Пређи на садржај

Анџела Ленсбери

С Википедије, слободне енциклопедије
Анџела Ленсбери
Ленсбери 1950. године
Лични подаци
Пуно имеАнџела Бриџид Ленсбери
Датум рођења(1925-10-16)16. октобар 1925.
Место рођењаЛондон, Енглеска, Уједињено Краљевство
Датум смрти11. октобар 2022.(2022-10-11) (96 год.)
Место смртиЛос Анђелес, Калифорнија, Сједињене Америчке Државе
Држављанство
ЗанимањеГлумица
Супружник
Деца2
РодитељиЕдгар Ленсбери
Мојна Макгил
Рођаци
Потпис
www.angelalansbury.net
Веза до IMDb-а

Дама Анџела Бриџид Ленсбери (енгл. Dame Angela Brigid Lansbury; Лондон, 16. октобар 1925 — Лос Анђелес, 11. октобар 2022) била је британско-америчко-ирска глумица. У каријери дугој 80 година, играла је различите улоге на филму, у позоришту и на телевизији. Иако је већи део живота провела у Сједињеним Америчким Државама, њен рад је привукао међународну пажњу. Године 2014, краљица Елизабета II ју је прогласила дамом.

Ленсбери је рођена у породици више средње класе у централном Лондону, као ћерка ирске глумице Мојне Макгил и енглеског политичара Едгара Ленсберија. Да би избегла Блиц, преселила се у Сједињене Америчке Државе 1940. године, где је студирала глуму у Њујорку. Прешла је у Холивуд 1942. године, потписала уговор са студијом Метро-Голдвин-Мејер (МГМ) и добила своје прве филмске улоге у филмовима Плинска светлост (1944), Национална сомотка (1944) и Слика Доријана Греја (1945). Појавила се у још 11 МГМ-ових филмова, углавном у споредним улогама, а након што јој је уговор истекао 1952. године, почела је да допуњује свој филмски рад позоришним наступима. Ленсбери је у овом периоду углавном сматрана звездом Б-листе, али је њена улога у филму Манџурски кандидат (1962) добила широко признање и често се сматра једним од њених најбољих наступа. Преласком у музичко позориште, Ленсбери је стекла славу играјући главну улогу у бродвејском мјузиклу Mame (1966), освојивши своју прву награду Тони и поставши геј икона.

Суочена са потешкоћама у приватном животу, Ленсбери се 1970. преселила из Калифорније у ирски округ Корк. Током те деценије наставила је са позоришним и филмским наступима, укључујући главне улоге у сценским мјузиклима Dear World, Gypsy и Свини Тод, као и у Дизнијевом филму Кваке и метле (1971). Преласком на телевизију 1984. године, постигла је светску славу као детективка Џесика Флечер у америчкој криминалистичкој серији Убиство, написала је, која се емитовала дванаест сезона до 1996. године, поставши једна од најдуговечнијих и најпопуларнијих детективских драмских серија у историји телевизије. Преко компаније Corymore Productions, коју је водила са својим супругом Питером Шоом, Ленсбери је преузела власништво над серијом и била њен извршни продуцент током последње четири сезоне. Такође је радила на синхронизацији, доприносећи анимираним филмовима попут Лепотица и звер (1991) и Анастасија (1997). У 21. веку, наступала је у неколико позоришних представа и појавила се у породичним филмовима као што су Дадиља Макфи (2005) и Повратак Мери Попинс (2018).

Међу бројним признањима које је Ленсбери добила су шест Награда Тони (укључујући награду за животно дело), шест Награда Златни глобус, две почасне БАФТА награде, Награда Лоренс Оливије, почасна Награда Удружења филмских глумаца и Почасни Оскар; поред тога, била је номинована за три Оскара, осамнаест Награда Еми за ударне термине и Награда Греми.

Рани живот и почетак каријере

[уреди | уреди извор]

Детињство: 1925–1942

[уреди | уреди извор]

Анџела Бриџид Ленсбери рођена је у породици више средње класе 16. октобра 1925. године.[1] Иако се као место њеног рођења често наводио Поплар, у источном Лондону,[2] она је то негирала, тврдећи да, иако је имала породичне везе са Попларом, рођена је у Риџентс парку, у централном Лондону.[а] Њена мајка била је Мојна Макгил (рођена Шарлот Лилијан Макилдауи), ирска глумица рођена у Белфасту, која је редовно наступала на позорницама лондонског Вест Енда и појавила се у неколико филмова.[4] Њен отац био је богати енглески трговац дрветом и политичар Едгар Ленсбери, члан Комунистичке партије Велике Британије и бивши градоначелник Метрополитанске општине Поплар.[5] Њен деда по оцу био је вођа Лабуристичке партије, Џорџ Ленсбери, човек према којем је осећала „страхопоштовање” и кога је сматрала „дивом у својој младости”.[6] Анџела је имала старију полусестру, Изолде, из мајчиног претходног брака са Реџиналдом Денамом.[7] У јануару 1930. године, Макгил је родила близанце, Бруса и Едгара, што је довело до тога да се породица Ленсбери пресели из свог стана у Поплару у кућу у Мил Хилу, у северном Лондону; викенде су проводили на фарми у Берик Салому, у Оксфордширу.[8]

Вечно сам захвална на ирској страни себе. Одатле сам добила смисао за комедију и хировитост. Што се тиче енглеске половине – то је моја резервисана страна... Али ставите ме на сцену, и ирско излази на видело. Та комбинација чини добар спој за глуму.

 – Анџела Ленсбери.[9]

Када је Ленсбери имала девет година, њен отац је умро од рака желуца; повукла се у глуму ликова као механизам за суочавање са губитком.[10] Суочена са финансијским потешкоћама, њена мајка је започела везу са шкотским пуковником, Лекијем Форбсом, и преселила се у његову кућу у Хампстеду. Ленсбери се школовала у Вишој школи Јужни Хампстед од 1934. до 1939. године,[11] где је била савременица Глинис Џонс.[12] Ипак, сматрала је себе углавном самоуком, учећи из књига, позоришта и филмова.[13] Ленсбери је постала самопрокламовани „потпуни филмски манијак”, редовно посећујући биоскоп.[14] Са жељом да свира клавир, кратко је студирала музику у плесној школи Ритман, а 1940. године почела је да студира глуму на Школи певања и драмске уметности Вебер Даглас у Кенсингтону, у западном Лондону, где се први пут појавила на сцени као дворска дама у школској продукцији драме Максвела Андерсона Марија од Шкотске.[15]

Те исте године, деда Ленсберијеве је умро, а са почетком Блица, Макгил је одлучила да одведе Анџелу, Бруса и Едгара у Сједињене Америчке Државе; Изолде је остала у Британији са својим новим мужем, глумцем Питером Јустиновим. Макгил је обезбедила посао надгледања 60 британске деце која су евакуисана у Северну Америку на броду Duchess of Atholl, стигавши са њима у Монтреал, у Канади, у августу 1940. године.[16] Макгил је затим наставила возом до Њујорка, где ју је финансијски подржао бизнисмен са Вол стрита, Чарлс Т. Смит, преселивши се са својом породицом у њихов дом у Мејхопеку.[17] Ленсбери је добила стипендију од American Theatre Wing за студије на Школи драме и радија Фигин, где се појавила у представама Такав је свет Вилијама Конгрива и Лепеза леди Виндермир Оскара Вајлда. Дипломирала је у марту 1942. године, до када се породица преселила у стан у улици Мортон у Гринич Вилиџу.[18]

Пробој у каријери: 1942–1945

[уреди | уреди извор]

Макгил је добила посао у канадској турнејској продукцији Tonight at 8:30, а придружила јој се и њена ћерка. Тада је шеснаестогодишња Ленсбери добила свој први позоришни посао као забављачица у ноћном клубу Самовар у Монтреалу, тврдећи да има 19 година и певајући песме Ноела Кауарда.[19] Ленсбери се вратила у Њујорк у августу 1942, али се њена мајка преселила у Холивуд, у Лос Анђелесу, да би оживела своју филмску каријеру; Ленсбери и њена браћа су је пратили.[20] Преселивши се у бунгалов у Лорел кањону, и Ленсбери и њена мајка добиле су божићне послове у робној кући Bullocks Wilshire у Лос Анђелесу; Макгил је отпуштена због неспособности, остављајући породицу да преживљава од плате Ленсберијеве од 28 долара недељно.[21] Спријатељивши се са групом геј мушкараца, Ленсбери је постала упућена у тајну геј сцену града.[22] Са мајком је присуствовала предавањима духовног гуруа Џидуа Кришнамуртија – на једном од њих је упознала писца Олдуса Хакслија.[22]

Ленсбери у трејлеру за филм Слика Доријана Греја

На једној забави коју је организовала њена мајка, Ленсбери је упознала Џона ван Друтена, који је недавно био коаутор сценарија за Плинска светлост (1944), мистериозни трилер заснован на драми Плинска светлост Патрика Хамилтона из 1938. године. Филм је режирао Џорџ Кјукор, а главну улогу играла је Ингрид Бергман као Паула Алквист, жена у викторијанском Лондону коју њен супруг психолошки мучи. Друтен је сугерисао да би Ленсбери била савршена за улогу Ненси Оливер, кокни собарице; прихваћена је за улогу, иако је, пошто је имала само 17 година, социјални радник морао да је прати на сету.[23] Добивши агента, Ерла Крамера, потписала је седмогодишњи уговор са МГМ-ом, зарађујући 500 долара недељно.[24] Плинска светлост је добила похвале критике, а наступ Ленсберијеве је био широко хваљен, доневши јој номинацију за Оскар за најбољу споредну глумицу.[25]

