Пређи на садржај

Клека

С Википедије, слободне енциклопедије

Клека
Juniperus osteosperma у Невади
Научна класификација
Царство:
Plantae
Дивизија:
Pinophyta
Класа:
Pinopsida
Ред:
Pinales
Породица:
Cupressaceae
Род:
Juniperus

Врсте

Види одељак Класификација

Клека (лат. Juniperus) је род четинарских биљака из породице чемпреса (лат. Cupressaceae).[1] У зависности од таксономске тачке гледишта, постоји између 50-67 врста клеке. Широко је распрострањена на целој северној полулопти, од Арктика, јужно до тропске Африке, односно планина Централне Америке. Највиша позната шума клеке налази се на висини од 4.900 m у југоисточном Тибету и северним Хималајима, правећи једну од највиших линија дрвећа на планети.[2]

Опис

[уреди | уреди извор]
Плодови и листови обичне клеке

Клеке варирају у величини и облику од високих дрвета, 20–40 m висине, до колумнара или ниских раширених грмова са дугим закривљеним гранама. Оне су зимзелене биљке са игличастим лествичастим лишћем. Могу бити једнодомне или епископалне. Женске шишарке су веома препознатљиве, са меснатим, попут воћа коалесцентним вагама које се спајају заједно да би формирале структуру попут "бобице", 4–27 mm дужине, са 1–12 одвојеним, тврдољускастом семену. У неких врста ове „бобице” су црвено-смеђе или наранџасте, али већином оне су плаве; оне су обично ароматичне и могу се користити као зачин. Време сазревања семена варира између врста од 6–18 месеци након опрашивања. Мушке шишарке су сличне осталим из породице Cupressaceae.

У зонама од 7 до 10, клеке могу цвасти и избацивати полен неколико пута сваке године. Неколико врста клеке цвата у јесен, док већи број врста даје полен од ране зиме док касног пролећа.[3]

Детаљ са Juniperus chinensis, са младим (игличастим) листовима (лево), и одраслим листовима и незрелим мушким шишаркама (десно)

Доста клека (нпр. J. chinensis, J. virginiana) имају два типа листова: саднице и неке гранчице старијих стабала имају игличасто лишће 5–25 mm дуго; а лишће зрелих биљака је (углавном) танко (2–4 mm), преклапа се и попут лествица. Када се малолетно лишће јавља на зрелим биљкама, оно се може углавном наћи на сеновитим местима, уз одрасло лишће на осунчаним местима. Лишће на брзорастућим 'бичевима' је обично између малолетног и зрелог.

Код неких врста (нпр. J. communis, J. squamata), сво лишће има малолетни тип игле, без лествица. У неким од ових (нор. J. communis), иглице су спојене за базу, у осталих (нпр. J. squamata), иглице су интегрисане са стабљиком, а не спојене.

Игличасто лишће клека је чврсто и оштро, што чини малолетно лишће врло бодљикавим на додир. Ово може бити вредна идентификација код младица, јер су остали веома слични млади листови чемпреса (Cupressus, Chamaecyparis) и осталих сличних биљака меки, а не бодљикави.

Клека је ексклузивна јестива биљка за ларве неких врста Lepidoptera укључујући Bucculatrix inusitata и Thera juniperata, а једу је и ларве осталих врста лепидоптера попут Chionodes electella, Chionodes viduella и Panolis flammea; од којих се тортрикс мољац C. duplicana храни на мјестима повреда од штеточина.

Клеке су голосеменице, што значи да немају перикарп, односно плод. Зависно од врсте, да семе сазри треба 1–3 године. Непропусна семењача спречава улазак воде и размену гасова (егзогена дормантност), а ембрион има изражен ФИМ. Вишеструка дормантност семена, стога се мора отклонити двоструким третманом (скарификацијом и стратификацијом). Расејавање је ендозоохорно. Јака семењача омогућава пролазак кроз цревни тракт животиња без утицаја на клијавост. Клијавост семена траје дуго, а семе може да буде пренето на велике удаљености.[4][5]

Класификација

[уреди | уреди извор]
Изглед иглица врста из различитих секција. Лево, Juniperus communis (Juniperus sect. Juniperus). Десно, Juniperus chinensis (Juniperus sect. Sabina)
Шишарке и семе
Juniperus chinensis
Juniperus phoenicea
Juniperus occidentalis var. australis

Врсте које припадају роду клека:

Екологија

[уреди | уреди извор]

Биљке клеке могу да успевају у различитим окружењима. Клеке из долине Лахула се могу наћи у сувим, каменитим локацијама на каменитом тлу. Ове биљке се брзо користи стока на испаши и сељани. Постоји неколико важних особина лишћа и дрвета ове биљке због којих сељани секу ова стабла и користе их.[7] Додатно, биљке западне клеке, посебне врсте рода клеке, су присутне у шумовитим крајевима где има довољно великих, отворених простора. Клеке су познате по томе што расту на отвореним подручјима како би имале већу изложеност киши.[4] Смањена учесталост пожара и недостатак испаше стоке су два главна узрока бујања западне клеке. Ова инвазија клеке узрокује промене околине. На пример, екосистем других врста које су раније живеле у том окружењу и домаћих животиња је угрожен.[8] Кад дође до повећања популације клеке, долази до приметног смањења заступљености других дрвастих врста као што су планинска велика америчка комољика и јасика. Међу самим клекама има доста конкуренције. Последица тога је смањење продукције бобица.[9] Величина зељастог покривача је смањена, и клеке се често грешком сврставају у коров. Услед тога, поједини фармери разређују клеке или их потпуно уклањају. Међутим, ова редукција не доводи до знатног побољшања шанси преживљавања дивљих животиња. За неке мале сисаре је корисно да имају приступ мањим стаблима клеке, док сечење целог стабла не производи повољне исходе.[10][11]

