Бактеријска инфекција крви

С Википедије, слободне енциклопедије
Бактеријска инфекција крви
СинонимиBlood infection, toxemia, bacteremia
Неутрофили са интрацелуларним бактеријама на размазу периферне крви
СпецијалностиИнфектологија

Бактеријска инфекција крви или бактеријемија је присуство живих бактерија у циркулишућој крви. Већина епизода окултне бактеријске инфекције спонтано се повлачи, посебно оне изазване Staphylococcus pneumoniae и Salmonella, а озбиљне последице су све ређе. Међутим, могу се јавити и озбиљне последице бактеријске инфекције крви, укључујући упалу плућа, септички артритис, апсцес мозга, остеомијелитис, целулитис, менингитис и сепсу, која на крају може довести до смрти.[1]

Врсте бактеријских инфекција крви[уреди | уреди извор]

У зависности од тога колико дуго су бактерије присутне у крви, постоји неколико врста бактеријске инфекције.

Транзиторна бактеријска инфекција крви[уреди | уреди извор]

Транзиторна бактеремија је присуство бактерија у трајању од неколико минута. Она је обично узрокована јатрогено, неким дијагностичким и терапијским инструменталним методама (катетеризација, вађење зуба, интравенска зависност од дрога).

Интермитентна бактеријска инфекција крви[уреди | уреди извор]

Интермитентну бактериемију карактеришу периоди са и без бактерија у крви, што значи да се обично јавља као облик рекурентне бактериемије. Обично је узрокован присуством бактеријских жаришта из којих бактерије повремено улазе у крвоток (нпр недренирани интраабдоминални апсцеси, упала плућа, остеомијелитис итд). Крв узета током грознице или непосредно након њеног престанка обично не региструје бактериемију јер је имуни систем у међувремену деловао на бактерије. У том смислу саветује се да се крв узме 30 минута пре очекиваног скока температуре. Ово правило често није применљиво због непредвидивих температурних скокова.

Континуирана бактеријска инфекција крви[уреди | уреди извор]

Континуирану бактеријемију карактерише непрекидно присуство бактерија у крви, којуе обично указује на тешку инфекцију, у којој имуни систем не може да регулише инфекцију. Слабост имуног система обично произилази из чињенице да пацијент има жариште које је директно повезано са протоком крви (нпр инфективни ендокардитис, гнојни тромбофлебитис) или имуносупресијом пацијента.

Лажна (псеудо) бактеријска инфекција крви[уреди | уреди извор]

Посебна категорија бактеремије је лажна (псеудо) бактеријемија настаје као последица контаминације крви, а не сврстава се у праве бактеријемије. Псеудобактеријемија је велики проблем за микробиолошку лабораторију, клиничара и самог пацијента, јер може довести до погрешног приступа лечењу пацијента. Да би се спречила појава псеудобактеријемије и тешкоће у тумачењу налаза, неопходно је поштовати принципе узорковања хемокултуре.

Етиологија[уреди | уреди извор]

Бактерије могу ући у крвоток на више различитих начина. Међутим, за сваку главну класификацију бактерија (грам негативне, грам позитивне или анаеробне) постоје карактеристични извори или путеви уласка у крвоток који доводе до бактеријске инфекције крви. Узроци бактеријска инфекција крви се додатно могу поделити на здравствене или јатрогене (стечене током процеса пружања неге у здравственој установи) или опште стечене (стечене ван здравствене установе, често пре хоспитализације).

Грам позитивна бактеријска инфекција крви[уреди | уреди извор]

Грам позитивне бактерије су све важнији узрок бактеријске инфекције крви.[1] Стафилококе, стрептококе и ентерококе су најважније и најчешће врсте грам-позитивних бактерија које могу ући у крвоток. Ове бактерије се обично налазе на кожи или у гастроинтестиналном тракту.