Њена следећа филмска улога била је као Едвина Браун у филму Национална сомотка (1944); филм је постао велики комерцијални успех, а Ленсбери је развила доживотно пријатељство са колегиницом Елизабет Тејлор.[26] Ленсбери је затим глумила у филму Слика Доријана Греја (1945), филмској адаптацији истоименог Вајлдовог романа из 1890. године, која је поново смештена у викторијански Лондон. У режији Алберта Луина, Ленсбери је добила улогу Сибил Вејн, певачице из радничке класе која се заљубљује у протагонисту, Доријана Греја (Херд Хатфилд). Иако филм није био финансијски успех, наступ Ленсберијеве је поново привукао похвале, доневши јој Награда Златни глобус, и поново је номинована за најбољу споредну глумицу на додели Оскара, изгубивши од Ен Ревир, своје колегинице из филма Национална сомотка.[27]

Каснији МГМ филмови: 1945–1951

[уреди | уреди извор]

Дана 27. септембра 1945. године, Ленсбери се удала за Ричарда Кромвела, уметника и декоратера чија је глумачка каријера стала. Њихов брак је био проблематичан; Кромвел је био геј, и оженио се Ленсберијевом у неуспешној нади да ће га то учинити хетеросексуалцем. Ленсбери је поднела захтев за развод у року од годину дана, а пресуда је донета 11. септембра 1946, али су остали пријатељи до његове смрти.[28] У децембру 1946. године, на забави коју је организовао њен бивши колега Херд Хатфилд у долини Охаи, упознала је енглеског емигранта Питера Пулена Шоа. Шо је био глумац у успону, такође под уговором са МГМ-ом, и недавно је раскинуо везу са Џоан Крафорд. Он и Ленсбери су постали пар, живели су заједно пре него што га је она запросила.[29] Желели су венчање у Британији, али је Енглеска црква одбила да венча двоје разведених. Уместо тога, венчали су се у цркви Светог Колумбе, под јурисдикцијом Шкотске цркве, у Најтсбриџу, у Лондону, у августу 1949. године, након чега је уследио медени месец у Француској.[30] Вративши се у САД, настанили су се у кући Ленсберијеве у Растик кањону, у Малибуу.[31] Године 1951. обоје су постали натурализовани грађани САД, задржавши британско држављанство путем двојног држављанства.[32]

Ленсбери у сцени из МГМ-овог филма Till the Clouds Roll By (1946), један од њених најранијих филмских наступа

Након успеха филмова Плинска светлост и Слика Доријана Греја, МГМ је ангажовао Ленсберијеву у још 11 филмова док јој уговор са компанијом није истекао 1952. године. Задржавајући је међу глумцима са своје Б-листе, МГМ је користио мање од других глумица сличних година; биографи Ленсберијеве Роб Еделман и Одри Е. Купферберг веровали су да је већина ових филмова била „просечна” и да је мало допринела њеној каријери.[33] Ово мишљење је делио и Кјукор, који је веровао да је МГМ „константно погрешно бирао улоге” за Ленсберијеву.[34] Увек је добијала улоге старијих жена, често злих, и због тога је постајала све незадовољнија радом за МГМ, коментаришући: „Стално сам желела да играм улоге попут Џин Артур, а господин Мајер ме је стално бирао за улоге разних покварених кучки.”[35] Компанија је патила од пада продаје биоскопских улазница после 1948. године, због чега је смањила филмске буџете и број запослених.[35]

Године 1946, Ленсбери је играла свој први амерички лик, Ем, певачицу у салуну у Оскаром награђеном вестерн мјузиклу Девојке из Харвија;[36] њен глас је синхронизовала Вирџинија Рис.[37] Појавила се у филмовима The Hoodlum Saint (1946), Till the Clouds Roll By (1947), If Winter Comes (1947), Tenth Avenue Angel (1948), Три мускетара (1948), Стање нације (1948) и Црвени Дунав (1949). МГМ је Ленсберијеву позајмио прво Јунајтед Артистсу за The Private Affairs of Bel Ami (1947), а затим Парамаунту за Самсон и Далила (1949).[38] Глумила је злу слушкињу у Kind Lady (1951) и француску авантуристкињу у Mutiny (1952).[39] Окренувши се радију, 1948. године, Ленсбери се појавила у аудио-адаптацији романа Људски окови Самерсета Мома за NBC University Theatre, а следеће године је глумила у њиховој адаптацији романа Гордост и предрасуде Џејн Остин.[40] Прелазећи на телевизију, појавила се у епизоди серије Robert Montgomery Presents из 1950. године, адаптираној по роману Цитадела А. Џ. Кронина.[41]

Средишњи део каријере

[уреди | уреди извор]

Манџурски кандидат и споредне улоге: 1952–1965

[уреди | уреди извор]
Ленсбери са својом децом, Дирдри и Ентонијем, 1957. године

Незадовољна улогама које јој је МГМ додељивао, Ленсбери је 1952. наложила свом менаџеру Харију Фридману из MCA Inc. да раскине њен уговор.[42] Исте године родила је своје прво дете, Ентонија.[43] Убрзо након порођаја, придружила се турнејама две бивше бродвејске представе: Remains to be Seen Хауарда Линдзија и Расела Крауса и Affairs of State Луја Вернеја.[44] Биографкиња Маргарет Бонано је касније изјавила да је у том тренутку каријера Ленсберијеве „дотакла дно”.[45] У априлу 1953. рођена је њена ћерка Дирдри Анџела Шо.[46] Шо је имао сина из претходног брака, Дејвида, ког је 1953. довео у Калифорнију да живи са породицом након што је добио законско старатељство. Сада са троје деце, Ленсбери се преселила у већу кућу на булевару Сан Висенте у Санта Моники.[47] Ленсбери се није осећала потпуно пријатно у холивудском друштвеном миљеу, касније коментаришући да се због својих британских корена „у Холивуду увек осећала као странац у страној земљи”.[48] Године 1959. породица се преселила у Малибу, у кућу коју је дизајнирао Арон Грин на Пацифичком обалском аутопуту. Тамо су она и Питер побегли од холивудске сцене и слали децу у јавне школе.[49]

Вративши се филму као слободна глумица, Ленсбери је углавном добијала улоге старијих, мајчинских фигура, појављујући се у том својству у већини својих филмова из тог периода.[50] Касније је изјавила: „Холивуд ме је учинио старом пре времена”, напомињући да је у својим двадесетим годинама добијала писма обожавалаца који су мислили да је у четрдесетим.[51] Добијала је споредне улоге у филмовима као што су A Life at Stake (1954), A Lawless Street (1955) и Љубичаста маска (1955), касније описујући последњи као „најгори филм који сам икада снимила”.[52] Глумила је принцезу Гвендолин у комедији Дворска луда (1956), пре него што је преузела улогу супруге која убија свог мужа у Please Murder Me (1956). Затим се појавила као Мини Литлџон у филму Дуго топло лето (1958) и као Мејбел Клермонт у The Reluctant Debutante (1958), за који је снимала у Паризу.[53] Биограф Мартин Готфрид тврдио је да су ова два последња филмска наступа вратила Ленсберијевој статус „глумице А-листе”.[54] Током овог периода, наставила је са телевизијским наступима, глумећи у епизодама серија The Revlon Mirror Theater, Ford Theatre и The George Gobel Show, и постала је редован учесник у квизу Pantomime Quiz.[55]

Ленсбери на промотивној фотографији из 1966. године

У априлу 1957. дебитовала је на Бродвеју у позоришту Хенри Милер у представи Hotel Paradiso, француској бурлесци коју је режирао Питер Гленвил. Представа се играла само 15 недеља, али је добила добре критике за своју улогу Марсел Кат. Касније је изјавила да, да није наступила у тој представи, њена „цела каријера би пропала”.[56] Почетком 1960-их, уследио је наступ у бродвејској представи Укус меда у позоришту Лајсијум, у режији Тонија Ричардсона и Џорџа Девајна. Ленсбери је играла Хелен, грубу, вербално насилну мајку Џозефине (коју је играла Џоун Плаурајт, само четири године млађа од Ленсберијеве), напомињући да је у тој улози пронашла „велико задовољство”.[57] Током играња представе, Ленсбери се спријатељила и са Плаурајтовом и са њеним партнером Лоренсом Оливијеом; из изнајмљеног стана Ленсберијеве у Источној 97. улици, Плаурајтова и Оливије су побегли да се венчају.[58]

Након добро примљеног наступа у филму Лето седамнаесте лутке (1959) – за који је снимала у Аустралији – и мање улоге у Даху скандала (1960), Ленсбери се 1961. појавила у филму Плави Хаваји као мајка лика којег је играо Елвис Пресли,[59] само десет година млађи од ње. Иако је веровала да је филм лошег квалитета, коментарисала је да је пристала да се појави у њему јер је „била очајна”.[60] Њена улога Мејвис у филму The Dark at the Top of the Stairs (1960) добила је похвале критике, као и њен наступ у All Fall Down (1962) као манипулативне, деструктивне мајке.[61] Године 1962. појавила се у хладноратовском трилеру Манџурски кандидат као Еленор Ајзлин, а за улогу ју је ангажовао Џон Франкенхајмер. Иако је Ленсбери у филму играла мајку глумца Лоренса Харвија, била је само три године старија од њега.[62] Пристала је да се појави у филму након што је прочитала оригинални роман, описујући га као „једну од најузбудљивијих политичких књига које сам икада прочитала”.[63] Биографи Еделман и Купферберг сматрали су ову улогу „њеним трајним филмским тријумфом”,[64] док је Готфрид изјавио да је то „најјачи, најупечатљивији и најбољи филм који је икада снимила... у њему је пружила свој најбољи филмски наступ”.[65] Ленсбери је за овај филм добила своју трећу номинацију за Оскара за најбољу споредну глумицу.[66]

Уследио је наступ као Сибил Логан у филму In the Cool of the Day (1963) – филм који је осудила као ужасан – пре него што се појавила као богата Изабел Бојд у Свету Хенрија Оријента (1964) и удовица Филис у Драгом срцу (1964).[67] Њено прво појављивање у позоришном мјузиклу било је у краткотрајном Anyone Can Whistle, који су написали Артур Лорентс и Стивен Сондхајм. Експериментално дело, премијерно је приказано у позоришту Маџестик на Бродвеју у априлу 1964, али је добило лоше критике и затворено је након девет извођења. Ленсбери је играла улогу корумпиране градоначелнице Коре Хувер Хупер, и иако је волела Сондхајмову музику, имала је личне несугласице са Лорентсом и било јој је драго када је представа скинута са репертоара.[68] Појавила се у филму Највећа прича икад испричана (1965), филмској биографији Исуса, али је скоро у потпуности избачена из коначне верзије.[69] Уследили су наступи као Мама Џин Бело у филму Harlow (1965), као леди Блајстон у The Amorous Adventures of Moll Flanders (1965), и као Глорија у Mister Buddwing (1966).[70] Иако су многе њене филмске улоге биле добро примљене, „филмска суперзвездана слава” је заобилазила Ленсберијеву, и постајала је све незадовољнија овим мањим улогама, осећајући да јој nijedna није дозволила да истражи свој пуни глумачки потенцијал.[71]

Mame и позоришна слава: 1966–1969

[уреди | уреди извор]

Била сам супруга и мајка, и била сам потпуно испуњена. Али мој муж је препознао сигнале у мени који су говорили: 'Доста сам се бавила баштованством, скувала сам довољно добрих вечера, седела сам по кући и размишљала о томе у шта још могу да уплетем своје прсте у уређењу ентеријера.' Чудна је то ствар са глумцима и глумицама, али одједном се аларм огласи. Мој муж је веома осетљива особа на моја расположења и препознао је чињеницу да морам да наставим са нечим. Mame се појавио ниоткуда баш у то време. Зар то није чудо?

