 10. 11. 2013. 
  10. ^ „Милан Богојевић: Како је Милунка Савић заробила читав вод Бугара („Недељник”, 17. фебруар 2018)”. Архивирано из оригинала на датум 16. 10. 2018. Приступљено 15. 10. 2018. 
  11. ^ Милунка међу бомбашима („Вечерње новости“, 20. април 2013), приступљено 21. априла 2013.
  12. ^ а б в „Посмртни остаци Милунке Савић положени у Алеју великана”. beograd.rs. Град Београд. 10. 11. 2013. Приступљено 10. 11. 2013. 
  13. ^ а б в Зарић, Слађана (7. 10. 2013). „Милунка Савић – хероина Великог рата”. rts.rs. РТС. Приступљено 10. 11. 2013. 
  14. ^ Пешић, Новица (19. 9. 2013). „Лекција оца Раденка”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013. 
  15. ^ а б в Лопушина, Марко (12. 3. 2011). „Милунка Савић: Хероина, па чистачица”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 10. 11. 2013. 
  16. ^ "Политика", Београд 12. феб. 1935.
  17. ^ "Политика", 5. јан. 1936
  18. ^ а б в г д Кривокапић, Бранислав (8. 8. 2010). „Пред Милунка су и генерали салутирали”. blic.rs. Блиц онлајн. Приступљено 10. 11. 2013. 
  19. ^ Кућа Милунке Савић избраздана пукотинама и нагризена влагом („Политика“, 17. новембар 2013)
  20. ^ „Хероина која личи на своју земљу”. rts.rs. РТС. 10. 11. 2013. Приступљено 10. 11. 2013. 
  21. ^ Милунка Савић сахрањена у Алеји великана уз мелодију песме Тамо далеко („Вечерње новости“, 10. новембар 2013)
  22. ^ а б в Пешић, Новица (22. 9. 2013). „Власт огрешила душу”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 11. 11. 2013. 
  23. ^ а б „У Дому Војске отворена изложба посвећена Милунки Савић”. mod.gov.rs. Министарство одбране Републике Србије. 25. 9. 2013. Архивирано из оригинала на датум 11. 11. 2013. Приступљено 11. 11. 2013. 
  24. ^ а б „Решење о промени назива улице Берберска-болница ђ у улицу Милунка Савић у Зрењанину” (PDF). zrenjanin.rs. Званична презентација града Зрењанина. 4. 2. 2013. Приступљено 11. 11. 2013. 
  25. ^ „Нови и стари називи улица”. krusevac.rs. Град Крушевац. 10. 9. 2010. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2016. Приступљено 11. 11. 2013. 
  26. ^ „Нови називи улица” (PDF). mladenovac.rs. Градска општина Младеновац. Приступљено 11. 11. 2013. 
  27. ^ „План града”. sabac.org. Град Шабац. Архивирано из оригинала на датум 20. 10. 2013. Приступљено 11. 11. 2013. 
  28. ^ Andrić, V. (3. 7. 2014). „Odbijeni i patrijarh Pavle i Novak Đoković”. Данас. Приступљено 19. 1. 2019. 
  29. ^ Nježić, Tatjana (22. 11. 2015). „ZABORAVLJENA HEROINA Novi detalji iz života Milunke Savić”. Блиц. Приступљено 19. 1. 2019. 
  30. ^ „Oni čuvaju ime Milunke Savić”. krug.rs. 20. 5. 2017. Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2019. Приступљено 19. 1. 2019. 
  31. ^ Kantor & 24. 10. 2016.
  32. ^ „Otvara se spomen soba Milunke Savić”. Kaleidoskop. Приступљено 2020-10-09. 
  33. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Spomen soba Milunki Savić u Jošaničkoj banji”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Приступљено 2020-10-09. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Марковић, Жика (1997). Знамените жене Србије; 1 том. Београд: Службени гласник. 
  • Sekulić, Nada (2014). „Zašto su heroine I svetskog rata deo istorije feminizma”. Sarajevske sveske. 43-44. 
  • Kantor, Jonathan H. (24. 10. 2016). „10 Badass Women Who Went To War”. Приступљено 31. 10. 2016. 

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]