Апартхејд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Примери знакова који утеловљују апартхејд.
Apartheid sign
Знак који дозвољава кориштење јавне површине „само за белце”.
Apartheid sign
Знак на плажи провинције Натал који дозвољава "кориштење искључиво припадницима беле расе", на енглеском, африкансу и Зулу језику.

Апартхејд (на африкансу, apartheid „одвојеност“, „раздвајање“, „одвојени развој“) је био социјални систем, који је спроводила владајућа бела мањина у Јужноафричкој Републици у 20. веку.[1] Овај систем расне сегрегације је након победе бурске Националистичке странке на изборима 1948. године уведен као службена политика Јужноафричке Републике.[2] Њиме је становништво Јужне Африке подељено на белце, црнце, Индијце и „обојене” (мулате), с тиме да су једино белци имали пуна политичка права.[3] Отприлике четири петине националног дохотка Јужноафрчке Републике је у било у рукама једне петине белаца. Према статистичким подацима — сваки обојени становник ове републике просечно је хапшен и саслушаван једном годишње, сваки без права гласа, неписмен сваки други, сваки пети без запослења, сваки други црни дечак је умирао пре своје десете године. [4] Апартхејд, створен под снажним утицајем расизма и протестантског фундаментализма, с временом је изазивао све жешћи отпор већинског црначког становништва, а на ЈАР навукао антипатије целе међународне јавности. Под вањским и унутрашњим притисцима, апартхеид се почео поступно укидати 1980-их, да би у потпуности био укинут након године 1994. године доласком Нелсона Манделе на власт.[5] Године 1993 де Клерк и Мандела су заједно награђени Нобеловом наградом за мир „за њихов рад на мирном окончању апартхејдног режима, и за постављање фондација за нову демократску Јужну Африку”.[6]

Уопштено говорећи, апартхејд се делио на „ситни апартхејд”, који је подразумевао сегрегацију јавних објеката и друштвених догађаја, и „гранд апартхеид”, који је диктирао могућности настањивања и запошљавања по расама.[7] Пре 1940-тих, неки аспекти апартхејда су се већ појавили у виду владавине мањине белих Јужно Африканаца и присилног друштвеног раздвајања црних Јужних Африканаца од других раса, што је касније проширено доношењем закона и расподелом земљишта.[8]

Кодификовани систем расне стратификације почео је да се формира у Јужној Африци под Холандском царством крајем осамнаестог века, иако је неформална сегрегација била присутна много раније због друштвених расцепа између холандских колониста и креолизоване, етнички различите популације робова.[9] Са брзим растом и индустријализацијом колонија Рта добре наде у деветнаестом веку, расна политика и закони су постали све крућии. Кејпско законодавство које је специфично дискриминисанло против црних Африканаца почело је да се појављује непосредно пре 1900. године.[10] Политике Бурских република су биле исто тако расно ексклузивне; на пример, Трансвалска конституција је дозвољавала само белцима партиципацију у цркви и држави.[11]

Први апартхејдски закон је био Закон о забрани мешовитих браковима, 1949, коме је убрзо следео Закон о неморалу из 1950, које је учинио нелегалним за већину Јужно Афричких грађана да ступа у брак или у сексуалне односе преко расних линија.[12] Закон о регистрацији становништва, 1950 је класификовао све Јужно Африканце у једну од четирки групе на бази изгледа, познатог порекла, социоекономског статус и културног животног стила: „црне”, „беле”, „обојене” и „Индијце”, најмање две од којих су имале неколико поткласификација.[13] Места боравка су била одређена расном класификацијом.[12] Од 1960. до 1983, 3,5 милиона Јужно Африканаца који нису бели су били уклоњени из њихових домова и присиљени у одвојене квартове, у једном од највећих масовних присилних пресељавања у савременој историји.[14] Већина ових циљаних уклањања имала су за циљ да ограничи црно становништво на десет одређених „племенских домовина”, познатих и као „бантустани”, од којих су четири постала номинално независне државе.[12] Влада је саопштила да ће пресељена лица изгубити своје држављанство у Јужној Африци, пошто су она била апсорбована у бантустане.[7]

