Аксентије Димић
| Аксентије Димић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 16. фебруар 1808. |
| Место рођења | Баваниште, Аустријско царство |
| Датум смрти | 26. октобар 1874. (66 год.) |
| Место смрти | Баваниште, Аустроугарска |
Аксентије Димић (Баваниште, 16. фебруар 1808[1] — Баваниште, 26. октобар 1874) био је српски свештеник и сликар у доба српског народног препорода у Војводини.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је од оца Саве, свештеника. Имао је четири млађа брата, једног свештеника, једног трговца, једног професора-школског управника и једног лекара. По завршеној основној школи, похађао је православну Богословију у Вршцу[2] и запопио се.
Аксентије је наставио породичну традицију и био парох у родном месту Баваништу (1835-1874).[3][4] Са својим братом Теофилом представљао је Баваниште у Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима, када је проглашена Српска Војводина.[5]
Са другим братом Михајлом, такође парохом, био је међу обновитељима капеле посвећене Рођењу Пресвете Богородице 1856. године, која се данас налази у склопу манастира Баваниште.
Сликарство је учио код Константина Данила и Константина Арсеновића у Панчеву. Сликао је портрете и иконе у стилу италијанског барока са примесама бидермајера.[6] Међу малобројним сачуваним Димићевим радовима налазе се један алпски пејсаж,[7] протрет Манојла Грбића, иконе у цркви у Липови у Румунији[6] и икона Богородице са дететом у природној величини, коју је насликао за наведену капелу у Баваништу. Она се дуго времена налазила у цркви Успења Пресвете Богородице у центру вароши,[8] међутим крајем 2010-их је враћена у манастир.
Аксентије Димић је умро 1874. године као парох у Баваништу. Није имао деце.
Разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Егејске Македоније доселио у Војводину у време сеоба средином XVIII века,[9][10] и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Теофила, Теодора, Петра, Ђуру Б., Душана (Гугу), Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.[11][5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Српски биографски речник (2007), одредница „Димић, Аксентије”. Аllgemeines Künstlerlexikon уз знак питања наводи 1833. г.
- ^ "Ликовна енциклопедија Југославије", Загреб 1984.
- ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Сремски Карловци 1910.
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме из Херцеговине...", Беч 1866.
- ^ а б Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.
- ^ а б Аllgemeines Künstlerlexikon, 2000. Одредница „Dimić, Aksentije”, аутор Миодраг Јовановић.
- ^ Јовановић, Кусовац 1967, стр. 37
- ^ Mihăilă 2015, стр. 185
- ^ Поповић 1937, стр. 356
- ^ Ердељановић 1992, стр. 34
- ^ Српски биографски речник (2007) Књига 3, Д-З.
Литература[уреди | уреди извор]
- Аllgemeines Künstlerlexikon: Die bildenden Künstler aller Zeiten und Völker. Band 27. München, Leipzig. 2000. ISBN 978-3-598-22740-0..
- Žarko Domljan (ur.): Likovna enciklopedija Jugoslavije. Knjiga I. Zagreb, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1984.
- Јован Ердељановић: Срби у Банату. Нови Сад, 1992.
- Миодраг Јовановић, Никола Кусовац: Школа Константина Данила. У: Школа Константина Данила. Зрењанин, 1967.
- Никола Кусовац: Српско сликарство XVII и XIX века. Каталог збирке Народног музеја Београд. Београд, 1987.
- Marian Mihăilă (ур.): Културно наслеђе баната - европско наслеђе. Темишвар. 2015. ISBN 978-973-1958-30-9.. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2021)
- Andrija Mohorovičić i dr. (ur.): Enciklopedija Likovnih Umjetnosti. Knjiga II. Zagreb, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1962.
- Лазар Николић, Владимир Николић: Српски сликари. Земун, 1895.
- Душан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937
- Српски биографски речник. Књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица Српска, 2007. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2012)
- Лепосава Шелмић и др.: Збирка Јоце Вујића. Београд, 1989.