Археолошки институт Београд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зграда САНУ, седиште Института, Ул. Кнез Михаилова 35

Археолошки институт Београд је основан 31. маја 1947. године у Београду.[1]

Оснивање и историја[уреди]

Одлуком Комитета за научне установе, Универзитета и Високе школе НР Србије, са циљем да се у једној научној институцији окупе све снаге које су се бавиле проучавањем археолошких проблема, те да се на тај начин рад археолога у Србији организује што је могуће боље и систематичније.

Институт је деловао у оквиру Академије наука и на почетку је имао само спољне сараднике. Управник је био Владимир Р. Петковић, његов заменик Ђурђе Бошковић, а чланови су били: Милоје М. Васић, Радослав Грујић, Александар Дероко, Лазар Мирковић, Светозар Радојчић, Миодраг Грбић, Растислав Марић, Ђорђе Мано Зиси, Мирјана Љубинковић, Радивоје Љубинковић, Иван Здравковић и Зора Симић-Миловановић. Нешто касније исте године изабрани су: Драгољуб Јовановић, Драга и Милутин Гарашанин, Милорад Панић Суреп и Олга Шафарик. Свог првог сталног члана – научног сарадника Миодрага Грбића – Институт је добио 1948. године. Затим, 1949. године, асистент постаје Невенка Спремо, а ангажује се и библиотекар Надежда Рајаковић, односно Мандић. Милутин Гарашанин, као научни сарадник, постаје стални члан 1950. године. Стални чланови 1952. године постају и асистенти: Војислав Кораћ и Ђорђе Стричевић.

У фебруару 1954. године, одлуком Српске академије наука, Институт је започео пословање као установа са сопственим финансирањем, да би 1961., на основу заједничког решења Извршног већа СР Србије, Српске академије наука и уметности и Филозофско-историјског факултета у Београду, постао самостална научна институција.

Рад[уреди]

Царска палата, Сирмијум

Од оснивања рад је усмерен у неколико праваца:

  • научни рад (теренски и кабинетски); систематско истраживање и рекогносцирање археолошких споменика
  • реализацију рада кроз предавања, саопштења и публикације
  • усавршавање научног кадра
  • усклађивање археолошког рада у Србији
  • сарадњу са другим установама у земљи и иностранству.
Виниминацијум, римска купатила

Резултати научноистраживачког рада, како сарадника, тако и археолога изван Института, саопштавани су и дискутовани на редовним састанцима и тек онда објављивани у Старинару или у другим публикацијама, што је гарантовало одређен научни ниво штампаних радова. Уз Старинар, Институт објављује и серију Посебна издања, затим више серија посвећених појединим великим локалитетима и материјалу (Сирмијум, Сингидунум, Царичин град, Виминацијум, Праисторијска необјављена грађа), што је, између осталог, допринело да библиотека Института, од скромних почетака са 174 инвентарска броја у 1949. години, прерасте, махом захваљујући размени, у најзначајнији археолошки књишки фонд у земљи.

Од оснивања као организатор и иницијатор археолошког истраживања у Србији, задњих година Институт, на основу последњег конкурса Министарства, има четири пројекта која су независна један од другог, сваки са својим сарадницима, својим планом и програмом, својим бодовима и резултатима, и то:

  • Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога Централног Балкана у развоју европске праисторије,
  • Романизација, урбанизација, и трансформација урбаних центара цивилног, војног и резиденцијалног карактера у римским провинцијама на тлу Србије,
  • Процеси урбанизације и развоја средњовековног друштва,
  • Виминацијум, римски град и легијски војни логор.[2]

Библиотека[уреди]

Библиотека Археолошког института постоји од његовог оснивања. У почетку је то била библиотека затвореног типа, намењена само сарадницима Института. Временом корисници постају и сви други који се баве археолошким истраживањима у својим установама.

Фонд[уреди]

Данас Библиотека Археолошког института има фонд од преко 16 540 монографије и 950 часописа са преко 26 000 инвентарисаних јединица. Размена се обавља са 364 научне, музејске и високошколске установе, од којих је 71 у земљи и 293 у иностранству. Прилив у фонд износи око 700 јединица годишње.

Каталози[уреди]

За монографије постоји електронски каталог WINISIS са предметним одредницама. За серијске публикације тј. часописе постоји акцесорни каталог.

Посебне библиотеке[уреди]

  • Легат Ђурђа Бошковића са око 5 000 јединица.
  • Легат Војислава Трбуховића са око 3 000 јединица
  • Легат Милутина Гарашанина са око 7 000 јединица.

Легати су још увек недоступни за коришћење.

Управа[уреди]

Запослени[уреди]

Истраживачи: Др Ивана поповић • Др Вујадин Иванишевић • Др Миомир Кораћ • Др Славиша Перић • Др Радмила Зотовић • Др Весна Бикић • Др Драгана Антоновић • Др Софија Петковић • Др Јосип Шарић • Др Милица Тапавички-Илић • Др Снежана Голубовић • Др Бебина Миловановић • Др Стефан Поп-лазић • Др Александар Булатовић • Др Наташа Миладиновић-Радмиловић • Др Надежда Гавриловић Витас • Др Гордана Јеремић • Др Мирјана Војвода • Др Александар Капуран • Др Селена Витезовић • Др Ангелина Раичковић Савић • Др Саша Реџић • Др Иван Бугарски • Др Иван Вранић • Мр Драгана Рогић • Др Соња Стаменковић • Др Немања Мрђић • Др Војислав Филиповић • Др Оливера ИлићОлга Бајчев • Др Драган Милановић • Др Илија МикићЕмилија Николић • Др Јелена Анђелковић ГрашарИван БогдановићМладен ЈовичићЂурђа ОбрадовићИвана СтојановићБојан ПоповићМилица РадишићНемања МарковићИлија ДанковићИвана КосановићМилица МАрјановићЉубомир Јевтовић

Стрчни сарадници и стручне службе Снежана НиколићЉубица ЦветковићЗоран Бошковић

Администрација Бранислава ЕлезВеселинка КувачМаја ЈовановићСлађана ЈовановићНина МиљковићЂурађ Савовић

Референце[уреди]

Види још[уреди]