Апартхејд је побудио знатну међународну и домаћу опозицију, што је резултирало у неким од најутицајнијих светских друштвених покрета двадесетог века.[15] Он је био мета честих осуда у Уједињеним нацијама и довео је до обимног ембарга на оружје и економских санкција против Јужне Африке.[16] Током 1970-тих и 1980-тих, унутарњи отпор апартхеиду је постајао све милитантнији, што је подстакло бруталне репресије администрације Националне странке и дуготрајно секташко насиље које је оставило хиљаде мртвих или у притвору.[17] Неке реформе система апартхеида су предузете, укључујући дозвољавање приступа индијским и обојеним политичким представницима у парламен, али ове мере нису успеле да умире најактивније групе.[18]

Између 1987. и 1993. Национална партија је ушла у билатералне преговоре са Афричким националним конгресом, водећим антиапартхејдним политичким покретом, с циљем окончања сегрегације и увођења владавине већине.[18][19] Године 1990, проминентни АНЦ лидери као што јеНелсон Мандела су пуштени из притовора.[20] Законодавство о апартхејима је укинуто средином 1991,[1] у очекивању вишестраних избора заказаних за април 1994.[21]

Етимологија[уреди]

Апартхеид је африкансска[22] реч са значењем „одвојеност”, или „стање одвојености”.[23][24] Њена прва записана употреба је из 1929.[12]

Реч апартхеид се данас често користи за опис ситуација у којима припадници различитих етничких или верских група заједно живе на истом подручју настојећи да не дођу једни с другима у било какав контакт осим оног службеног.

Корени апартхејда[уреди]

Године 1652. на Рт добре наде искрцао се Холанђанин Јан ван Рибек с налогом да организује узгој свежег поврћа и производњу меса за холандске посаде које су путовале на исток или се враћале са истока. Досељеници су били малобројни и опслуживали су Холандску источноиндијску компанију. Готово су гладовали, а желећи да им помогне, компанија је 1657. одлучила да се досељеници више баве пољопривредом. Девет службеника постали су велепоседници („слободни грађани”), а сваки је добио 13 јутара земље и био потпуно ослобођен пореза под условом да најмање 20 година производи храну. Експеримент је опет готово пропао, али су се нови пољопривредници успели да повећају производњу довођењем домородачких радника који су радили готово ни за шта. Ускоро су затечене Којсанце претворили у робове, што је био зачетак апартхејда који ће потрајати све до 1994. године. Вилем тен Рајн овако је 1686. године писао о домороцима у подручју Рта добре наде: „Њихово урођено варварство и лењост, те посвемашња неупућеност у било какве врлине, чине их подложнима свим могућим порочним задовољствима. Ти су простаци непоуздани и подмукли, живе у безверици и срамно се препуштају својој пожуди, лажови су и варалице”. Јоханес де Гревенброек записао је 1695. године: „Од нас су се научили богохуљењу, кривоклетству, неслози, свадљивости, пијанчењу, превари, разбојништву, крађи, незахвалности и необузданој жељи за туђим, неделима која нису пре познавали, а од осталих злодела најгоре врсте злосретној похлепи за златом”. Ливингстон piše o унутрашњости јужне Африке 1840-их: „Лично сам видео како Бури улазе у село и према своме обичају захтевају да им двадесетак или тридесетак жена оплеви вртове; видио сам како те жене одлазе на неплаћено тлаћење носећи храну на глави, децу на леђима, а алат на рамену. Бури се нису нимало трудили прикрити то подло искориштавање неплаћених радника. Управо обрнуто, сваки од њих, од њихових вођа господина Потгејтера и господина Герта Кригера наниже, хвалио је своју властиту човечност и правичност у стварању таквог праведног прописа. Захтевамо да ти људи раде за нас, а заузврат им допуштамо да живе у нашој земљи”. Бури су створили властиту пољопривреду чија је подлога било необично схваћање да је све Африканце, библијске „Хамове синове”, Бог одредио да раде као њихови робови.