 – Анџела Ленсбери.[72]

Године 1966, Ленсбери је преузела насловну улогу Мејм Денис у мјузиклу Mame, музичкој адаптацији романа Тетка Мејм из 1955. године (аутора Патрика Дениса) коју је урадио Џери Херман. Први избор редитеља за улогу била је Розалинд Расел, која је играла Мејм у не-музичкој филмској адаптацији из 1958, али је она одбила. Ленсбери је активно тражила улогу у нади да ће то означити прекретницу у њеној каријери. Када је изабрана, то је било изненађење за позоришне критичаре, који су веровали да ће улога припасти познатијој глумици; Ленсбери је имала 41 годину, и то је била њена прва главна улога.[73] Мејм Денис је био гламурозан лик, са више од 20 промена костима током представе, а улога Ленсберијеве је укључивала 10 песама и плесних тачака за које је интензивно вежбала.[74] Прво је наступила у Филаделфији, а затим у Бостону, а Mame је премијерно приказан у позоришту Винтер Гарден на Бродвеју у мају 1966.[75] Тетка Мејм је већ била популарна у геј заједници,[76] а Mame је Ленсберијевој донео култни геј следбеништво, што је касније приписала чињеници да је Мејм Денис била „идеја сваке геј особе о гламуру... Све у вези са Мејм се поклапало са идејом сваког младића о лепоти и слави и то је било дивно.”[77]

Критике наступа Ленсберијеве биле су изузетно позитивне.[78] У Њујорк тајмсу, Стенли Кауфман је написао: „Госпођица Ленсбери је глумица која пева и плеше, а не певачица или плесачица која такође глуми... У овој маратонској улози она има досетљивост, сталоженoст, топлину и веома привлачну хладнокрвност.”[79] Ова улога донела је Ленсберијевој њену прву Награду Тони за најбољу главну глумицу у мјузиклу.[80][81] Каснија биографкиња Ленсберијеве Маргарет Бонано тврдила је да је Mame од Ленсберијеве направио „суперзвезду”,[82] а сама глумица је о свом успеху коментарисала: „Сви те воле, сви воле успех, и уживају у њему колико и ти. И то траје док год си на тој сцени и док год излазиш кроз та врата.”[83]

Ван сцене, Ленсбери је имала још телевизијских наступа, као што је специјал за Дан захвалности Перија Кома у новембру 1966.[84] Такође је учествовала у значајним добротворним активностима, на пример, појавила се као почасни гост на годишњем добротворном ручку March of Dimes 1967.[84] Позвана је да наступи у музичком делу церемоније доделе Оскара 1968, а исте године је била ко-водитељ доделе награда Тони са бившим зетом Питером Јустиновим.[85] Те године, клуб Hasty Pudding Универзитета Харвард прогласио ју је „Женом године”.[86] Када је почела продукција филмске адаптације Mame, Ленсбери се надала да ће јој бити понуђена улога, али је она припала Лусил Бол, већ афирмисаној звезди.[87] Ленсбери је ово сматрала „једним од најгорчих разочарања” у свом животу.[88] Њен приватни живот додатно се закомпликовао када је сазнала да су оба њена детета постала део контракултуре 1960-их и да су користила дроге. Као резултат тога, Ентони је постао зависан од кокаина и хероина.[89]

Ленсбери је након успеха Mame наступила као грофица Аурелија, 75-годишња париска ексцентрична дама у мјузиклу Dear World, адаптацији драме Луда из Шајоа Жана Жиродуа. Представа је премијерно приказана у позоришту Марк Хелинџер на Бродвеју у фебруару 1969, али је Ленсбери то искуство сматрала „прилично депресивним”. Критике њеног наступа биле су позитивне и на основу тога је добила своју другу награду Тони. Међутим, критике представе у целини биле су негативне, и завршена је након 132 извођења.[90] Затим је наступила у насловној улози у мјузиклу Prettybelle, заснованом на роману Prettybelle: A Lively Tale of Rape and Resurrection Жан Арнолд. Радња смештена на дубоком југу, бавила се питањима расизма, а Ленсбери је играла богату алкохоличарку која тражи сексуалне сусрете са црнцима. Представа је премијерно приказана у Бостону, али је добила лоше критике и отказана је пре него што је стигла на Бродвеј.[91] Ленсбери је касније описала представу као „потпуни и апсолутни фијаско”, признајући да је, по њеном мишљењу, њен „наступ био ужасан”.[92]

Ирска и Gypsy: 1970–1978

[уреди | уреди извор]

Почетком 1970-их, Ленсбери је одбила неколико филмских улога, укључујући главну улогу у Убиство сестре Џорџ и улогу сестре Рачед у Лет изнад кукавичјег гнезда, јер није била задовољна њима.[93] Уместо тога, прихватила је улогу грофице фон Орнштајн, остареле немачке аристократкиње која се заљубљује у млађег мушкарца, у филму Something for Everyone (1970), за који је снимала на локацији у Хоеншвангау, у Баварској.[94] Исте године, појавила се као средовечна енглеска вештица Еглантин Прајс у Дизнијевом филму Кваке и метле; ово је била њена прва главна улога у филмском мјузиклу и довела је до тога да промовише филм у телевизијским емисијама попут Шоу Дејвида Фроста.[95] Касније је напоменула да јој је овај филм, као велики комерцијални успех, „обезбедио огромну публику”.[96]

Година 1970. била је трауматична за породицу Ленсбери, јер је Питер оперисао кук, Ентони се предозирао хероином и пао у кому, а кућа породице у Малибуу је уништена у пожару.[97] Затим су купили Knockmourne Glebe, сеоску кућу изграђену 1820-их у близини Коне у руралном округу Корк и, након што је Ентони престао да користи кокаин и хероин, одвели су га тамо да се опорави од зависности.[98] Касније се уписао у школу Вебер-Даглас, алма матер своје мајке, и постао професионални глумац, пре него што је прешао у телевизијску режију.[99] Ленсбери и њен супруг се нису вратили у Калифорнију, већ су време проводили између Корка и Њујорка, где су живели у стану прекопута Линколн центра.[100]

[У Ирској, наш баштован] није имао појма ко сам. Нико тамо није. Била сам само госпођа Шо, што ми је савршено одговарало. У то време сам имала апсолутну анонимност, што је било дивно.

 – Анџела Ленсбери.[101]

Године 1972, Ленсбери се вратила у лондонски Вест Енд да наступи у позоришној продукцији All Over Едварда Олбија у позоришту Олдвиц. Глумила је љубавницу умирућег милионера из Нове Енглеске, и иако су критике представе биле помешане, глума Ленсберијеве је била широко хваљена.[102] Уследило је њено невољно учешће у оживљавању Mame, које је тада било на турнеји по Сједињеним Америчким Државама,[103] након чега се вратила у Вест Енд да игра улогу Роуз у мјузиклу Gypsy. Првобитно је одбила улогу, не желећи да буде у сенци Етел Мерман, која је играла лик у оригиналној бродвејској продукцији. Када је представа почела у мају 1973, Ленсбери је добила овације и одличне критике.[104] Настанивши се у стану у Белгрејвији, убрзо је постала тражена у лондонском друштву, са вечерама организованим у њену част.[105] Након завршетка лондонских извођења, 1974. Gypsy је био на турнеји по САД; у Чикагу је Ленсбери награђена наградом Сара Сидонс за свој наступ. Представа је на крају стигла до Бродвеја, где се изводила до јануара 1975. Критички успех донео је Ленсберијевој њену трећу награду Тони.[106] Након неколико месеци паузе, Gypsy је поново био на турнеји по САД у лето 1975.[107]

Желећи да се удаљи од мјузикала, Ленсбери је добила улогу Гертруде у продукцији Шекспировог Хамлета у Народном позоришту, постављеној у Олд Вику. У режији Питера Хола, продукција је трајала од децембра 1975. до маја 1976. и добила је помешане критике. Ленсбери није волела улогу, касније коментаришући да јој је било „веома напорно играти уздржане улоге” као што је Гертруда.[108] Њено расположење је погоршала смрт њене мајке у новембру 1975.[109] Њен следећи позоришни наступ био је у две једночинке Олбија, „Counting the Ways” и „Listening”, које су се изводиле заједно у Хартфорд Стејџ Компани у Конектикату. Критике продукције биле су помешане, иако је Ленсбери поново похваљена.[110] Уследила је још једна турнеја оживљеног Gypsy.[111]