Staphylococcus aureus је најчешћи узрок бактеријске инфекције крви повезане са здравственом заштитом у Северној и Јужној Америци, а такође је и важан узрок бактеријске инфекције крви стечене у заједници.[2] Улцерације, чиреви или ране на кожи, инфекције респираторног тракта и интравенска употреба дрога најважнији су узроци бактеријске инфекције крви стафилококом ауреус стечене у заједници. У здравственим установама, интравенски катетери, катетери уринарног тракта и хируршке процедуре су најчешћи узроци стафилококне бактеријске инфекције крви.[3]

Постоји много различитих врста стрептокока које могу изазвати бактериемију. Стрептокок групе А обично изазива бактеријемију услед инфекција коже и меких ткива.[4] Стрептокок групе Б је важан узрок бактеријемије код новорођенчади, често одмах након рођења.[5] Viridans streptococci су нормална бактеријска флора у устима која може изазвати привремену бактериемију након јела, прања зуба четкицом или чишћења концем.[5] Тежа бактеријемија се може јавити након стоматолошких процедура или код пацијената који примају хемотерапију.[5] Коначно, Streptococcus bovis је чест узрок бактеријемије код пацијената са раком дебелог црева.[6]

Ентерококи су важан узрок јатрогене бактеријемије или бактеријемије повезане са здравственом заштитом. Ове бактерије обично живе у гастроинтестиналном тракту и женском гениталном тракту. Интравенски катетери, инфекције уринарног тракта и хируршке ране су фактори ризика за развој бактеријемије код ентерококних врста.[7][8]

Грам негативна бактеријска инфекција[уреди | уреди извор]

Грам негативне бактеријске врсте дговорне су за приближно 24% свих случајева бактеријемије повезане са здравственом заштитом и 45% свих случајева бактеремије стечене у заједници.[9][10]

Генерално, грам негативне бактерије улазе у крвоток из инфекција респираторног тракта, генитоуринарног тракта, гастроинтестиналног тракта или хепатобилијарног система. Грам-негативна бактеремија се чешће јавља код старијих популација (65 година или више) и повезана је са већим морбидитетом и морталитетом у овој популацији.[11]

E.coli је најчешћи узрок бактеријемије стечене у заједници и чини око 75% случајева бактеријемије стечене у заједници.[12] Бактеремија изазвана E.coli је обично резултат инфекције уринарног тракта.

Други организми који могу изазвати бактериемију стечену у заједници укључују Pseudomonas aeruginosa, Klebsiella pneumoniae, and Proteus mirabilis. Инфекција салмонелом, иако углавном доводи до гастроентеритиса у развијеном свету, чест је узрок бактеријемије у Африци.[13] Углавном погађа децу која немају антитела на салмонелу и ХИВ+ пацијенте свих узраста.[14]

Међу случајевима бактеријемије повезаним са здравственом заштитом, грам негативни организми су важан узрок бактеријемије у интензивној нези.[15] Катетери у венама, артеријама или уринарном тракту могу створити начин да грам негативне бактерије уђу у крвоток.[4]

Хируршке процедуре на генитоуринарном, интестиналном или хепатобилијарном тракту такође могу довести до грам негативне бактеремије.[4] Pseudomonas и Enterobacter species су најважнији узрочници грам негативне бактеријемије у јединицама интензивне неге.[15]

Фактори ризика[уреди | уреди извор]

Постоји неколико фактора ризика који повећавају вероватноћу развоја бактеријске инфекције крви од било које врсте бактерија, а то су:[1][16]

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Бактеријска инфекција може путовати кроз крвоток до удаљених места у телу и изазвати инфекцију (хематогено ширење). Хематогено ширење бактерија је део патофизиологије одређених инфекција нпр. срца (ендокардитис), структура око мозга (менингитис) и туберкулозе кичме и многих инфекција костију (остеомијелитиса).[18]

Протетски срчани имплантати (на пример, вештачки срчани залисци) су посебно осетљиви на инфекцију код бактеријске инфекције крви.[19]

Пре широке употребе вакцина, окултна бактеријске инфекције крви била је важан фактор код фебрилне деце која су иначе изгледала добро.[20]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза бактеријске инфекције крви поставља се када пацијент има или постоји сумња на инфективни ендокардитис, различита инфективна стања са температуром непознатог порекла, уграђени протетски материјал, присуство фокалне инфекције било које локације итд.

У зависности од тога да ли је бактеријемија настала ван или у болници (обично је разлог примена инвазивних инструменталних процедура или имуносупресија пацијента из различитих разлога), узроци бактеријемије су различити.

Ванболничку бактеријску инфекцију најчешће узрокују Escherichia coli и друге ентеробактерије, Streptococcus pneumoniae, Staphylococcus aureus, Streptococcus pyo­genes.

