Ксенон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ксенон
Xenon-glow.jpg
Општа својства
Име, симболксенон, Xe
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Kr

Xe

Rn
јодксенонцезијум
Атомски број (Z)54
Група, периодаVIII A, периода 5
Блокp-блок
Категорија  племенити гас
Рел. ат. маса (Ar)131,293(6)[1]
Ел. конфигурација[Kr]4d105s25p6
по љускама
2, 8, 18, 18, 8
Физичка својства
Бојабезбојан
Агрегатно стањегасовито
Тачка топљења161,4 K (−111,9 °‍C)
Тачка кључања165,1 K (−108,1 °C)
Густина5,9 kg/m3
Моларна запремина35,92×10−3 m3/mol
Топлота фузије2,297 kJ/mol
Топлота испаравања12,636 kJ/mol
Сп. топл. капацитет158 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања0
Особине оксидаслабо кисели
Електронегативност2,60 (Полинг)
bd (Олред)
Енергије јонизације1: 1.170,4 kJ/mol
2: 2.046,4 kJ/mol
3: 3.099,4 kJ/mol
(остале)
Атомски радијусbd (108) pm
Ковалентни радијус130 pm
Валсов радијус216 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Регуларна зидно центрирана кристална структура за ксенон
Брзина звука1.090 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост0,00569 W/(m·K)
CAS број7440-63-3
референцеВикиподаци

Ксенон (Xe, лат. xenon) племенити је гас VIIIA групе.[2]

Име потиче од грчке речи ksénos што значи стран. Количина ксенона у ваздуху износи 0,085 ppm (енгл. parts per million).

Ксенон су 1898. године открили Сер Вилијам Ремсеј и Морис В. Траверс (Енглеска). Ксенон је безбојан гас без мириса који се добија из течног ваздуха. Инертан је према свим елементима и хемикалијама, осим гасовитог флуора с којим ствара ксенон-флуорид.[3] Из ових веза се могу створити многе друге везе попут оксида, киселина и соли. Ксенон има малу комерцијалну употребу, али се у истраживањима користи као суперкритична течност.

Ксенон се добија фракцијском дестилацијом течног ваздуха. Користи се у просторијама за тестирање ракетних погона дизајнираних за рад у вакууму, тј. за истраживања свемира.

Као и криптон, може се добити + фракцијском дестилацијом течног ваздуха (кисеоника) или селективном адсорпцијом на активном угљенику.

Ксенон је једноатоман гас без боје, мириса и укуса. Није потпуно инертан елемент и под одређеним условима може дати више веза. Тако нпр. под притиском од 0,1 MPa и при температури од 0 °C лакше ствара хидрате од аргона.

Примене ксенона ограничене су само на специјалне намене. Употребљава се за пуњење посебних лампи. Електрични одводник у вакуумским цевима даје плаво светлуцање што указује на положај хемијских линија у спектру зрачења. Због велике масе атома погодан је за пуњење мехуричастих комора за детекцију јонизујућег зрачења. Из истог разлога је посебно интересантан као радни гас у будућим јонским пропулзивним моторима. Изотоп 133Xe користи се као радиоизотоп у радиолошким истраживањима.

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везе[уреди]