Култивација и употребе

[уреди | уреди извор]
Плимут Џин фабрика, УК
Комади Juniperus communis дрвета, са пенијем ради скале, приказују уске прстене раста ове врсте

Неке клеке су подложне болести Gymnosporangium рђе, што може да буде озбиљан проблем за узгајиваће стабала јабука, која су алтернативни домаћин ове болести.

Дрво

[уреди | уреди извор]

Неким клекама је дато свакодневно име „кедар”, укључујући Juniperus virginiana, „црвени кедар” који се широко користи у фиокама од кедра. „Источни црвенокедар” је име за J. virginiana. Одсуство размака између речи „црвен” и „кедар” указује на то да ова врста није прави кедар, Cedrus.

Клека као материјал за облагање је традиционална техника која се користи у Северној Европи, нпр. у Норвешкој.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Чемпреси”. Биолошка разноврсност Србије - bioras.petnica.rs. Архивирано из оригинала 17. 07. 2018. г. Приступљено 17. 07. 2018. 
  2. ^ Hampe, Hampe; Petit, Re´my J. (2010). „Cryptic forest refugia on the 'Roof of the World'”. New Phytologist. 185 (1): 5—7. PMID 20088971. doi:10.1111/j.1469-8137.2009.03108.x. 
  3. ^ Ogren, Thomas (2015). The Allergy-Fighting Garden. Berkeley, CA: Ten Speed Press. стр. 131-133. ISBN 978-1-60774-491-7. 
  4. ^ а б Chamber, J.C., S.B. Vander Wall., and E.W. Schupp. 1999. Seed and seedling ecology of pinon and juniper species in the pygmy woodlands of western North America. The Botanical Review 65(1):1–38.
  5. ^ Грбић, М. (2003): Дормантност и клијање семена – механизми, класификације и поступци. Гласник Шумарског факултета 87: 25-49
  6. ^ Adams, Robert. „Phytologia (April 2010) 92(1)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 21. 7. 2011. г. 
  7. ^ Rawat, Yashwant S.; Everson, Colin S. (1. 10. 2012). „Ecological status and uses of juniper species in the cold desert environment of the Lahaul valley, North-western Himalaya, India”. Journal of Mountain Science (на језику: енглески). 9 (5): 676—686. ISSN 1672-6316. doi:10.1007/s11629-012-2274-0. 
  8. ^ Belsky, A. Joy (1996). „Viewpoint: Western Juniper Expansion: Is It a Threat to Arid Northwestern Ecosystems?”. Journal of Range Management. 49 (1): 53—59. JSTOR 4002725. doi:10.2307/4002725. 
  9. ^ Miller, Richard F.; Svejcar, Tony J.; Rose, Jeffrey A. (2000). „Impacts of Western Juniper on Plant Community Composition and Structure”. Journal of Range Management. 53 (6): 574—585. JSTOR 4003150. doi:10.2307/4003150. 
  10. ^ Bombaci, Sara; Pejchar, Liba (2016). „Consequences of pinyon and juniper woodland reduction for wildlife in North America”. Forest Ecology and Management. 365: 34—50. doi:10.1016/j.foreco.2016.01.018. Архивирано из оригинала 22. 07. 2018. г. Приступљено 02. 03. 2019. 
  11. ^ Gallo, Travis; Stinson, Lani T.; Pejchar, Liba (2016). „Pinyon-juniper removal has long-term effects on mammals”. Forest Ecology and Management. 377: 93—100. doi:10.1016/j.foreco.2016.06.029. Архивирано из оригинала 22. 07. 2018. г. Приступљено 02. 03. 2019. 
  12. ^ Berge, Bjørn (2009). The Ecology of Building Materials (2nd изд.). Taylor & Francis. ISBN 978-1-85617-537-1. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ogren, Thomas (2015). The Allergy-Fighting Garden. Berkeley, CA: Ten Speed Press. стр. 131-133. ISBN 978-1-60774-491-7. 
  • Adams, Robert Martin (2004). Junipers of the world: the genus Juniperus. Trafford. 
  • Farjon, Aljos (2001). World Checklist and Bibliography of Conifers. Kew: Royal Botanic Gardens. 
  • Farjon, Alios (2005). Monograph of Cupressaceae and Sciadopitys. Royal Botanic Gardens,Kew. 
  • Mao, K.; Hao, G.; Liu, J.; Adams, R. P.; Milne (2010). „Diversification and biogeography of Juniperus (Cupressaceae): variable diversification rates and multiple intercontinental dispersals”. New Phytologist. 188 (1): 254—272. PMID 20561210. doi:10.1111/j.1469-8137.2010.03351.x. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клека&oldid=28733542”