Болничкој бактеријемију најчешће узрокују Pseudomonas aeruginosa, анаеробне бактерије и коагулаза негативни стафилококи.

Грам позитивне бактерије у култури крви код бактеријемије.

Бактеријемија се најчешће дијагностикује хемокултуром, у којој се узорак крви извађена из вене убодом иглом. Тако извађена крв се оставља у инкубатору са медијумом који подстиче раст бактерија.[21] Ако су бактерије присутне у крвотоку у време узимања узорка, бактерије ће се током периода инкубације умножити и на тај начин могу бити откривене.

Све бактерије које случајно нађу пут до медијума културе такође ће се размножавати. На пример, ако кожа није адекватно очишћена пре убода иглом, може доћи до контаминације узорка крви бактеријама које нормално живе на површини коже.[22] Из тог разлога, хемокултура се мора спроводити у стерилном процесу. Присуство одређених бактерија у хемокултури, као што су Staphylococcus aureus, Streptococcus pneumoniae, и Escherichia coli, скоро никада не представља контаминацију узорка. С друге стране, постоји већа сумња на контаминацију ако организми као што су Staphylococcus epidermidis или Cutibacterium acnes расту у хемокултури.

Две хемокултуре узете са различитих места на телу су често довољне за дијагнозу бактеријемије.[22] Две од две културе које узгајају исту врсту бактерија обично представљају праву бактериемију, посебно ако организам који расте није уобичајен загађивач.[22]

Једна од две позитивне културе обично ће захтевати поновљане ста хемокултуре да би се потврдило да ли је присутан загађивач или права бактеријемија.[22] Пацијентова кожа се обично чисти производом на бази алкохола пре узимања крви да би се спречила контаминација.[22] Хемокултуре се могу понављати у интервалима да би се утврдило да ли је присутна перзистентна — а не пролазна — бактеријемија.[22]

Пре узимања хемокултура, потребно је узети детаљну анамнезу од пацијента са посебним освртом на присуство грознице и дрхтавице, других жаришних знакова инфекције као што су кожа или мека ткива, стање имуносупресије или да је било недавних инвазивних процедура.[21]

Ултразвук срца препоручује се свима који имају бактеријску инфекцију крви Staphylococcus aureus-а да би се искључио инфективни ендокардитис.[23]

Последице[уреди | уреди извор]