У априлу 1978. Ленсбери се појавила у 24 извођења оживљеног мјузикла Краљ и ја у позоришту Јурис на Бродвеју; Ленсбери је играла улогу госпође Ане, замењујући Констанс Тауерс, која је била на краткој паузи.[112] Њена прва филмска улога после седам година била је списатељица Салом Отерборн у адаптацији романа Смрт на Нилу Агате Кристи из 1978. године, сниманој у Лондону и Египту. У филму, Ленсбери је глумила поред Јустинова и Бети Дејвис, која јој је постала блиска пријатељица. Улога је Ленсберијевој донела награду Националног одбора за рецензију за најбољу споредну глумицу 1978.[113]

Свини Тод и наставак филмског рада: 1979–1984

[уреди | уреди извор]

У марту 1979, Ленсбери се појавила као госпођа Лавет у мјузиклу Свини Тод: Паклени берберин из улице Флит, који је режирао Харолд Принс, а музику написао Сондхајм. Представа је премијерно приказана у позоришту Јурис, а она је глумила поред Лен Кариу као Свинија Тода, убилачког берберина у Лондону из 19. века. Након што јој је понуђена улога, прихватила ју је због Сондхајмовог учешћа,[114] коментаришући да воли „изузетну досетљивост и интелигенцију његових текстова”.[115] Остала је у улози 14 месеци пре него што ју је заменила Дороти Лаудон; мјузикл је добио помешане критике, али је Ленсберијевој донео четврту награду Тони и награду Руби магазина After Dark за извођача године на Бродвеју.[116] Вратила се улози у октобру 1980. за десетомесечну америчку турнеју; представа је такође снимљена и емитована на каналу Entertainment Channel.[117]

Године 1982, Ленсбери је преузела улогу домаћице из више средње класе која се бори за права радника у A Little Family Business, фарси смештеној у Балтимор, у којој је такође глумио њен син Ентони. Премијерно је приказана у позоришту Амансон у Лос Анђелесу пре него што се преселила у позориште Мартин Бек на Бродвеју. Добила је лоше критике и суочила се са протестима јапанско-америчке заједнице у Калифорнији због анти-јапанских увреда.[118] Те године, Ленсбери је примљена у Америчку позоришну кућу славних,[119] а следеће године се појавила у оживљеној верзији Mame у позоришту Гершвин на Бродвеју. Иако је Ленсбери похваљена, представа је била комерцијални неуспех, а Ленсбери је приметила: „Схватила сам да то није представа данашњице. То је комад из једног периода”.[120]

Мали број људи ме је видео на сцени. [Телевизија] је прилика за мене да играм пред огромном америчком публиком, и мислим да је то прилика која се не пропушта... Заинтересована сам да допрем до свих. Не желим да допрем само до људи који могу да плате четрдесет пет или педесет долара за [позоришно] седиште.

 – Анџела Ленсбери.[121]

Радећи на филму, 1979. Ленсбери се појавила као госпођица Фрој у Госпођа која нестаје, римејку филма Алфреда Хичкока из 1938. године.[122] Следеће године појавила се у Напукло огледало, још једном филму заснованом на роману Агате Кристи, овог пута као госпођица Марпл, детективка у Кенту 1950-их. Ленсбери се надала да ће се удаљити од приказа улоге коју је прославила Маргарет Радерфорд, враћајући се Кристином опису лика. Потписала је уговор за два наставка као госпођица Марпл, али они никада нису снимљени.[123] Следећи филм Ленсберијеве био је анимирани Последњи једнорог (1982), за који је позајмила глас вештици Мами Фортуни.[124]

Вративши се музичком филму, глумила је Рут у Гусари из Пензанса (1983), филму заснованом на истоименој комичној опери Гилберта и Саливана, а док је снимала у Лондону, певала је на снимку Просјачка опера.[125] Уследио је наступ као бака у готичком фантастичном филму Вучја дружина (1984).[126] Ленсбери је такође почела да ради за телевизију, појавивши се у телевизијском филму из 1982. са Бети Дејвис под насловом Little Gloria... Happy at Last.[127] Након тога се појавила у The Gift of Love: A Christmas Story на CBS-у (1983), касније га описујући као „најнесофистициранију ствар коју можете замислити”.[128] Уследио је телевизијски филм BBC-ја, A Talent for Murder (1984), у којем је играла списатељицу мистерија везану за инвалидска колица; иако га је описала као „брзо одрађен posao”, пристала је да га сними како би радила са колегом Лоренсом Оливијеом.[129] Још две мини-серије са Ленсберијевом појавиле су се 1984: Чипке и The First Olympics: Athens 1896.[130]

Светска слава

[уреди | уреди извор]

Убиство, написала је: 1984–2003

[уреди | уреди извор]
Ленсбери са Би Артур, чланицом оригиналне бродвејске поставе мјузикла Mame, на 41. додели Еми награда 1989. године

Године 1983, Ленсберијевој су понуђене две главне телевизијске улоге, једна у ситкому, а друга у детективској серији, Убиство, написала је. Пошто није могла да ради на обе, њени агенти су јој саветовали да прихвати прву, али Ленсбери се одлучила за другу.[131] Њена одлука се заснивала на привлачности главног лика серије, Џесика Флечер, пензионисане наставнице из измишљеног града Кабот Коув у Мејну. Како ју је Ленсбери тумачила, Флечерова је била успешна списатељица детективских романа која је такође решавала убиства на која је наилазила током својих путовања.[132] Ленсбери је лик описала као „америчку госпођицу Марпл”.[133]

Серију Убиство, написала је креирали су Питер С. Фишер, Ричард Левинсон и Вилијам Линк, који су раније имали успеха са серијом Колумбо, а улога Флечерове је прво понуђена Џин Стејплтон, која ју је одбила.[134] Пилот епизода, „Убиство Шерлока Холмса”, премијерно је приказана на CBS-у 30. септембра 1984, а остатак прве сезоне емитован је недељом од 20 до 21 сат. Иако су критике биле помешане, показала се изузетно популарном, са Нилсеновим рејтингом од 18,9 за пилот епизоду и првом сезоном која је била најгледанија у свом термину.[135] Дизајнирана као неувредљива породична забава, иако се бавила убиствима, серија је избегавала приказивање насиља или крви, и пратила је формат „ко је убица” за разлику од већине америчких криминалистичких серија тог времена.[136] Сама Ленсбери је коментарисала: „Најбоље од свега, нема насиља. Мрзим насиље.”[137]

Ленсбери је имала креативни утицај на костиме, шминку и фризуру Флечерове, и одбијала је притиске извршних директора мреже да лик уђе у везу, верујући да треба да остане снажна, самостална жена.[138] Када је веровала да је сценариста натерао Флечерову да уради или каже нешто што се не уклапа у њену личност, Ленсбери је инсистирала да се сценарио промени.[139] Видела је Флечерову као узор старијим гледатељкама, хвалећи њен „огроман, универзалан шарм – то је било достигнуће које никада у животу нисам очекивала.”[140] Еделман и Купферберг су серију описали као „телевизијску прекретницу” у САД јер је имала старију женску протагонисткињу, отварајући пут каснијим серијама попут Златне девојке.[141] Ленсбери је коментарисала: „Мислим да је то први пут да је једна серија заиста усмерена на средњовечну публику”,[142] и иако је била најпопуларнија међу старијим грађанима, постепено је стекла и млађу публику; до 1991, трећина гледалаца била је млађа од педесет година.[143] Серија је константно имала високе рејтинге током већег дела свог емитовања, надмашујући ривале у свом термину, као што је серија Невероватне приче Стивена Спилберга на NBC-ју.[144] Године 1987, произведен је спин-оф, The Law & Harry McGraw, иако је био кратког века.[145]

Како је серија Убиство, написала је напредовала, Ленсбери је преузела већу улогу иза сцене.[146] Године 1989, њена сопствена компанија, Corymore Productions, почела је ко-продукцију серије са Јуниверсалом.[147] Ленсбери је почела да се умара од серије, а посебно од дугог радног времена, изјавивши да ће сезона 1990–1991 бити последња.[148] Променила је мишљење након што је именована за извршног продуцента за сезону 1992–1993, нешто што је, како је осећала, „учинило ствари много занимљивијим за мене.”[149] За седму сезону, главно место радње серије пресељено је у Њујорк, где је Флечерова добила посао предавача криминологије на Менхетн универзитету; ова промена, коју је Ленсбери подржала, била је покушај да се привуку млађи гледаоци.[150] Поставши „недељна институција” у САД, рејтинзи серије су се побољшали током раних 1990-их, поставши један од пет најгледанијих програма.[151]

Ленсбери 2000. године у Кенеди центру у Вашингтону

За 12. сезону серије, извршни директори CBS-а преместили су Убиство, написала је на четвртак у 20 часова, насупрот новом ситкому NBC-ја, Пријатељи. Ленсбери је била узнемирена због ове промене, верујући да се тиме игнорише основна публика серије.[152] Ово ће се показати као последња сезона серије. Последња епизода емитована је 19. маја 1996, и завршила се поруком „Збогом од Џесике” коју је Ленсбери изговорила.[153] У The Washington Post, Том Шејлс је сугерисао да је серија постала „делимично жртва луде опсесије комерцијалне телевизије младошћу”.[154] Било је „гласних протеста” фанова серије због њеног отказивања.[155] У то време, серија је била изједначена са оригиналном серијом Хаваји 5-0 као најдуговечнија детективска драмска серија у историји.[151]

Ленсбери је првобитно имала планове за телевизијски филм Убиство, написала је који би био мјузикл са музиком Џерија Хермана;[156] тај пројекат се није остварио, али је резултирао телевизијским филмом Госпођа Мраз из 1996, са Ленсберијевом у насловној улози, који се показао као успех у гледаности.[157] Убиство, написала је наставило се кроз неколико телевизијских филмова: South By Southwest (1997), A Story To Die For (2000), The Last Free Man (2001) и The Celtic Riddle (2003).[155][158] Улога Флечерове ће се показати као најуспешнија и најистакнутија у каријери Ленсберијеве,[159] а касније је критички говорила о покушајима да се серија поново покрене са другом глумицом у главној улози.[160]

