Пређи на садржај

Антон Јанежић

С Википедије, слободне енциклопедије
Антон Јанежић
Антон Јанежић
Датум рођења(1828-12-19)19. децембар 1828.
Место рођењаЛесах, Аустријско царство
Датум смрти18. септембар 1869.(1869-09-18) (40 год.)
Место смртиКлагенфурт, Аустроугарска

Антон Јанежић (словен. Anton Janežič; Лесах, 19. децембар 1828 — Клагенфурт, 18. септембар 1869) био је словеначки лингвиста, филолог, аутор, уредник, историчар књижевности и критичар.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. децембра 1828. у сељачкој породици, у Лесаху (словен. Leše), Аустрији.[3] Похађао је гимназију у Клагенфурту. Године 1848, када је словенски језик уведен у школу, Јанежић је био запослен као професор словеначког у лицеју.[3] Године 1851. почео је са студијама лингвистике и словенске филологије на Универзитету у Бечу под надзором Франца Миклошича.[4] Године 1854. вратио се у Клагенфурт, где је наставио да предаје словеначки, немачки и историју у лицеју све до 1866. када је поднео оставку због болести. Умро је три године касније у Клагенфурту, где је и сахрањен.[3] Поново је сахрањен 1870-их у својој локалној парохији Светог Јакоба.

Рад

[уреди | уреди извор]

У јавни живот ушао је после револуције 1848—1849, када је постао блиски сарадник аутора програма Уједињене Словеније.[4] Године 1851. почео је да саставља немачко-словенски речник, заснован на делу Освалда Гутсмана, Јернеја Копитара и Урбана Јарника, довршавајући га 1854. године по савету Франца Миклошича и Франца Серафина Метелка.[3] Исте године објавио је и граматику словеначког језика која се користила у школама до двадесетих година 20. века.

Године 1850. покренуо је књижевни часопис Slovenska bčela који је објављивао дела значајних савремених словенских аутора, попут Јосипине Турнограјске, Франа Левстика, Јанеза Трдина и Андреја Ајншпилера.[4] Године 1858. часопис је спојио са Vaje, Симона Јенка, Валентина Зарника, и Јанеза Менцингера, како би формирали часопис Slovenski glasnik који је привукао сарадњу многих значајних аутора, укључујући Франа Ерјавеца и Јосипа Јурчића. Између 1861. и 1868. године часопис је објавио и збирку књига Cvetje iz domačih in tujih logov која је издала неколико важних књига словеначких аутора и преводе класичара попут Софокла, Платона, Вергилија, Андерсена, Љермонтова и других.[3] По пензионисању 1866. године, уредништво препушта Јосипу Стритару.

Године 1851. основао је друштво Хермагорас, најстарију словеначку издавачку кућу, заједно са Андрејем Ајншпилером и Антоном Мартином Сломшеком.[4] Поред тога, сарађивао је са Антоном Мартином Сломшеком у очувању народних традиција Словенаца у Корушкој и Штајерској. Такође је први омогућио комплетан превод Фрајзингових рукописа, најстаријег документа на словеначком и првог записа римског писма било ког словенског језика, на савремени словеначки језик.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Janezic Anton”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2021-04-12. 
  2. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 275. 
  3. ^ а б в г д „Janežič, Anton (1828–1869) - Slovenska biografija”. www.slovenska-biografija.si. Приступљено 2021-04-12. 
  4. ^ а б в г Marko. „Anton Janežič”. revija.ognjisce.si (на језику: словеначки). Приступљено 2021-04-12. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Janko Kos, Slovenska književnost (Ljubljana: Cankarjeva založba, 1982), 121.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Антон Јанежић на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антон_Јанежић&oldid=28542721”