Алутити

С Википедије, слободне енциклопедије
Алутити
Сугпијати
Алутитски играч са Агнгвак'-ом
Укупна популација
 Аљаска ~ 4.000[1]
Језици
Алутитски језик, енглески језик
Религија
Руска православна црква, традиционалне религије
Сродне етничке групе
Јуити, Средњоаљаски Јупици
Алутијско село, Олд Харбор, острво Кодијак

Алутити или Сугпијати (енгл. Alutiiq, Sugpiaq, Alutiit, Sugpiat; рус. Алутиик, Сугпиак, Алутиит, Сугпиат) су аутохтони народ Арктика, једна су од подгрупа Ескима Јупика. Руски трговци крзном су их грешком именовали Алеутима, не правећи разлику између њих и суседних Алеута.[2][3][4][5] Познати су и по свом старом имену „Сугпијак” (једнина) или у множини „Сугпијати” (енгл. Sugpiaq, IPA/ˈsʊɡpiˌæk/, множина енгл. Sugpiat; рус. Сугпиак, множина рус. Сугпиат). Такође се употребљава назив Пацифички Ескими или Пацифички Јупици. Они су један од аутохтоних народа јужне обале Аљаске. Њихов језик се зове алутитски језик или сугпијатски језик и један је од језика, који припада јупичкој грани ескимских језика.[6] Не смеју се мешати са Алеутима који живе западније на врху полуострва Аљаска и на Алеутским острвима.

Терминологија[уреди | уреди извор]

Данас су најчешће у употреби ови термини: Алутик (једнина) - Алутики (двојина) - Алутити (множина). Међутим, сви ови називи су изведени од имена Алеута, а први су их користили руски промишљеници који су дошли на Аљаску у потрази за крзном.[7]

Назив који Сугпијати користе за своје суседе Алеуте је Алутик, због тога део Сугпијата заговара коришћење назива којим се локални становници самоописују. На пример: Сугпиак (једнина), Сугпиаки (двојина) и Сугпиати (множина), са значењем „прави људи”, док су Сугстун, Сугцестун, Сугт'стун, Сугстестун термини који означавају језик.

Данас су у употреби сва три имена (Сугпијак, Алутик и Алеут) и користе се по личном нахођењу,[8] а поред ових етнонима, коришћени су и многи други.[9]

Историја[уреди | уреди извор]

Руска окупација је почела 1784. године и резултирала је масакром стотина Сугпијата на острвцу Рефјуџ Рок (енгл. Refuge Rock, алут. Аваук), близу обале острва Ситкалидак на коме се данас налази село Олд Харбор, тј. Нунијак на локалном језику.[10]

Период од 1784—1818 назива се најтамнијим добом алутитске историје, окончан је сменом руководства Руско-америчке компаније.[11]

Начин живота[уреди | уреди извор]

Алутити традиционално живе поред обала и зависе од лова на лососе, иверке и китове, мада они који живе мало унутар копна сакупљају бобице и лове копнене животиње. Пре контакта са руским трговцима, Алутити су живели у полуподземним кућама (циклуак).

У 21. веку, Алутити живе у обалским рибарским заједницама где раде у свим аспектима модерне економије. То их чини конкурентнијима и помаже да одрже своју стару културу. Године 2010, средња школа у Кодијаку је одговорила позитивно на предлог ђака да се у школи учи алутитски језик. Кодијачки дијалекат овог језика је тада говорило само 50 људи, пре свега старијих становника и био је пред изумирањем.[12]

Традиционална територија[уреди | уреди извор]

Традиционалне домовине два алутитска (сугпијатска) племена су Залив Принца Вилијама и полуострво Кенај на којима живе Чугачи Сугпијати и архипелаг Кодијак и полуострво Аљаска на којима живе Кодијаци Алутити. С` почетка 19. века постојало је око 60 алутитских села на кодијачком архипелагу са процењеном величином популације од око 13.000 људи. Данас има преко 4.000 Алутита на Аљасци.[13]

Познати Алутити[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ alutiiqmuseum.org: Народ Алутити/Сугпијаки, Музеј Алутита
  2. ^ Luehrmann 2008, стр. 3.
  3. ^ „Индијанци Аљаске”. ТраговимаАљаске Генеалогије. Приступљено 10. 9. 2017. 
  4. ^ „Процена утица активности на околину Аљаске” (PDF). Приступљено 10. 9. 2017. 
  5. ^ „Картирање домородачких језика Аљаске”. Феирбанкс Универзитет Аљаске. Архивирано из оригинала 11. 9. 2017. г. Приступљено 10. 9. 2017. 
  6. ^ Michael Krauss: "Alaska Native Languages in Russian America." In: Barbara S. Smith & Redmond J. Barnett, Russian America: The Forgotten Frontier, pp. 205–213. Washington State Historical Society, Tacoma, WA, 1990.
  7. ^ „Регулација мистерије: наука, колонијализам и политика народа Пацифика”. Бибилотека дигиталне конзервације. Приступљено 10. 9. 2017. 
  8. ^ "Гледање на обе стране" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2013), Природњачки музеј, Смитсонијан Институт
  9. ^ „"What is in a Name?: The Predicament of Ethnonyms in the Sugpiaq-Alutiiq Region of Alaska". Arctic Anthropology. Архивирано из оригинала 18. 05. 2020. г. Приступљено 10. 9. 2017. 
  10. ^ „Асимилација и идентитет Кодијачких Сугпијата” (PDF). Универзитет у Квебеку. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 07. 2018. г. Приступљено 10. 9. 2017. 
  11. ^ Black, стр. 1992.
  12. ^ "Час алутитског језика у кодијачкој средњој школи" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2021), 12-17-2010
  13. ^ alutiiqmuseum.org: "Alutiiq / Suqpiaq Nation", Alutiiq Museum
  14. ^ „2007 Fellows Individual Pages - MacArthur Foundation”. Архивирано из оригинала 15. 3. 2012. г. Приступљено 7. 9. 2018. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]