Током емитовања серије Убиство, написала је, Ленсбери је наставила да се појављује у другим телевизијским филмовима, мини-серијама и филмовима.[161] Године 1986, била је ко-водитељ телевизијског преноса Њујоршке филхармоније у част стогодишњице Кип слободе са Кирком Дагласом.[162] Исте године, појавила се као мајка протагонисте у Rage of Angels: The Story Continues,[161] а 1988. је глумила Нан Мур – мајку жртве стварног обарања авиона Korean Air Lines лет 007 – у филму Shootdown.[163] Године 1989. појавила се у филму The Shell Seekers као Енглескиња која се опоравља од срчаног удара,[164] а 1990. је глумила у The Love She Sought као америчка наставница која се заљубљује у католичког свештеника током посете Ирској; Ленсбери је сматрала да је то „дивна женска прича”.[165] Затим је глумила насловни лик кокни порекла у телевизијској филмској адаптацији романа Mrs 'Arris Goes to Paris, коју је режирао њен син, а извршни продуцент био њен посинак.[166] Најзначајнија филмска улога Ленсберијеве од Манџурског кандидата била је улога госпође Потс, чајника који пева, у Дизнијевој анимацији Лепотица и звер из 1991, у оквиру које је отпевала насловну песму филма. Овај наступ је сматрала поклоном за своја три унука.[167] Ленсбери је поново позајмила глас анимираном лику, овог пута царици удовици, за филм Анастасија из 1997. godine.[168][169]

Слава коју је стекла серијом Убиство, написала је довела је до тога да буде ангажована у рекламама и инфомерцијалима за Bufferin, MasterCard и компанију Beatrix Potter.[170] Године 1988, објавила је VHS видео под називом Angela Lansbury's Positive Moves: My Personal Plan for Fitness and Well-Being, у којем је представила свој лични програм вежбања, а 1990. је објавила књигу са истим насловом, коју је написала са Мими Авинс и посветила својој мајци.[171] Као резултат свог рада, одликована је Орденом Британске империје (CBE) од стране британске владе, који јој је уручен на церемонији од стране принца од Велса, у британском конзулату у Лос Анђелесу.[172] Иако је већи део године живела у Калифорнији, Ленсбери је божићне празнике и лето проводила у кући Кормор, сеоској кући са погледом на Келтско море у Баливилијаму, јужно од Клојна у округу Корк, коју је изградила као породични дом 1991. godine.[173][174]

Последње године: 2003–2022

[уреди | уреди извор]
Ленсбери наступа у представи Deuce на Бродвеју 2007. године

У годинама након серије Убиство, написала је, Ленсбери је била све више заокупљена погоршаним здрављем свог супруга; због тога је одустала од главне улоге у мјузиклу The Visit Кендера и Еба 2001. године пре него што је почео да се изводи.[175] Питер је умро у јануару 2003. од конгестивне срчане инсуфицијенције у њиховом дому у Брентвуду.[176] Ленсбери је осећала да након тога неће прихватати веће глумачке улоге, већ можда само камео наступе.[177] Желећи да проводи више времена у Њујорку, 2006. је купила кондоминијум вредан 2 милиона долара на Менхетну.[177][178]

Ленсбери се појавила у епизоди шесте сезоне телевизијске серије Закон и ред: Одељење за специјалне жртве, за коју је 2005. номинована за награду Еми.[179] Такође је глумила у филму Дадиља Макфи из 2005. као тетка Аделејд, касније је у једном интервјуу изјавила да ју је рад на том филму „извукао из понора” након смрти њеног мужа.[178] Ленсбери се вратила на Бродвеј након 23-годишње паузе у представи Deuce, Теренса Макналија, која је премијерно приказана у позоришту Мјузик Бокс у мају 2007. у ограниченом трајању од 18 недеља.[180] Ленсбери је за своју улогу добила номинацију за награду Тони за најбољу главну глумицу у представи.[181] У марту 2009, вратила се на Бродвеј у оживљеној представи Весели дух у позоришту Шуберт, где је преузела улогу мадам Аркати.[182] Овај наступ донео јој је награду Тони за најбољу споредну глумицу у представи; ово је била њена пета награда Тони, чиме се изједначила са претходном рекордерком по броју награда Тони, Џули Харис.[183] Од децембра 2009. до јуна 2010. Ленсбери је глумила као мадам Армфелт у бродвејској обнови Мале ноћне музике у позоришту Волтер Кер.[184] Улога јој је донела седму номинацију за награду Тони.[185] У мају 2010, добила је почасни докторат Менхетнске музичке школе.[186] Затим се појавила у филму Пингвини господина Попера из 2011, са Џимом Керијем.[187]

Од марта до јула 2012. Ленсбери се појављивала као заговорница женских права Сју-Елен Гамаж у бродвејској обнови драме The Best Man Гора Видала у позоришту Џералд Шенфелд.[188] Од фебруара 2013, глумила је са Џејмсом Ерлом Џоунсом на аустралијској турнеји представе Возећи госпођицу Дејзи,[189] наступ због којег се повукла из заказане улоге у филму Хотел Гранд Будапешт Веса Андерсона.[190] У новембру 2013. добила је Почасни Оскар за животно дело.[191] Године 2014, краљица Елизабета II доделила јој је титулу Дама Командант Реда Британске империје.[192] Од марта 2014, Ленсбери је поновила свој наступ као мадам Аркати у Веселом духу у позоришту Гилгуд у лондонском Вест Енду, што је био њен први наступ на лондонској сцени после скоро 40 година.[193] Док је била у Лондону, појавила се на филмском фестивалу Анџела Ленсбери, пројекцији неких од њених филмова у Поплару.[194][195] Од децембра 2014. до марта 2015. придружила се турнеји Веселог духа по Северној Америци.[196] У априлу 2015. добила је своју прву награду Оливије за најбољу споредну глумицу за наступ као Аркати,[197] а у новембру 2015. добила је награду Оскар Хамерштајн за животно дело у музичком позоришту.[198]

Ленсбери је пристала да глуми госпођу Сент Могам у бродвејској поставци драме The Chalk Garden Енид Багнолд из 1955. године, иако је касније признала да више нема снаге за осам представа недељно. Уместо тога, појавила се у једновечерњем сценском читању представе на колеџу Хантер 2017. године.[199] Њена следећа улога била је тетка Марч у BBC-јевој мини-серији Мале жене, приказаној у децембру 2017.[200] Године 2018. појавила се у породичном филму Buttons: A Christmas Tale,[201] као и у филму Повратак Мери Попинс; њена камео улога жене са балонима укључивала је певање песме „Nowhere To Go But Up”.[202] Те године је такође објављен анимирани филм Гринч, за који је Ленсбери позајмила глас градоначелници Хувила.[203] У новембру 2019, вратила се на Бродвеј, глумећи леди Брекнел у једновечерњој добротворној поставци Вајлдове драме Важно је звати се Ернест за Roundabout Theatre Company у American Airlines Theatre.[204] Ленсбери је свој последњи филмски наступ, камео улогу као она сама, имала у филму Нож у леђа: Стаклени лук из 2022. године.[205]

Лични живот и смрт

[уреди | уреди извор]
Ленсбери на сцени у представи Возећи госпођицу Дејзи 2013. године

Ленсбери се дефинисала као „Ирско-Британка”.[206] Постала је држављанка САД 1951. године, задржавши и британско држављанство.[32] Према чланку из 2014. у Irish Independent, имала је и ирско држављанство.[207] Иако је усвојила американизовани нагласак за улоге попут Џесике Флечер, Ленсбери је задржала свој енглески нагласак током целог живота.[208][209]

Ленсбери је била врло приватно оријентисана особа,[210] и није волела покушаје ласкања.[211] Готфрид ју је окарактерисао као „педантну, опрезну, промишљену и самоконтролисану, оно што Британци називају резервисаном”.[212] У The Daily Telegraph, позоришни критичар Доминик Кевендиш је изјавио да су обележја Ленсберијеве били „самопоуздање, посвећеност и, да, отмјеност”, приступи за које је сматрао да су постали „превише ретки” у модерним временима.[213] Готфрид је такође коментарисао да је била „брижна, осетљива и саосећајна колико би ико пожелео у пријатељу”.[214]

Ленсбери се удавала два пута. Њен први брак био је 1945. године са глумцем Ричардом Кромвелом, који је био 16 година старији од ње. Развели су се 1946. након што се Кромвел аутовао као геј.[215][216] Године 1949, Ленсбери се удала за глумца и продуцента Питера Шоа, и остали су у браку до његове смрти 2003. godine.[176] Имали су двоје деце, Ентонија Питера (р. 1952) и Дирдри Анџелу (р. 1953), а Ленсбери је постала маћеха Шоовом сину Дејвиду из његовог првог брака. Иако је Ленсбери више пута изјавила да жели да стави децу испред каријере, признала је да је често морала да их оставља у Калифорнији на дуже периоде док је радила на другим местима.[217] Седамдесетих година, Ленсбери је преселила породицу у Ирску. У тадашњим интервјуима за новине, Ленсбери је изјавила да је разлог за селидбу била употреба дрога њене деце и умешаност ћерке Дирдри са Чарлсом Менсоном, као и жеља да их удаљи из тог окружења.[218][219][220]

Ентони је постао телевизијски редитељ и режирао је 68 епизода серије Убиство, написала је.[221] Дирдри се удала за кувара и заједно су отворили ресторан у западном Лос Анђелесу.[222] Ленсбери је у тренутку смрти имала троје унучади и петоро праунучади.[223] Ленсбери је била рођака породице Постгејт, укључујући аниматора и активисту Оливера Постгејта.[224] Такође је била рођака глумице Кејт (Герати) Ленсбери,[225] и списатељице Корал Ленсбери, чији је син Малком Тернбул био премијер Аустралије од 2015. до 2018. godine.[226]

Ленсбери је умрла у сну у свом дому у Брентвуду, у Лос Анђелесу, 11. октобра 2022. године, у 96. години живота.[227][228][229]

Наслеђе и почасти

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Списак награда и номинација које је примила Анџела Ленсбери

У каријери која се протеже од наивке до матроне, од елегантне хероине до изопачене зликовке, [Ленсбери] је показала издржљивост и флексибилност, као и веома цењену радну етику.

