Пређи на садржај

Франтишек Ксавер Шалда

С Википедије, слободне енциклопедије
Франтишек Ксавер Шалда
Датум рођења22. децембар 1867.
Место рођењаЛиберец
Датум смрти4. април 1937.
Место смртиПраг

Франтишек Ксавер Шалда (исто познат као Ф. Кс. Шалда; 22. децембра 1867, Либерец[1]4. април 1937, Праг) је био чешки литерарни критичар, новинар и писац.

Крштен као Францискус Алоисиус Шалда[1] родио се у породици поштанског службеника Франтишека Шалде и Марије (девојачко Клајнерова) у Либерeцу. Породица се због очевог посла убрзо преселила у Часлав где је Франтишек завршио основну школу. 1878. године се преселио у Праг ради похађања Академичке гиманзије. Становао је код свог старијег брата у Влашкој улици у насељу Мала Страна. После три године је прешао на праву гимназију у Житној улици на Прагу II. Покушао је да студира права, али их није завршио. 1906. године је докторирао на уметничко-историјској проблематици на Филозофском факултету (уз помоћ тада већ објављених радова на тему књижевне и уметничке критике).

Након успешне хабилитације 1919. године почео је да ради на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу као професор романских књижевности.[2]

Имао је озбиљну нервну болест (миелитис траверса) са којом се борио од 80. година 19. века. Честе и дуготрајне главобоље су га спречавале да има боље односе са људима. Од 1899. био је непокретан. Живео је сам, имао је једину љубавну везу са Руженом Свободовом. Умро је неожењен и без деце. У свом тестаменту је све оставио Једличковом институту за децу богаље. Хтео је да се у његовој вили чују смех и песме мале деце.[3] Сахрањен је на Хостиварском гробљу.

Често се сматра за једну од главних фигура књижевне генерације 90. година. Био је коаутор Манифеста Чешке модерне. Између 18941908 је писао дефиниције речи за редакцију Ottův slovník naučný (Отов научни речник) из чешке, немачке, француске и енглеске књижевности и светског сликарства. Објављивао је у многим часописима (Literární rozhledy, Novina, Česká kultura, Kmen[4], Volné směry, Literární listy) у којима се бавио углавном питањима и проблемима уметности, књижевности, културе и политике. Од 1925. године је издавао свој часопис Tvorba (часопис за критику и уметност; занимљиво је да на јесен 1928. године, тј. у време прогона комунистичке штампе, часопис предао Јулијусу Фучику који га је са кратким паузама уређивао до 1938). Од 1928. до 1937. је излазио Šaldův zápisník (Шалдов дневник) у којем је објављивао углавном своје уметничке критике и есеје, али исто тако и песме, прозу и политичку публицистику.

Његова дела одишу критиком позитивизма, док му је највећа инспирација било хришћанство, витализам, Ничеова филозофија, књижевно-теоријскиа списи неких француских писаца који су преко позитивизма указивали на границе строго позитивистичког становишта (Таине, Гијо, Хенекин, Тибоде).

Највећи успех су доживела његова дела о књижевности, углавном због критика. Сматра се за оснивача чешке модерне критике[4]. Вероватно је био најизразитији, најоригиналнији и најбољи чешки критичар у међуратном периоду.

Његове критике су помогле младим уметницима да се афирмишу (умео је веома брзо да препозна таленат). Критиковао је и неуспешне песме песника чија уметничка дела је поштовао.

Захтевао је да уметност буде заснована на животу, да буде суштински истинита и да не буде ограничена идеолошким захтевима. Био је представник такозваног умно-научног смера: који у својој основи има субјективни доживљај и интересовање за дело, а у исто време објашњава објективне ствари књижевних појава.

Преводио је са француског и енглеског језика, прилагодио је и сакупио писма Јарослава Врхлицког и уређивао је Мелантрихову библиотеку.

  • 1921 Strom bolesti – песме
  • Analysa – приповетка
  • 1912 Život ironický a jiné povídky – приповетке
  • Dřevoryty staré a nové
  • Loutky i dělníci boží – роман

Наука о књижевности (есеји, контемплације)

[уреди | уреди извор]
  • 1905 Boje o zítřek – у овоме делу је сумирао своје мишљење о књижевној критици која треба да буде инспирација за књижевна дела и зато мора бити заснована на сумњи али исто тако и на тражењу позитивних ствари у делима.
  1. Захтевао је ново обликовање речи.
  2. Критичар мора имати лични однос према уметности који је и доживео.
  3. Мора бити пажљив, емотиван и сензитиван.
  4. Критику је сматрао за врсту уметности.
  5. Критичар мора умети да препева дело и да га пребаци у виши духовнији тип.
  6. Мора да има и сажаљење, и храброст, и вољу да тражи истину.
  • Vědecká kritika – превод ремек дела Емила Хенекина (француски позитивиста)
  • 1913 Duše a dílo – проблеми романтизма у поезији, тражи духовну суштину песниковог дела. Овде је истакао важност Русоа, Махе и Њемцове.
  • 1924 Antonín Sova
  • 1928 O nejmladší poezii české
  • Básnická osobnost Dantova
  • Antonín Sova
  • Mácha snivec a buřič
  • Básnický typ Jiřího Wolkra
  • O poetismu
  • Dva představitelé poetismu
  • Nová proletářská poezie
  • 1928 o tzv. nesmrtelnosti díla básnického
  • 1928 O nejmladší poezii české
  • 1930 Krásná literatura česká v prvém desetiletí republiky
  • 1930 Jean Arthur Rimbaud božský rošťák – монографија
  • 1939 Kritické glosy k nové poezii české – постхумно
  • Syntetism v novém umění – прво критичарско дело; књижевност треба да је жива, требало би да дела описују све у покрету
  • 1945 Listy o poesii a kritice – кореспонденција Ф. Шалде и Ф. Худобе

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Archival VadeMeCum of the State Regional Archives Litomerice”. vademecum.soalitomerice.cz. Приступљено 2021-02-28. 
  2. ^ „F.X.Šalda”. fxsalda.ff.cuni.cz. Приступљено 2021-02-28. 
  3. ^ LAICHTER, František (1958). „František Xaver Šalda”. Křesťanská revue. број 3: ст. 76. 
  4. ^ а б Dolenský, Antonín (1936). Kulturní adresář ČSR. Českolipská knih– a kamenotiskárna.