Законом о уједињењу 1910. спојене су четири јужноафричке колоније (Рт Добре Наде, Натал, Слободна Држава Орање и Трансвал), а три године касније у том је британском доминиону донесен закон којим се Африканцима ускраћује право на посед и насељавање на 88% земље. Најбоље и најплодније земљиште обично би у свим колонијама било предвиђено за насељавање Европљана и црнци су истерани у најнегостољубивије крајеве.

Историја апартхејда[уреди]

Године 1949. донесен је закон који је забрањивао мешовите бракове. Године 1950. уведен је закон по којем је бела особа кривично одговарала уколико би имала сексуалне односе са другом расом.

Увођење политике апартхејд је омогућено помоћу Закона о Попису Становништва из 1950. године. Апартхејд је наметао класификацију свог становништва на „беле“, „црне“ и „шарене“. У критеријуме класификације су између осталог улазили: порекло, изглед и обичаји. Касније је додата и четврта категорија „азијата“, који су пре тога били убрајани у „шарене“.

Бантустани у Јужној Африци и Југозападној Африци (данашњој Намибији)
Бантустани у Јужној Африци пред крај апардхејда

Систем апартхејда је ојачан серијом закона из педесетих година XX века. Закони о Земљи из 1954. и 1955. године су не-белцима забранили приступ у одређене зоне. Ти закони су још више ограничили права црних Африканаца на поседовање земљишта, проширујући контролу беле мањине над скоро 80% терена Јужне Африке. Једино су белци имали право гласа на изборима (после је она проширена и на шарене). Одређени региони - бантустани су одвојени само за црнце — Транскеи, Ћискеј, Бофутацвана, Венда и Квазулу. Често је у случају демонстрација црнаца увођено ванредно стање и на демонстранте слата војска.

У време политике апартхеида стварана су подручја која нису била доступна црнцима, већ само белцима, те су одвојени делови аутобуса, паркова, чак и посебне клупе за белце и „обојене”. Бантустани су биле територије додељене црначком домородачком становништву од стране белих властодржаца за време апартхеида по некадашњој Јужноафричкој Унији и Намибији.

Раних 1950-их сваке године би било затворено барем 250.000 људи. Најчешће су затварани они који су се огрешили о забрану кретања. У подручју Вирватерсранда збило се 1945. године 186 убистава, 1948. 231, а 1951. 472. Одговарајући подаци за тешку телесну озледу износе 2.475, 3.381 и 4.776; за тешке злочине 69.036, 89.130 и чак 158.513. Из скупштинскога извештаја расистичке владе из 1953. произлази да су у 1952. белци добили 760 удараца бичем, док их је годину раније подељено 366. Индијци су добили укупно 206 удараца према пређњих 194, а домороци и мјешанци запањујућих 49.111, према 27.622. Тих година забрањени су и мешовити бракови, којих је пре забране ионако било тек 75. Око 4.000 домородаца у покрајини Кејпе, који су имали право гласа, бирало је три представника у скупштини и четири у сенату, али су и ти представници били белци. Само седам од 209 скупштинских заступника представљало је црначку већину. Како би дошао у град, домородац је морао од белог послодавца да добије пропусницу за допуштење боравка, другу за допуштење становања, трећа је била послодавчева потврда, а четврта пропусница за допуштење кретања ноћу. Године 1953. било је 986.593 затворених због непоштивања закона о пропусницама, а 861.269 је било осуђено. Резервати намењени искључиво домороцима обухватали су 9,6 % површине државе, а белачкој мањини припадало је 90,4 % земље.[25]