— Оксфордски пратилац позоришта и перформанса, 2010[230]

Шездесетих година 20. века, Њујорк тајмс је Ленсберијеву назвао „првом дамом музичког позоришта”.[231] Описала је себе као глумицу која такође може да пева,[231] иако су у њеним раним филмским наступима њен глас често синхронизовали;[232] Сондхајм је изјавио да има снажан глас, иако са ограниченим распоном.[233] У Оксфордском пратиоцу америчког мјузикла, Томас Хишак је навео да је Ленсбери већи део своје каријере била „више карактерна глумица него главна јунакиња”, која је у свој рад уносила „блиставу сценску присутност”.[232] Готфрид ју је описао као „америчку икону”,[210] док ју је BBC окарактерисао као „један од омиљених британских извоза”,[208] а The Independent је сугерисао да би се могла сматрати најуспешнијом британском глумицом.[234] У The Guardian, новинар Марк Лосон описао ју је као чланицу „глумачке аристократије у три земље” – Британији, Ирској и Сједињеним Америчким Државама.[199]

Ленсбери је била геј икона.[77][235] Описала је себе као „веома поносну на ту чињеницу”, приписујући своју популарност међу геј популацијом свом наступу у мјузиклу Mame;[77] чланак у The Philadelphia Inquirer сугерисао је да је Убиство, написала је додатно проширило њену привлачност у тој демографској групи.[236]

Након објаве смрти Ленсберијеве, многе личности из света забаве одале су јој почаст на друштвеним мрежама.[237] Глумац Џејсон Александер ју је назвао „једном од најсвестранијих, талентованих, грациозних, љубазних, духовитих, мудрих, класних дама” које је икада срео.[238] Глумица Узо Адуба назвала ју је „иконом сцене”, док је глумац Џош Гад приметио да је реткост да „једна особа може дотакнути више генерација, стварајући опус који дефинише деценију за деценијом. Анџела Ленсбери је била та уметница”.[237]

Године 2002. Британска академија за филмску и телевизијску уметност (БАФТА) доделила јој је награду за животно дело.[239] Именована је за Команданта Реда Британске империје (CBE) 1994,[239] а касније и за Даму Команданта Реда Британске империје (DBE) 2014. за заслуге у драми, добротворном раду и филантропији.[240]

Одабрана филмографија

[уреди | уреди извор]
Година Српски назив Изворни назив Улога Напомене
1944. Плинска светлост Gaslight Ненси Оливер Номинација — Оскар за најбољу споредну глумицу
1944. Национална сомотка National Velvet Едвина Браун
1945. Слика Доријана Греја The Picture of Dorian Gray Сибил Вејн Златни глобус за најбољу споредну глумицу
Номинација — Оскар за најбољу споредну глумицу
1949. Самсон и Далила Samson and Delilah Семадар
1958. Дуго топло лето The Long, Hot Summer Мини Литлџон
1962. Манџурски кандидат The Manchurian Candidate гђа Еленор Шо Ајзлин Награда Националног одбора за рецензију за најбољу споредну глумицу
Номинација — Оскар за најбољу споредну глумицу
Номинација — Златни глобус за најбољу споредну глумицу у играном филму
1965. Највећа прича икад испричана The Greatest Story Ever Told Клаудија
1971. Кваке и метле Bedknobs and Broomsticks гђица Еглантин Прајс Номинација — Златни глобус за најбољу глумицу у мјузиклу или комедији
1978. Смрт на Нилу Death on the Nile Салом Отерборн Награда Националног одбора за рецензију за најбољу споредну глумицу
Номинација — БАФТА за најбољу глумицу у споредној улози
1984. Чипке Lace Хортенс Бутин мини-серија
1984−1996. Убиство, написала је Murder, She Wrote Џесика Флечер ТВ серија
1991. Лепотица и звер Beauty and the Beast госпођа Потс (глас)
1997. Анастасија Anastasia царица Марија (глас)
2005. Дадиља Макфи Nanny McPhee тетка Аделејд Стич
2018. Повратак Мери Попинс Mary Poppins Returns дама са балонима
2018. Гринч The Grinch градоначелница Мекгеркл (глас)
2022. Нож у леђа: Стаклени лук Glass Onion: A Knives Out Mystery она сама камео, постхумно објављено

