Теофил Димић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Теофил Димић
Датум рођења(1828{{month}}{{{day}}})1828.
Место рођењаБаваниште
 Аустријско царство
Датум смрти5. фебруар 1912.(1912-02-05) (83/84 год.)
Место смртиСремски Карловци
 Аустроугарска

Теофил Димић (Баваниште код Ковина, 1828 — Сремски Карловци, 5. фебруар 1912) био је учесник српске револуције 1848—1849. године, просветни радник у време српског народног препорода у Војводини: професор Карловачке гимназије, надзорник српских школа у Срему, директор препарандије у Сремској Митровици и научник.

Биографија[уреди]

Теофил (Теја) Димић је рођен 1828. године[1] у месту Баваниште код Ковина у Банату од оца Саве, свештеника. Похађао је богословију у Вршцу.[2]

Револуцијa 1848—1849.[уреди]

Заједно са најстаријим братом Аксентијем, свештеником,[3] Теофил Димић је представљао Баваниште у Мајској скупштини 1848. у Сремским Карловцима. Ту је изабран у Главни народни одбор[4][5][6][7], који је, на челу са Ђорђем Стратимировићем, израдио устав за Српску Војводину и служио као њена влада. У разним саставима Главног одбора Димић је био члан Финансијско-економске управе[8], Војног савета[9] и Врховног суда [10]. Врховни суд је у јулу 1848. због сарадње са мађарском страном на затворску казну осудио Јакова Игњатовића, који је и поред тога Димића у својим мемоарима описао као младог човека коме је у центру револуционарног покрета „више стало до човечанства него до фанатизма”.[11] Димић је део својих сећања на време револуције и оружане сукобе објавио у новинама Бранику и Застави.[12] [13]

Просветни рад[уреди]

После пропасти политичке самоуправе Срба и успостављања царске круновине а касније мађарске власти у Војводини, Димић се посветио научно-просветном раду. Био је архивар Карловачке патријаршије.[14] Од 1853. је предавао на Карловачкој гимназији, прво као суплент па као професор природних наука, математике и немачког језика.[15] 1858. је прешао у Сремску Митровицу на положај директора препарандије[16][17] и надзорника (инспектора) српских народних школа у Срему одн. на теријторији Петрoварадинске регименте[18], где је допринео развоју српског школства[19]. Био је међу оснивачима Српске грађанске читаонице, данашње библиотеке у Сремској Митровици 1866. године. [20].

потпис: 22. декемвриа 1868, Теофил Димић, управ. школа

Научник[уреди]

Као научник се посебно бавио ботаником и зоологијом. 1856. године је надопунио хербаријум који је започео Андреj Волни 1797. године у Карловачкој гимназији и који се и данас тамо чува[21][22] као заштићен споменик природе. Изучавао је сремску флору[23] и народне називе биљака[24]. Био је члан аустријског зоолошко-ботаничког друштва (нем. Zoologisch-botanische Gesellschaft).[25]

Као универзални учењак, био је такође дописник царске и краљевске централне комисије за истраживање и одржавање уметничких и историјских споменика (нем. Königlich-kaiserliche Central-Commission für Erforschung und Erhaltung der Kunst- und historischen Denkmale)[26]. На подстицај Српског ученог друштва 1867. године је истражио последње године живота Филипа Вишњића у сремском селу Грк (данас Вишњићево).[27][28]


Умро је 5. фебруара 1912. године у Сремским Карловцима, где је и сахрањен[29].

Теофил Димић није имао деце. Имао је три старија брата, два свештеника и једног трговца, и једног млађег брата, лекара. Иначе, разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Егејске Македоније доселио у Војводину у време сеоба средином 18. века[30][31], и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Аксентија, Теодора, Петра, Ђуру Б., Душана (Гугу), Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.[32][33]

У његову част, библиотека у родном Баваништу, огранак ковинске библиотеке „Вук Караџић“, носи име „Теофил Димић“.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ према Српском биографском речнику. У успонемана из 1898. године (в. Димић (1898)) Димић каже за себе да је „осамдесетогодишњак“, што би значило да је рођен 1818. г.
  2. ^ Урош Миланковић: Просвета човека и образованије јестества. Беч, 1847. Стр. 112
  3. ^ Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.
  4. ^ Закључци (1848), стр. 3
  5. ^ Проглас (1848), стр. 2
  6. ^ Адамовић (1902), стр. 197
  7. ^ Димић (2015), стр 111-112
  8. ^ Проглас 1848, стр. 2
  9. ^ Димић (2015), стр. 111-112
  10. ^ Церовић (2000), стр. 125
  11. ^ Игњатовић (1953), стр. 137, 138, 145, 179
  12. ^ Димић (1898)
  13. ^ Димић (2015), стр. 130-132
  14. ^ Димић (2015), стр 130
  15. ^ Јовановић (2011), стр. 104
  16. ^ Спасовић (2013), стр. 38
  17. ^ Бабић, Лупуровић (2013), стр 106
  18. ^ Јовановић (2011), стр. 104
  19. ^ в. нпр. историју српске школе у Земуну
  20. ^ Петровић: Библиотекe Срема
  21. ^ Димић (1856)
  22. ^ Јовановић (2011), стр.104
  23. ^ в. фонд бр. 304 у Регионалном архиву у Темишвару
  24. ^ Јовановић (2011), стр. 104
  25. ^ Verhandlungen der kaiserlich-königlichen zoologisch-botanischen Gesellschaft in Wien, Band VIII. Wien, 1858, стр. ХХ
  26. ^ Mittheilungen der K.K. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Kunst- und Historischen Denkmale, Wien 1877, стр. IV, 1880, стр. V, 1883, стр. VI
  27. ^ Новаковић 1867
  28. ^ Пројекат Растко - Дрина: Како се стварао мит о нашем Хомеру
  29. ^ Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.
  30. ^ Поповић (1937), стр. 356
  31. ^ Ердељановић (1992) стр. 34
  32. ^ Српски биографски речник (2007). Књига 3, Д-З.
  33. ^ Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]