Расистичка влада у Преторији је 1973. држала око 4 000 јужноафричких војника, а годину касније вјеројатно пуно више како би осигурала надзор 250 000 родезијских бијелаца над бесправним далеко бројнијим црнцима. Јужноафрички апартхејдски режим помажући превласт бијелаца послао је око 2.000 војника у Мозамбик, бар 4.000 у Родезију и веројатно двоструко толико у северну Намибију. План режима да овлада целом подсахарском Африком и спречи распад колонијалног и расистичког устроја није успео пошто су се 1974. Португалци повукли и признали пуну неовисност Мозамбику, а реакција Преторије значила би отворену агресију.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Myre, Greg (18. 6. 1991). „South Africa ends racial classifications”. Southeast Missourian. Cape Girardeau. Приступљено 18. 8. 2016. 
  2. Ottoway, Marina (1993). South Africa: The Struggle for a New Order. Washington: Brookings Institution Press. стр. 23—26. ISBN 978-0815767152. 
  3. Patric Tariq Mellet "Intro", Cape Slavery Heritage. Приступљено 24 May 2011.
  4. Шаренац, Д. (1978). Како у ХХI век. Београд: Спортска књига. стр. 163-164.
  5. „Turning Points in History Book 6: Negotiation, Transition and Freedom”. Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2008. Приступљено 3. 12. 2007. 
  6. „The Nobel Peace Prize 1993”. Nobel Foundation. Архивирано из оригинала на датум 20. 6. 2006. Приступљено 27. 4. 2007. 
  7. 7,0 7,1 Crompton (2007). стр. 34–35.
  8. Breckenridge (2014). стр. 70–74.
  9. Glaser (2001). стр. 9–12.
  10. Bickford-Smith, Vivian (1995). Ethnic Pride and Racial Prejudice in Victorian Cape Town: Group identity and social practice, 1875—1902. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 190—192. ISBN 978-0521526395. 
  11. Dyzenhaus, David (1991). Hard Cases in Wicked Legal Systems: South African Law in the Perspective of Legal Philosophy. Oxford: Oxford University Press. стр. 35—36. ISBN 978-0198252924. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Walton, F. Carl; Udayakumar, S.P.; Muck, William; McIlwain, Charlton; Kramer, Eric; Jensen, Robert; Ibrahim, Vivian; Caliendo, Stephen Maynard; Asher, Nhia (2011). The Routledge Companion to Race and Ethnicity. New York: Routledge Books. стр. 103—105. ISBN 978-0415777070. 
  13. Baldwin-Ragaven, Laurel; London, Lesley; du Gruchy, Jeanelle (1999). An ambulance of the wrong colour: health professionals, human rights and ethics in South Africa. Juta and Company Limited. стр. 18
  14. „South Africa – Overcoming Apartheid”. African Studies Center of Michigan State University. Приступљено 26. 12. 2013. 
  15. Lodge, Tim (2011). Sharpeville: An Apartheid Massacre and Its Consequences. Oxford: Oxford University Press. стр. 234—235. ISBN 978-0192801852. 
  16. Lodge, Tom (1983). Black Politics in South Africa Since 1945. New York: Longman. 
  17. Pandey, Satish Chandra (2006). International Terrorism and the Contemporary World. New Delhi: Sarup & Sons, Publishers. стр. 197—199. ISBN 978-8176256384. 
  18. 18,0 18,1 Thomas, Scott (1995). The Diplomacy of Liberation: The Foreign Relations of the ANC Since 1960. London: Tauris Academic Studies. стр. 202—210. ISBN 978-1850439936. 
  19. „De Klerk dismantles apartheid in South Africa”. BBC News. 2. 2. 1990. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2009. Приступљено 21. 2. 2009. 
  20. Alex Duval Smith. „Why FW de Klerk let Nelson Mandela out of prison”. the Guardian. Приступљено 25. 3. 2016. 
  21. Mitchell, Thomas (2008). Native vs Settler: Ethnic Conflict in Israel/Palestine, Northern Ireland and South Africa. Westport: Greenwood Publishing Group. стр. 8. ISBN 978-0313313578. 
  22. „Dictionary.com entry for 'apartheid'. Приступљено 11. 8. 2012. 
  23. Shore, Megan. Religion and Conflict Resolution: Christianity and South Africa's Truth and Reconciliation Commission. Ashgate Publishing, (2009). стр. 36
  24. Nancy L. Clarkson & William H. Worger. South Africa: The Rise and Fall of . Routledge, 2013. Chapter 3: The Basis of Apartheid.
  25. Gunther, John (1966). Nepoznata Afrika. Zagreb: Zora. стр. 319—92. 

