Ксенон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ксенон
Xenon-glow.jpg
Општа својства
Име, симболксенон, Xe
Изгледбезбојни гас, испољава плави плави сјај када се стави у електрично поље
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Kr

Xe

Rn
ЈодксенонЦезијум
Атомски број (Z)54
Група, периодагрупа 18 (племенити гасови), периода 5
Блокp-блок
Категорија  племенити гас
Рел. ат. маса (Ar)131,293(6)[1]
Ел. конфигурација[Kr] 4d10 5s2 5p6
по љускама
2, 8, 18, 18, 8
Физичка својства
Агрегатно стањегас
Тачка топљења161,40 K ​(−111,75 °‍C, ​−169,15 °F)
Тачка кључања165,051 K ​(−108,099 °‍C, ​−162,578 °F)
Густина на СТП (0 °‍C и 101,325 kPa)5,894 g/L
течно ст., на т.к.2,942 g/cm3[2]
Тројна тачка161,405 K, ​81,77 kPa[3]
Критична тачка289,733 K, 5,842 MPa[3]
Топлота фузије2,27 kJ/mol
Топлота испаравања12,64 kJ/mol
Мол. топл. капацитет21,01[4] J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 83 92 103
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 117 137 165
Атомска својства
Оксидациона стања0, +1, +2, +4, +6, +8
(ретко више од 0; слабо кисели оксид)
Електронегативност2,6
Енергије јонизације1: 1170,4 kJ/mol
2: 2046,4 kJ/mol
3: 3099,4 kJ/mol
Ковалентни радијус140±9 pm
Валсов радијус216 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Face-centered cubic кристална структура за ксенон
Брзина звукаgas: 178 m·s−1 tečnost: 1090 m/s
Топл. водљивост5,65×10−3 W/(m·K)
Магнетни распореддијамагнетичан[5]
Магнетна сусцептибилност (χmol)−43,9·10−6 cm3/mol (298 K)[6]
CAS број7440-63-3
Историја
Откриће и прва изолацијаВилијам Ремзи и Морис Траверс (1898)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
124Xe 0.095% 1,8×1022 y[7] εε 124Te
125Xe syn 16,9 h ε 125I
126Xe 0.089% стабилни
127Xe syn 36,345 d ε 127I
128Xe 1,910% стабилни
129Xe 26,401% стабилни
130Xe 4,071% стабилни
131Xe 21,232% стабилни
132Xe 26,909% стабилни
133Xe syn 5,247 d β 133Cs
134Xe 10,436% стабилни
135Xe syn 9,14 h β 135Cs
136Xe 8,857% 2,165×1021 y[8] ββ 136Ba
референцеВикиподаци

Ксенон (Xe, лат. xenon) племенити је гас VIIIA групе.[9] Име потиче од грчке речи ksénos што значи стран. Количина ксенона у ваздуху износи 0,085 ppm (енгл. parts per million). Ксенон су 1898. године открили Сер Вилијам Ремзи и Морис В. Траверс (Енглеска).

Инертан је према свим елементима и хемикалијама, осим гасовитог флуора с којим ствара ксенон-флуорид.[10] Ксенон је једноатоман гас без боје, мириса и укуса. Није потпуно инертан елемент и под одређеним условима може дати више веза.[11][12][13] Тако нпр. под притиском од 0,1 MPa и при температури од 0 °C лакше ствара хидрате од аргона. Из ових веза се могу створити многе друге везе попут оксида, киселина и соли. Ксенон има малу комерцијалну употребу, али се у истраживањима користи као суперкритична течност.

Ксенон се добија из течног ваздуха.[14] Ксенон се добија фракцијском дестилацијом течног ваздуха. Користи се у просторијама за тестирање ракетних погона дизајнираних за рад у вакууму, тј. за истраживања свемира. Као и криптон, може се добити + фракцијском дестилацијом течног ваздуха (кисеоника) или селективном адсорпцијом на активном угљенику.

Ксенон који се јавља у природи састоји се из осам стабилних изотопа. Осим њих постоји и преко 40 нестабилних, радиоактивних изотопа. Однос између изотопа ксенона је важан алат за проучавање ране историје Сунчевог система.[15] Радиоактивни изотоп ксенон-135 се добија из јода-135 као резултат нуклеарне фисије, делујући као најзначајнији апсорбер неутрона у нуклеарним реакторима.[16]

Примене ксенона ограничене су само на специјалне намене.[17] Употребљава се за пуњење посебних лампи,[18] и као општи анестетик.[19] Електрични одводник у вакуумским цевима даје плаво светлуцање што указује на положај хемијских линија у спектру зрачења. Први ексимерски ласер користио је ксенонске димерне молекуле (Xe2) као активни ласерски медиј,[20] а првобитни ласери су користили ксенонске бљескалице као ласерске пумпе.[21] Због велике масе атома погодан је за пуњење мехуричастих комора за детекцију јонизујућег зрачења.[22] Из истог разлога је посебно интересантан као радни гас у будућим јонским пропулзивним моторима.[23] Изотоп 133Xe користи се као радиоизотоп у радиолошким истраживањима.

