Јерг Демус

С Википедије, слободне енциклопедије
Јерг Демус
Јерг Демус
Датум рођења(1928-12-02)2. децембар 1928.
Место рођењаСанкт Пелтен, Аустрија
Датум смрти16. април 2019.(2019-04-16) (90 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
РодитељиOtto Demus

Јерг Демус (нем. Jörg Demus; Санкт Пелтен, 2. децембар 1928 — Беч, 16. април 2019) био је аустријски класични пијаниста који се појавио у иностранству и снимио мноштво снимака. Такође је био композитор и предавач на музичким академијама. У композицији и свирању фокусирао се на камерну музику и лиед. Свирао је са певачима попут Елизабет Шварцкопф и Дитрих Фишер Дискау, као клавирски дуо са Паулом Бадуром-Шкодом, и са гудачима као што су Јосеф Сук и Антонио Јанигро Демус је имао кључну улогу у довођењу историјског фортепијана на концертне подијуме. Примио је национални орден Легије части, међу многим наградама. Сматрају га једним од водећих аустријских пијаниста непосредно након Другог светског рата.[1][2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Јерг Демус на турнеји по Јужној Африци 1972.

Рођен је 2. децембра 1928. у Санкт Пелтену, као син историчара уметности Ото Демуса и концертне виолинисткиње.[4][3][2] Са шест година Демус је добио прве часове клавира. Пет година касније, са једанаест година, ступио је на Бечку музичку академију, учећи свирање клавира, композицију и дириговање.[5] Као пијаниста дебитовао је још као студент: са 15 година свирао је Бахове збирке композиције „Добро темперовани клавир”[3] у Пријатељском музичком друштву.[6] Дипломирао је 1945. године, након чега је наставио да студира дириговање код Јозефа Крипса[7] и Ханса Сваровског.[8][2] Демус је студирао у Паризу код Ив Нета од 1951. до 1953. године. Године 1953. даље је студирао код Вилхелма Кемпфа, Артура Бенедетија Микеланђела и Едвина Фишера, и похађао је течајеве код Валтера Гизекинга.[7]

Године 1951. имао је прву турнеју по Јужној Америци, а затим је међународно учествовао.[2] Свирао је у Енглеској и Француској.[6] Године 1972. је обишао Јужну Африку свирајући у свим већим градовима. Године 1974. наступио је на концерту Пибоди Мејсон у Бостону.[9]

Био је активан као лиед и партнер у камерној музици, наступајући са певачима попут Елизабет Шварцкопф и Дитрих Фишер Дискау, Ели Амелинг и Петер Шрајер, као и са гудачима као што су Јосеф Сук и Антонио Јанигро. Наступао је као солиста са модерним и историјским инструментима, враћајући фортепијано на концертне подијуме.[5] Сарађивао је са Паулом Бадуром-Шкодом на концертима и на књизи која се односи на интерпретацију Бетовенових соната за клавир.[10]

Свирање Бахових дела показало је њихову структуру као и мелодију. Фаворизовао је Шуманову музику, откривајући висок степен разигране лакоће поред романтичне изражајности. Свирање Дебисове музике истиче се у Klangsinn, осећај за живописни импресионистички звучни свет.[11] Сакупио је историјске инструменте са тастатуром и поклонио их музеју. Предавао је на музичким академијама у Бечу и Штутгарту.[5]

Био је композитор, углавном музике за клавир, камерну музику и лиед, компонујући у генерално конзервативном стилу. Инспирацију за музику за виолончело и клавир налази у песама Пола Верлена и позне Шуманове музике.[12]

Наставио је да свира мало пре своје смрти, наступајући са Паулокм Бадуром-Шкодом 2018. године.[3] Преминуо је у Бечу 16. априла 2019, након кратке болести.[3][5]

Награде[уреди | уреди извор]