Литература[уреди]

  • Bickford-Smith, Vivian (1995). Ethnic Pride and Racial Prejudice in Victorian Cape Town: Group identity and social practice, 1875—1902. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 190—192. ISBN 978-0521526395. 
  • Glaser, Daryl (2001). Politics and Society in South Africa. London: Sage Publications. стр. 9—12. ISBN 978-0761950172. 
  • Jacklyn Cock, Laurie Nathan (1989). War and Society: The Militarisation of South Africa. New Africa Books. стр. 36—37. ISBN 978-0-86486-115-3. 
  • Crompton, Samuel Willard (2007). Desmond Tutu: Fighting Apartheid. New York: Chelsea House, Publishers. стр. 34—35. ISBN 978-0791092217. 
  • Ottoway, Marina (1993). South Africa: The Struggle for a New Order. Washington: Brookings Institution Press. стр. 23—26. ISBN 978-0815767152. 
  • Basil Davidson - Afrika u povijesti: teme i osnove razvoja, Globus/Zagreb, 1984.
  • Bernstein, Hilda. For their Triumphs and for their Tears: Women in Apartheid South Africa. International Defence and Aid Fund for Southern Africa. London, 1985.
  • Davenport, T. R. H. South Africa. A Modern History. MacMillan, 1977.
  • Davies, Rob, Dan O'Meara and Sipho Dlamini. The Struggle For South Africa: A reference guide to movements, organisations and institution. Volume Two. London: Zed Books, 1984
  • De Klerk, F. W. The last Trek. A New Beginning. MacMillan, 1998.
  • Du Pre, R. H. Separate but Unequal – The 'Coloured' People of South Africa – A Political History.. Jonathan Ball, 1994.
  • Eiselen, W. W. N. The Meaning of Apartheid, Race Relations, 15 (3), 1948.
  • Federal Research Division. South Africa – a country study. Library of Congress, 1996.
  • Giliomee, Herman The Afrikaners. Hurst & Co., 2003.
  • Hexham, Irving, The Irony of Apartheid: The Struggle for National Independence of Afrikaner Calvinism against British Imperialism." Edwin Mellen, 1981.
  • Keable, Ken London Recruits: The Secret War Against Apartheid. Pontypool, UK: Merlin Press. 2012.
  • Lapchick, Richard and Urdang, Stephanie. Oppression and Resistance. The Struggle of Women in Southern Africa. Westport, Connecticut: Greenwood Press. 1982.
  • Louw, P. Eric. The Rise, Fall and Legacy of Apartheid. Praeger, 2004.
  • Meredith, Martin. In the name of apartheid: South Africa in the postwar period. 1st US ed. New York: Harper & Row, 1988.
  • Meredith, Martin. The State of Africa. The Free Press, 2005.
  • Morris, Michael. Apartheid: An illustrated history. Jonathan Ball Publishers. Johannesburg and Cape Town, 2012.
  • Newbury, Darren. Defiant Images: Photography and Apartheid South Africa, University of South Africa (UNISA) Press, 2009.
  • Terreblanche, S. A History of Inequality in South Africa, 1652–2002. University of Natal Press, 2003.
  • Visser, Pippa. In search of history. Oxford University Press Southern Africa, 2003.
  • Williams, Michael. Book: Crocodile Burning. 1994

Спољашње везе[уреди]