Последице бактеријске инфекције крви зависе од врсте бактерије и стања пацијента. Имунолошки одговор на инфекцију може изазвати сепсу и довести до септичког шока . Такође се може се десити да крв пренесе бактерију у друга ткива, која постају заражена. Примери укључују ендокардитис, остеомијелитис и менингитис. Третман који је од суштинског значаја за смањење последица бактеријске инфекције крви је елиминација бактерија у крви и захтева употребу интравенских антибиотика.[3]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Cervera, Carlos; Almela, Manel; Martínez-Martínez, José A.; Moreno, Asunción; Miró, José M. (2009-01-01). "Risk factors and management of Gram-positive bacteraemia". International Journal of Antimicrobial Agents. 34 Suppl 4: S26–30
  2. ^ Biedenbach, Douglas J.; Moet, Gary J.; Jones, Ronald N. (2004-09-01). „Occurrence and antimicrobial resistance pattern comparisons among bloodstream infection isolates from the SENTRY Antimicrobial Surveillance Program (1997-2002)”. Diagnostic Microbiology and Infectious Disease. 50 (1): 59—69. .
  3. ^ а б Lowy, Franklin D. (1998-08-20). „Staphylococcus aureus Infections”. New England Journal of Medicine. 339 (8): 520—532. .
  4. ^ а б в Schwartz, Brian (2016). Current Medical Diagnosis and Treatment 2017. New York: McGraw Hill. pp. Chapter 33.
  5. ^ а б в Cohen-Poradosu, Ronit (2015). Harrison's Principles of Internal Medicine 19th Edition. New York: McGraw Hill. pp. Chapter 201.
  6. ^ Mayer, Robert (2015). Harrison's Principles of Internal Medicine 19th Edition. New York: McGraw Hill. pp. Chapter 110.
  7. ^ Arias, Cesar (2015). Harrison's Principles of Internal Medicine 19th Edition. New York: McGraw Hill. pp. Chapter 174.
  8. ^ Kasper, Dennis (2015). Harrison's Manual of Medicine. New York: McGraw Hill. pp. Chapter 87.
  9. ^ Diekema, D. J.; Beekmann, S. E.; Chapin, K. C.; Morel, K. A.; Munson, E.; Doern, G. V. (2003-08-01). „Epidemiology and outcome of nosocomial and community-onset bloodstream infection”. Journal of Clinical Microbiology. 41 (8): 3655—3660. PMC 179863 Слободан приступ. PMID 12904371. doi:10.1128/JCM.41.8.3655-3660.2003. .
  10. ^ Gaynes, Robert; Edwards, Jonathan R.; National Nosocomial Infections Surveillance System (2005-09-15). „Overview of nosocomial infections caused by gram-negative bacilli”. Clinical Infectious Diseases. 41 (6): 848—854. PMID 16107985. doi:10.1086/432803. .
  11. ^ High, Kevin (2017). Geriatric Medicine and Gerontology 7th Edition. New York: McGraw Hill. pp. Chapter 125.
  12. ^ Luzzaro, F.; Viganò, E. F.; Fossati, D.; Grossi, A.; Sala, A.; Sturla, C.; Saudelli, M.; Toniolo, A. (2002). „Prevalence and Drug Susceptibility of Pathogens Causing Bloodstream Infections in Northern Italy: A Two-Year Study in 16 Hospitals”. European Journal of Clinical Microbiology & Infectious Diseases. 21 (12): 849—855. PMID 12525919. S2CID 13043807. doi:10.1007/s10096-002-0837-7. .
  13. ^ Deen, Jacqueline; von Seidlein, Lorenz; Andersen, Finn; Elle, Nelson; White, Nicholas J.; Lubell, Yoel (2012-06-01). „Community-acquired bacterial bloodstream infections in developing countries in south and southeast Asia: a systematic review”. The Lancet. Infectious Diseases. 12 (6): 480—487. PMID 22632186. doi:10.1016/S1473-3099(12)70028-2. .
  14. ^ Kurtz, Jonathan R; Goggins, J. Alan; McLachlan, James B. (October 2017). "Salmonella infection: Interplay between the bacteria and host immune system". Immunology Letters. 190: 42–50.
  15. ^ а б Peleg, Anton Y.; Hooper, David C. (2010-05-13). „Hospital-Acquired Infections Due to Gram-Negative Bacteria”. The New England Journal of Medicine. 362 (19): 1804—1813. PMC 3107499 Слободан приступ. PMID 20463340. doi:10.1056/NEJMra0904124. .
  16. ^ Graff, Larissa R.; Franklin, Kristal K.; Witt, Lana; Cohen, Neal; Jacobs, Richard A.; Tompkins, Lucy; Guglielmo, B. Joseph (2002-02-15). „Antimicrobial therapy of gram-negative bacteremia at two university-affiliated medical centers”. The American Journal of Medicine. 112 (3): 204—211. .
  17. ^ Brigden, M. L. (2001-02-01). „Detection, education and management of the asplenic or hyposplenic patient”. American Family Physician. 63 (3): 499—506. , 508
  18. ^ Agarwal, Anil; Aggarwal, Aditya N. (2016-08-01). „Bone and Joint Infections in Children: Acute Hematogenous Osteomyelitis”. Indian Journal of Pediatrics. 83 (8): 817—824. 
  19. ^ Guay, David R. (2012-02-01). „Antimicrobial prophylaxis in noncardiac prosthetic device recipients”. Hospital Practice. 40 (1): 44—74. .
  20. ^ „Fever without a source in children 3 to 36 months of age: Evaluation and management”. www.uptodate.com. Приступљено 2023-02-23. 
  21. ^ а б Coburn, Bryan; Morris, Andrew M.; Tomlinson, George; Detsky, Allan S. (2012-08-01). „Does This Adult Patient With Suspected Bacteremia Require Blood Cultures?”. JAMA. 308 (5): 502—11. .
  22. ^ а б в г д ђ Hall, Keri K.; Lyman, Jason A. (2016-12-16). „Updated Review of Blood Culture Contamination”. Clinical Microbiology Reviews. 19 (4): 788—802. .
  23. ^ Holland, TL; Arnold, C; Fowler VG, Jr (1. 10. 2014). „Clinical management of Staphylococcus aureus bacteremia: a review”. JAMA. 312 (13): 1330—41. .

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бактеријска_инфекција_крви&oldid=27442606”