Године 1956. освојио је прву награду на међународном клавирском такмичењу Феручо Бузони.[13] Године 1979. добио је Моцартову медаљу Mozartgemeinde Wien. Добитник је награде аустријске декорације за науку и уметност 2006. године, Бетовеновог прстена и друштва 1977. године, награде Роберта Шумана у Цвикау и националног ордена Легије части.[5]

Снимци[уреди | уреди извор]

Међу многим његовим снимцима налазе се комплети клавирских дела Роберта Шумана и Клода Дебисија. Такође је снимио Шубартов Impromptus на етикети Deutsche Grammophon.[12] Снимао је на историјским инструментима, укључујући, на пример, најранији такав снимак Бетовенове сонате Waldstein 1970, на Бродвуду из 1802.[14]

Снимио је неколико композиција са виолончелом Маријом Клигел, укључујући Poetische Sonate у г-молу, оп. 8, Liebe оп. 21, после Crimen Amoris, сонате за виолончело у ц-молу, Il Tramonto оп. 35 и Nacht der Sterne оп. 14.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ 88 notes pour piano solo, Jean-Pierre Thiollet, Neva Editions. 2015. ISBN 978-2-3505-5192-0. стр. 52.
  2. ^ а б в г oe1.orf.at. „Menschenbilder | SO | 22 01 2017 | 14:05”. oe1.orf.at (на језику: немачки). Приступљено 2021-04-23. 
  3. ^ а б в г д Rundfunk, Bayerischer (2019-04-25). „Pianist Jörg Demus gestorben: Mit Bach fing alles an | BR-Klassik”. www.br-klassik.de (на језику: немачки). Приступљено 2021-04-23. 
  4. ^ Obituaries, Telegraph (12. 5. 2019). „Jörg Demus, Austrian pianist celebrated for sparkling performances of Viennese classics such as 'Winterreise' – obituary”. The Telegraph (на језику: енглески). ISSN 0307-1235. Приступљено 12. 8. 2020. 
  5. ^ а б в г д georg.leyrer (2019-04-17). „Österreichischer Pianist Jörg Demus gestorben”. kurier.at (на језику: немачки). Приступљено 2021-04-23. 
  6. ^ а б Sinkowicz, 17 04 2019 um 17:35 von Wilhelm (2019-04-17). „Jörg Demus ist tot: Der Ballettmeister der zehn Finger”. Die Presse (на језику: немачки). Приступљено 2021-04-23. 
  7. ^ а б „Jörg Demus | Biography & History”. AllMusic (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-23. 
  8. ^ „Jorg Demus (Piano) - Short Biography”. www.bach-cantatas.com. Приступљено 2021-04-23. 
  9. ^ Eckert, Thor (12 October 1974). "Review". Christian Science Monitor. ...Demus in no-nonsense sonata recital at Sanders
  10. ^ Les sonates pour piano de Ludwig van Beethoven / Paul Badura-Skoda et Jörg Demus.
  11. ^ Sinkowicz, 17 04 2019 um 17:35 von Wilhelm (2019-04-17). „Jörg Demus ist tot: Der Ballettmeister der zehn Finger”. Die Presse (на језику: немачки). Приступљено 2021-04-23. 
  12. ^ а б „WORKS FOR CELLO & PIANO”. ArkivMusic. Архивирано из оригинала 23. 04. 2021. г. Приступљено 2021-04-23. 
  13. ^ „Albo d'oro - Fondazione Concorso Pianistico Internazionale Ferruccio Busoni”. web.archive.org. 2012-03-28. Архивирано из оригинала 28. 03. 2012. г. Приступљено 2021-04-23. 
  14. ^ Patrick Rucker (15. 2. 2019). „Beethoven's 'Waldstein' Sonata: a guide to the greatest recordings”. Gramophone. Приступљено 19. 4. 2019. 
  15. ^ „DEMUS: Sonate poetique / Sonata in C Minor - 8.225036”. www.naxos.com. Приступљено 2021-04-23. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Јерг Демус на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јерг_Демус&oldid=27452593”