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ У интервјуу за BBC Radio 4 2014. године изјавила је: „Желим да разјасним једну ствар: нисам рођена у Поплару, то није тачно, рођена сам у Риџентс парку, тако да нисам рођена у Ист Енду, волела бих да могу рећи да јесам. Свакако су моји преци били одатле: мој деда, мој отац.” (минути 3–4)[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bonanno 1987, стр. 3; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 3.
  2. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 3.
  3. ^ „Interview with Mark Lawson” [Интервју са Марком Лосоном]. BBC Radio 4. 3. 2. 2014. Архивирано из оригинала 8. 9. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2016. 
  4. ^ Bonanno 1987, стр. 3–4; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 5–10; Gottfried 1999, стр. 8.
  5. ^ Bonanno 1987, стр. 4; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 3.
  6. ^ Bonanno 1987, стр. 4–5; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 15–20; Gottfried 1999, стр. 9–10.
  7. ^ Bonanno 1987, стр. 5; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 3; Gottfried 1999, стр. 7.
  8. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 4; Gottfried 1999, стр. 11–15.
  9. ^ Bonanno 1987, стр. 3; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 4; Gottfried 1999, стр. 10–11.
  10. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 12; Gottfried 1999, стр. 21.
  11. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 11–12, 21; Gottfried 1999, стр. 26–28.
  12. ^ Sturgis, John (14. 5. 2023). „Glynis Johns – Britain's oldest living star of stage and screen is still shining” [Глинис Џонс – најстарија жива британска звезда сцене и екрана и даље сија]. Daily Express. Приступљено 30. 7. 2023. 
  13. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 14; Gottfried 1999, стр. 24.
  14. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 13–14.
  15. ^ Bonanno 1987, стр. 6; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 22; Gottfried 1999, стр. 28–31.
  16. ^ Bonanno 1987, стр. 7; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 24–25; Gottfried 1999, стр. 31–35.
  17. ^ Bonanno 1987, стр. 9; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 25–26; Gottfried 1999, стр. 35–36.
  18. ^ Bonanno 1987, стр. 8–9; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 26; Gottfried 1999, стр. 36–41.
  19. ^ Bonanno 1987, стр. 9; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 29; Gottfried 1999, стр. 44.
  20. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 29–30; Gottfried 1999, стр. 44.
  21. ^ Bonanno 1987, стр. 9; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 32–33; Gottfried 1999, стр. 46–47.
  22. ^ а б Gottfried 1999, стр. 50.
  23. ^ Bonanno 1987, стр. 11–13; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 36–41; Gottfried 1999, стр. 53–56, 59–62.
  24. ^ Bonanno 1987, стр. 12; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 37–38; Gottfried 1999, стр. 56–58.
  25. ^ Bonanno 1987, стр. 13; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 42; Gottfried 1999, стр. 62.
  26. ^ Bonanno 1987, стр. 13; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 43; Gottfried 1999, стр. 63.
  27. ^ Bonanno 1987, стр. 14–15; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 45–47; Gottfried 1999, стр. 52–62, 66–69.
  28. ^ Bonanno 1987, стр. 15; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 48–55; Gottfried 1999, стр. 77–79, 81–83.
  29. ^ Bonanno 1987, стр. 23–24; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 81–85; Gottfried 1999, стр. 87–91.
  30. ^ Bonanno 1987, стр. 24–26; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 85–87; Gottfried 1999, стр. 96–97.
  31. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 76; Gottfried 1999, стр. 85.
  32. ^ а б Edelman & Kupferberg 1996, стр. 90; Gottfried 1999, стр. 101.
  33. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 57–62, 64.
  34. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 57.
  35. ^ а б Edelman & Kupferberg 1996, стр. 65–66.
  36. ^ Bonanno 1987, стр. 18–19; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 59; Gottfried 1999, стр. 71–75.
  37. ^ Hischak 2008, стр. 328.
  38. ^ Bonanno 1987, стр. 19–21, 27–33; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 69–71, 75; Gottfried 1999, стр. 79–80, 84, 87, 91–94, 97–99.
  39. ^ Bonanno 1987, стр. 34–35, 37, 41; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 92–93.
  40. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 98.
  41. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 98–99.
  42. ^ Gottfried 1999, стр. 100.
  43. ^ Bonanno 1987, стр. 37; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 90; Gottfried 1999, стр. 101–102.
  44. ^ Bonanno 1987, стр. 41; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 90; Gottfried 1999, стр. 101–102.
  45. ^ Bonanno 1987, стр. 41.
  46. ^ Bonanno 1987, стр. 37; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 90; Gottfried 1999, стр. 102.
  47. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 89; Gottfried 1999, стр. 104.
  48. ^ Gottfried 1999, стр. 122.
  49. ^ Bonanno 1987, стр. 38; Gottfried 1999, стр. 115–116.
  50. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 106.
  51. ^ Bonanno 1987, стр. 50.
  52. ^ Bonanno 1987, стр. 42; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 93–95; Gottfried 1999, стр. 103.
  53. ^ Bonanno 1987, стр. 42–44, 49–51; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 95–97; Gottfried 1999, стр. 103–105, 111–112.
  54. ^ Gottfried 1999, стр. 111.
  55. ^ Bonanno 1987, стр. 36; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 98–99; Gottfried 1999, стр. 103.
  56. ^ Bonanno 1987, стр. 39, 45–48; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 100; Gottfried 1999, стр. 105–110.
  57. ^ Bonanno 1987, стр. 54–55; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 102–104; Gottfried 1999, стр. 117–122.
  58. ^ Gottfried 1999, стр. 120–121.
  59. ^ Bonanno 1987, стр. 51, 53, 56–57; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 107–108; Gottfried 1999, стр. 114–115, 124–125.
  60. ^ Bonanno 1987, стр. 57.
  61. ^ Bonanno 1987, стр. 52–53, 58–59; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 112–116; Gottfried 1999, стр. 112–114, 125–127.
  62. ^ Bonanno 1987, стр. 59–62; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 117–121; Gottfried 1999, стр. 127–130.
  63. ^ Gottfried 1999, стр. 127.
  64. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 116.
  65. ^ Gottfried 1999, стр. 130.
  66. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 120; Gottfried 1999, стр. 130.
  67. ^ Bonanno 1987, стр. 63–64, 65–66; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 109–111.
  68. ^ Bonanno 1987, стр. 67–73; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 122–127; Gottfried 1999, стр. 134–145.
  69. ^ Bonanno 1987, стр. 64–65; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 111–112; Gottfried 1999, стр. 149.
  70. ^ Bonanno 1987, стр. 74–76; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 111–112.
  71. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 97–98, 105.
  72. ^ Bonanno 1987, стр. 78.
  73. ^ Bonanno 1987, стр. 77–79; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 128–132; Gottfried 1999, стр. 149–159.
  74. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 133–134; Gottfried 1999, стр. 161–163.
  75. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 134; Gottfried 1999, стр. 170–172.
  76. ^ Gottfried 1999, стр. 151.
  77. ^ а б в Richardson, Lydia (25. 1. 2014). „'I'm Proud To Be A Gay Icon!': Angela Lansbury Opens Up in New Interview” [„Поносна сам што сам геј икона!”: Анџела Ленсбери се отвара у новом интервјуу]. Entertainment Wise. Архивирано из оригинала 4. 7. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  78. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 135.
  79. ^ Kauffmann, Stanley (May 25, 1966). "Theatre: Mame Is Back with a Splash as Musical". The New York Times. p. 41.
  80. ^ Bonanno 1987, стр. 86; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 136.
  81. ^ Bonanno 1987, стр. 87.
  82. ^ Bonanno 1987, стр. 79.
  83. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 137.
  84. ^ а б Bonanno 1987, стр. 88.
  85. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 138–139.
  86. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 139.
  87. ^ Bonanno 1987, стр. 88, 110; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 140–141.
  88. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 144.
  89. ^ Bonanno 1987, стр. 83–84; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 165–166.
  90. ^ Bonanno 1987, стр. 91–95; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 148–151; Gottfried 1999, стр. 191–195.
  91. ^ Bonanno 1987, стр. 104–106; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 151–152; Gottfried 1999, стр. 202–204; Gilvey 2005, стр. 208–11, 214–17.
  92. ^ Bonanno 1987, стр. 106.
  93. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 153.
  94. ^ Bonanno 1987, стр. 96–98; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 155–157; Gottfried 1999, стр. 195–197.
  95. ^ Bonanno 1987, стр. 98–100; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 157–159; Gottfried 1999, стр. 197.
  96. ^ Gottfried 1999, стр. 197.
  97. ^ Bonanno 1987, стр. 101–102; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 169; Gottfried 1999, стр. 197–202.
  98. ^ Bonanno 1987, стр. 103; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 167; Gottfried 1999, стр. 205–208.
  99. ^ Bonanno 1987, стр. 106; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 170; Gottfried 1999, стр. 308, 309.
  100. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 170.
  101. ^ Gottfried 1999, стр. 215.
  102. ^ Bonanno 1987, стр. 109; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 170, 181–182; Gottfried 1999, стр. 209–212.
  103. ^ Bonanno 1987, стр. 109–111; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 182; Gottfried 1999, стр. 190–191, 217.
  104. ^ Bonanno 1987, стр. 112–116; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 183–187; Gottfried 1999, стр. 219–223.
  105. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 183–187.
  106. ^ Bonanno 1987, стр. 117–119, 121; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 187–190; Gottfried 1999, стр. 219–223.
  107. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 190–192.
  108. ^ Bonanno 1987, стр. 122–123; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 191–193; Gottfried 1999, стр. 224–227.
  109. ^ Bonanno 1987, стр. 121; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 170, 192; Gottfried 1999, стр. 227.
  110. ^ Bonanno 1987, стр. 124–125; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 193–194; Gottfried 1999, стр. 231.
  111. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 194.
  112. ^ Bonanno 1987, стр. 127–131; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 194–195; Gottfried 1999, стр. 231.
  113. ^ Bonanno 1987, стр. 125–126; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 204–205; Gottfried 1999, стр. 230.
  114. ^ Bonanno 1987, стр. 132–136; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 196–199; Gottfried 1999, стр. 228–245.
  115. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 199.
  116. ^ Bonanno 1987, стр. 136, 138; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 201–202.
  117. ^ Bonanno 1987, стр. 145; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 203.
  118. ^ Bonanno 1987, стр. 149–154; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 210–211; Gottfried 1999, стр. 250–251.
  119. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 2.
  120. ^ Bonanno 1987, стр. 158–160; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 211–212; Gottfried 1999, стр. 251–253.
  121. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 216.
  122. ^ Bonanno 1987, стр. 125–127; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 205; Gottfried 1999, стр. 230.
  123. ^ Bonanno 1987, стр. 140–144; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 207–210; Gottfried 1999, стр. 247, 248.
  124. ^ Bonanno 1987, стр. 147; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 205.
  125. ^ Bonanno 1987, стр. 145–147; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 206.
  126. ^ Bonanno 1987, стр. 172; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 206–207.
  127. ^ Bonanno 1987, стр. 153, 155–156; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 214.
  128. ^ Bonanno 1987, стр. 156–157; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 214.
  129. ^ Bonanno 1987, стр. 157; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 214–215.
  130. ^ Bonanno 1987, стр. 156; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 215.
  131. ^ Bonanno 1987, стр. 161; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 217; Gottfried 1999, стр. 258.
  132. ^ Bonanno 1987, стр. 162; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 217; Gottfried 1999, стр. 261.
  133. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 217.
  134. ^ Bonanno 1987, стр. 161–163; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 217–218; Gottfried 1999, стр. 254–259.
  135. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 219–222.
  136. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 226–227.
  137. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 226.
  138. ^ Bonanno 1987, стр. 165–166, 167; Edelman & Kupferberg 1996, стр. 230–234.
  139. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 230–234.
  140. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 234.
  141. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 218.
