Пређи на садржај

Слободан Соро

С Википедије, слободне енциклопедије
Слободан Соро
Слободан Соро на утакмици против Србије на Олимпијским играма 2016.
Лични подаци
Датум рођења (1978-12-23)23. децембар 1978.(45 год.)
Место рођења Нови Сад, СФРЈ
Држављанство Србија
Бразил
Играчке информације
Позиција голман
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
1995–1996
1996–1997
1997–1999
1999–2000
2000–2001
2001–2002
2002–2004
2004–2005
2005–2006
2006–2008
2008–2013
2013–2014
2014
2014–2015
2015
2015–2017
2017-2019
2019-
ВК Војводина
ВК Београд
ВК Партизан
ВК Бечеј
ВК Младост Бечеј
ВК Бечеј
ВК Штурм Чехов
ПВК Јадран ХН
ВК Динамо Москва
ВК Сабадељ
ВК Партизан
ВК Флуминензе
ВК Партизан
ВК Флуминензе
ВК Партизан
ВК Ботафого
ВК Савона
Лацио
Репрезентативна каријера
Србија и Црна Гора СЦГ
Србија Србија
БразилБразил

Слободан Соро (23. децембар 1978) бивши је српски ватерполиста и освајач бројних медаља са европских, светских и олимпијских такмичења. Наступао је и за Бразил. Од 31. августа 2013. године у браку је са Мајом.[1]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Каријеру је започео у ВК Војводина, а у току богате каријере бранио је и боје Београда,Бечеја, Младости из Бечеја, руских клубова Штурм Чехов и Динамо Москва, Јадрана из Херцег Новог и шпанског Сабадеља из кога се 2008. године вратио у Партизан. На заласку каријере Соро се отиснуо у Бразил где је прво наступао за Флуминензе (из којег се у још два наврата враћао у Партизан[2]), Ботафога. Највише наступа и успеха забележио је за ватерполо клуб Партизан за који је наступао у десет сезона. Први пут је уговор са клубом са Бањице потписао 1997. и задржао се двије године. Након девет година играња по региону и Европи, вратио се у Београд, у свој клуб и у наредних пет сезона. Са Партизаном је у сезони 1997/98. освојио ЛЕН куп, а са Бечејом 1999/00. Евролигу. Са репрезентацијом Србије освојио је златну медаљу на Светском првенству 2009. у Риму. Вративши се у Партизан, између осталих трофеја освојио је Евролигу 2010/11, Суперкуп Европе 2011/12. и Еуроинтер лига 2009/10. и 2010/11.

Слободан Соро (у црвеној капици) на фајнал-фору Евролиге 2011.

Последњи пут капицу црно-белих носио је 2014. године, тада већ као бразилски интернационалац. Након тога вратио се у Бразил где је са Богафагом освојио Првенство и проглашен најбољим голманом такмичења.[3] Из Бразила се вратио у европски ватерполо 2017. године. У Италији је постигао договор са Савоном[4] за коју је играо две године након чега је прешао у Рим, у редове ВК Лацио[5] за који и данас наступа.

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Иако је његов труд и таленат био приметан и крајем деведесетих, по први пут је 2006. добио позив селектора Удовичића и појавио се као замена тада првом голману Србије Денису Шефику. Као име на које се може озбиљно рачунати показао је 2007.године на завршном турниру Светске лиге у Берлину. Уследио је Пекинг, чудна ситуација која је Сора оставила као јединог голмана Србије у утакмици за бронзу. Доказао је да зна како бранити и носити се са притиском великих такмичења. Повлачењем Шефика, од 2009. године па све до краја 2012. списак ватерполо репрезентације Србије почињао је именом Слободана Сора. За најбољег голмана проглашаван је на завршном турниру Светског купа у Орадеи 2010. и Светске лиге у Фиренци 2011. После Олимпијских игара у Лондону 2012. прихватио је жеље селектора да подмлади тим. Отишао је у Бразил, у пролеће 2016. године добио је њихово држављанство и дозволу за наступ у бразилској репрезентацији[6]. На Играма у Рију бранио за њихов тим. Жреб је одлучио да се у групној фази такмичења укрсте Бразил и Србија. Домаћи тим је, захваљујући одбранама Сора који је и те како познавао противничке играче изборио победу[7] над тимом који је касније постао олимпијски шампион. Са репрезентацијом Србије освојио златну медаљу на Европском првенству 2006. у Београду, сребрну на Европском првенству 2008. у Малаги, бронзану медаљу на Олимпијским играма 2008. у Пекингу, као и три златне медаље у Светској лиги.

Клупски трофеји

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]