  142. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 221.
  143. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 225–227.
  144. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 224–225.
  145. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 223.
  146. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 241.
  147. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 244; Gottfried 1999, стр. 288–289.
  148. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 241–242, 244–245.
  149. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 248.
  150. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 245; Gottfried 1999, стр. 285–286, 290.
  151. ^ а б Edelman & Kupferberg 1996, стр. 247.
  152. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 248; Gottfried 1999, стр. 297–298.
  153. ^ Gottfried 1999, стр. 299–300.
  154. ^ Shales, Tom (19. 5. 1996). „Murder, They Wrote Off; A 'Grave Error' by CBS Killed Her Show, Leaving Angela Lansbury to Play A Bittersweet Finale”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 26. 1. 2023. г. Приступљено 26. 1. 2023. 
  155. ^ а б Clark 2004, стр. 1318.
  156. ^ Gottfried 1999, стр. 303.
  157. ^ Gottfried 1999, стр. 303–306; Hischak 2008, стр. 510–511.
  158. ^ Armitage, Helen (13. 11. 2020). „Murder, She Wrote: The Celtic Riddle Ended The Classic Series” [Убиство, написала је: Келтска загонетка је завршила класичну серију]. Screen Rant. Архивирано из оригинала 15. 12. 2022. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  159. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 235.
  160. ^ „Dame Angela Lansbury 'Relieved' as Murder, She Wrote Remake is Scrapped” [Дама Анџела Ленсбери „осетила олакшање” након што је римејк серије Убиство, написала је отказан]. BBC News. 22. 1. 2014. Архивирано из оригинала 26. 1. 2023. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  161. ^ а б Edelman & Kupferberg 1996, стр. 251.
  162. ^ Kelley, Bill (5. 7. 1986). „Liberty Receives Classical Salute”. Sun-Sentinel. Архивирано из оригинала 23. 2. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  163. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 251–253.
  164. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 253.
  165. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 253–254.
  166. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 255; Gottfried 1999, стр. 292–294.
  167. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 254–255; Gottfried 1999, стр. 294–296.
  168. ^ Hischak 2008, стр. 19.
  169. ^ Tartar, Andre (16. 6. 2012). „Anastasia Headed to Broadway With Angela Lansbury”. Vulture. Архивирано из оригинала 12. 5. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  170. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 256.
  171. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 178, 257–258.
  172. ^ Gottfried 1999, стр. 296.
  173. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 262; Gottfried 1999, стр. 292.
  174. ^ Horan, Niamh (10. 12. 2023). „'Murder, She Wrote' star Angela Lansbury left €1.2m Cork farmhouse to her children”. Sunday Independent (на језику: енглески). Dublin. Приступљено 16. 10. 2025. 
  175. ^ Jones, Kenneth (20. 7. 2000). „Angela Lansbury Withdraws From The Visit; Producers Seek Alternatives”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  176. ^ а б Jones, Kenneth (6. 2. 2003). „Peter Shaw, Angela Lansbury's Producer-Agent Husband, Dead at 84”. Playbill. Архивирано из оригинала 6. 2. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  177. ^ а б Green, Jesse (29. 4. 2007). „Surprising Herself, a Class Act Returns”. The New York Times. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  178. ^ а б Thorpe, Vanessa (26. 1. 2014). „Angela Lansbury: Return of a Star who Shines ever Brighter”. The Observer. Архивирано из оригинала 12. 3. 2017. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  179. ^ John, Arit (19. 9. 2014). „A Definitive Ranking of Every Emmy-Nominated Law & Order: SVU Guest Star”. The Wire. Архивирано из оригинала 25. 2. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  180. ^ Hernandez, Ernio (6. 5. 2007). „Angela Lansbury and Marian Seldes Open in McNally's Deuce May 6”. Playbill. Архивирано из оригинала 4. 4. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  181. ^ Gans, Andrew (8. 6. 2007). „Dive Talk: Chatting with Deuce Tony Nominee (and Four-Time Winner) Angela Lansbury”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  182. ^ Brantley, Ben (15. 3. 2009). „The Medium as the Messenger”. The New York Times. Архивирано из оригинала 28. 7. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  183. ^ Viagas, Robert (7. 6. 2009). „Lansbury Wins Fifth Tony; Ties Harris for Most Acting Honors”. Playbill. Архивирано из оригинала 31. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  184. ^ Gans, Andrew (20. 6. 2010). „Zeta-Jones and Lansbury Play Final Performance in Night Music Revival; Peters and Stritch Are in the Wings”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  185. ^ Hetrick, Adam (18. 5. 2010). „The Sun Will Set on Broadway's A Little Night Music June 20”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  186. ^ Hetrick, Adam (6. 5. 2010). „Angela Lansbury to Receive Honorary Degree from Manhattan School of Music”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  187. ^ Deerwester, Jayme (13. 1. 2011). „Jim Carrey's Animal Magnetism Attracts Mr. Popper's Penguins”. USA Today. Архивирано из оригинала 4. 11. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2016. .
  188. ^ Jones, Kenneth (22. 7. 2012). „Angela Lansbury Says Goodbye to The Best Man on July 22”. Playbill. Архивирано из оригинала 7. 1. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  189. ^ Gans, Andrew (31. 7. 2012). „Driving Miss Daisy Will Ride Into Australia with James Earl Jones and Angela Lansbury”. Playbill. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  190. ^ Ferri, Josh (10. 10. 2012). „Angela Lansbury Checks Out of New Wes Anderson Movie The Grand Budapest Hotel”. Broadway. Архивирано из оригинала 26. 7. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  191. ^ Hetrick, Adam (16. 11. 2013). „Angela Lansbury, Steve Martin and More Receive Honorary Academy Awards Nov. 16”. Playbill. Архивирано из оригинала 3. 1. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  192. ^ „Angela Lansbury 'Proud' to be Made a Dame by the Queen”. BBC News. 16. 4. 2014. Архивирано из оригинала 22. 11. 2019. г. Приступљено 6. 5. 2021. 
  193. ^ Shenton, Mark (18. 3. 2014). „Angela Lansbury Opens in Blithe Spirit March 18, Marking First West End Appearance in Nearly 40 Years”. Playbill. Архивирано из оригинала 18. 10. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  194. ^ Crampton 2014, стр. 16.
  195. ^ Jury, Louise; Razaq, Rashid (4. 4. 2014). „Dame Angela Lansbury Returns to East End Roots to Host Film Festival”. Evening Standard. Архивирано из оригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  196. ^ Gans, Andrew (14. 12. 2014). „North American Tour of Blithe Spirit, Starring Angela Lansbury, Opens Tonight”. Playbill. Архивирано из оригинала 10. 1. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  197. ^ Shenton, Mark (12. 4. 2015). „Angela Lansbury Wins First Olivier Award; Sunny Afternoon Named Best New Musical & Wins 3 More Awards”. Playbill. Архивирано из оригинала 15. 4. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  198. ^ Gans, Andrew (10. 7. 2015). „Angela Lansbury Will Be Saluted in Starry NYC Evening This Fall”. Playbill. Архивирано из оригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  199. ^ а б Lawson, Mark (11. 10. 2022). „Angela Lansbury: The Scene-Stealing Grande Dame of Stage and Screen for 75 Years”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 11. 2022. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  200. ^ Miller, Bruce R. (12. 5. 2018). „Review: Angela Lansbury Steals Little Women from Younger Actresses”. Sioux City Journal. Архивирано из оригинала 18. 5. 2018. г. Приступљено 17. 5. 2018. 
  201. ^ Milligan, Kaitlin (16. 10. 2018). „Dick Van Dyke and Angela Lansbury Star in Buttons: A New Musical Film”. BroadwayWorld. Архивирано из оригинала 15. 12. 2022. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  202. ^ Bundel, Ani (19. 12. 2018). „Angela Lansbury's Mary Poppins Returns Cameo Will Take You To New Heights”. Elite Daily. Архивирано из оригинала 15. 12. 2022. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  203. ^ Carras, Christi (9. 11. 2018). „The Grinch: Meet the Voices Behind Each Animated Performer”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 15. 12. 2022. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  204. ^ Lefkowitz, Andy (12. 9. 2019). „Angela Lansbury Will Return to the Stage as Lady Bracknell in The Importance of Being Earnest Benefit Performance”. Broadway. Архивирано из оригинала 11. 6. 2020. г. Приступљено 26. 4. 2020. 
  205. ^ King, Jack (17. 10. 2022). „Whodunit Legend Angela Lansbury Makes a Bittersweet Cameo in Knives Out 2”. GQ. Архивирано из оригинала 21. 12. 2022. г. Приступљено 15. 12. 2022. 
  206. ^ Kennedy, Jason; Kelly, Louise (21. 2. 2016). „'I am an Irish-British Actress' – Television Icon Angela Lansbury Honoured with Lifetime Achievement Award in Dublin”. Irish Independent. Архивирано из оригинала 24. 9. 2021. г. Приступљено 24. 9. 2021. 
  207. ^ McConnell, Daniel (12. 1. 2014). „Irish Cabinet gave Green Light to Angela Lansbury's Dame Honour”. Irish Independent. Dublin. Архивирано из оригинала 9. 5. 2016. г. Приступљено 24. 4. 2016. 
  208. ^ а б „Obituary: Angela Lansbury”. BBC News. 11. 10. 2022. Архивирано из оригинала 16. 12. 2022. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  209. ^ McQuillan, Rebecca (12. 10. 2022). „Obituary: Angela Lansbury, Gifted Actress Whose Success Ranged Across Stage, Film and Television”. The Herald. Архивирано из оригинала 26. 1. 2023. г. Приступљено 26. 1. 2023. 
  210. ^ а б Gottfried 1999, стр. xi.
  211. ^ Gottfried 1999, стр. xiv.
  212. ^ Gottfried 1999, стр. 301.
  213. ^ Cavendish, Dominic (12. 10. 2022). „Today's Crybaby Actors Have Much to Learn from Angela Lansbury”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 16. 12. 2022. г. Приступљено 12. 12. 2022. 
  214. ^ Gottfried 1999, стр. 302.
  215. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 48–55.
  216. ^ Miller, Daniel (11. 10. 2022). „Inside Angela Lansbury's 'perfect' marriage of 53 years”. FOX TV Digital Team (на језику: енглески). Приступљено 15. 10. 2025. 
  217. ^ Edelman & Kupferberg 1996, стр. 161–164.
  218. ^ https://www.newspapers.com/image/122577811/
  219. ^ „Anchorage Daily News from Anchorage, Alaska”. 26. 6. 1979. 
  220. ^ „Sapulpa Daily Herald from Sapulpa, Oklahoma”. 17. 8. 1972. 
  221. ^ O'Connor, John J. (5. 5. 1996). „Television View;. . . And How One Did So With Particular Grace”. The New York Times. Архивирано из оригинала 8. 9. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2022. 
  222. ^ Gottfried 1999, стр. 302–303.
  223. ^ „"Murder, She Wrote" Star Angela Lansbury Dies at 96”. CBS News. 11. 10. 2022. Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. Приступљено 11. 10. 2022. 
  224. ^ „Obituaries: Oliver Postgate”. The Daily Telegraph. London. 9. 12. 2008. Архивирано из оригинала 25. 9. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  225. ^ Whiskin, Nancy (18. 10. 2018). „Kate Geraghty obituary”. The Guardian. 
  226. ^ Fowler, Glenn (4. 4. 1991). „Coral Lansbury, 61, a Novelist and Victorian Scholar, is Dead”. The New York Times. Архивирано из оригинала 25. 5. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  227. ^ Lewis, Daniel (11. 10. 2022). „Angela Lansbury, Star of Film, Stage and Murder, She Wrote, Dies at 96”Неопходна новчана претплата. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 14. 10. 2022. г. Приступљено 15. 10. 2022. 
  228. ^ Li, David K. (11. 10. 2022). „Angela Lansbury, Murder, She Wrote and Beauty and the Beast star, dies at 96”. NBC News. Архивирано из оригинала 11. 10. 2022. г. Приступљено 15. 10. 2022. 
  229. ^ Barnes, Mike (11. 10. 2022). „Angela Lansbury, Entrancing Star of Stage and Screen, Dies at 96”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 14. 10. 2022. г. Приступљено 15. 10. 2022. 
  230. ^ Degen 2010.
  231. ^ а б Bonanno 1987, стр. 131.
  232. ^ а б Hischak 2008, стр. 417.
  233. ^ Gottfried 1999, стр. 138.
  234. ^ Johnson, Andrew (13. 6. 2010). „Is Angela Lansbury Britain's Most Successful Actress Ever?”. The Independent. Архивирано из оригинала 11. 4. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  235. ^ Kennedy, Maev (23. 1. 2014). „Angela Lansbury Admits Murder, She Wrote Will Always Haunt Her”. The Guardian. Архивирано из оригинала 3. 1. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 
  236. ^ Polaneczky, Ronnie (15. 3. 2017). „Polaneczky: Who Knew Murder, She Wrote Character was a Gay Icon?”. The Philadelphia Inquirer. Архивирано из оригинала 18. 7. 2021. г. Приступљено 18. 7. 2021. 
  237. ^ а б „Tributes Pour in for Dame Angela Lansbury After Her Death Aged 96”. Sky News. 12. 10. 2022. Архивирано из оригинала 18. 10. 2022. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  238. ^ Perez, Lexy; White, Abbey (11. 10. 2022). „Beauty and the Beast Stars, Viola Davis Pay Tribute to Angela Lansbury: "She Touched Four Generations"”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 28. 11. 2022. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  239. ^ а б Edelman & Kupferberg 1996, стр. 261.
  240. ^ „New Year's Honours: Lansbury and Keith become Dames”. BBC News. 31. 12. 2013. Архивирано из оригинала 17. 3. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анџела_Ленсбери&oldid=30502900”