Историја[уреди]

Ксенон је откривен у Енглеској, а открили су га шкотски хемичар Вилијам Ремзи и енглески хемичар Морис Траверс 12. јула 1898. врло брзо након што су открили елементе криптон и неон. Они су ксенон пронашли у остацима након што су испариле компоненте течног ваздуха.[24][25] Ремзи је за овај гас предложио назив xenon према грчкој речи ξένον [xenon], једнини средњег рода речи ξένος [xenos], што значи „странац”, „непознати” или „гост”.[26][27] Године 1902. Ремзи је извршио процену удела ксенона у Земљиној атмосфери од једног дела у 20 милиона делова ваздуха.[28]

Током 1930-их, амерички инжењер Харолд Еџертон почео је да истражује технологију стробоскопских светала за фотографију велике брзине. То га је довело до изума ксенонских бљескалица, у којима се светлост генерише слањем електричне струје у виду импулса кроз цев напуњену гасом ксеноном. Еџертон је 1934. успео помоћу ове методе да добије блицеве у трајању од једне микросекунде.[17][29][30]

Амерички лекар Алберт Р. Бенке млађи почео је 1939. да истражује узроке „опијености” уочене код рониоца који су ронили у великим дубинама. Проучавао је ефекте разних мешавина ваздуха за дисање на рониоцима, те је открио да су оне узроковале да рониоци примете промене у дубинама. На основу резултата његових истраживања закључио је да би гас ксенон могао послужити као анестетик. Мада је руски токсиколог Николај В. Лазарев наводно већ проучавао кориштење ксенона у ове сврхе још 1941. Бенке је ипак први објавио свој извештај док је потврда открића уследила 1946. када је амерички медицински истраживач Џон Х. Ловренц експериментисао на мишевима. Ксенон је први пут употребљен као анестетик при једној операцији 1951. када је амерички анестезиолог Стјуарт К. Кулен успешно оперисао два пацијента.[31]

Дуго времена су се ксенон и други племенити гасови сматрали потпуно хемијски инертним и да нису у могућности да граде било које једињење. Међутим, док је предавао на Универзитету Британска Колумбија, хемичар Нил Бартлет је открио да је гас платина хексафлуорид (PtF6) врло јако оксидационо средство које може да оксидује гасовити кисеоник (O2) дајући диоксигенил хексафлуороплатинат (O2+[PtF6]).[32] Пошто O2 и ксенон имају готово идентичне прве енергије јонизације, Бартлет је шватио да би се платина-хексафлуорид могао такође употребити за оксидирање ксенона. Тако је 23. марта 1962. он помешао два гаса добивши прво познато једињење неког племенитог гаса, ксенон хексафлуороплатинат.[33][13]

Бартлет је сматрао да је састав његовог једињења Xe+[PtF6], али су каснији радови довели до закључка да се вероватније ради од мешавини различитих соли које садрже ксенон.[34][35][36] Од тада, откривено је још велики број других ксенонових једињења,[37] а упоредо су откривена и нека једињења других племенитих гасова аргона, криптона и радона, укључујући аргон флуорохидрид (HArF),[38] криптон дифлуорид (KrF2),[39][40] и радон флуорид.[41] До 1971, било је познато више од 80 једињења ксенона.[42][43]

У новембру 1999. тим научника из компаније ИБМ демонстрирао је технологију која је у могућности да манипулише појединачне атоме. Програм назван ИБМ у атомима користио је скенирајући тунелски микроскоп да би аранжирао 35 појединачних атома ксенона на супстрат од изузетно охлађеног кристала никла, тако да су тим атомима написали три слова компаније ИБМ. Био је то први случај да су атоми прецизно распоређени на некој равној површини.[44]

Особине[уреди]

Ксенонска бљескалица
Xenon-flash.gif
Анимација

Ксенон има атомски број 54, што значи да његово језгро садржи 54 протона. При условима стандардне температуре и притиска, чисти гасовити ксенон има густину од 5,761 kg/m3, што је око 4,5 пута више од густине Земљине атмосфере при површини, 1,217 kg/m3.[45]

Као течност, густина ксенона износи 3,100 g/mL, а највећу густину достиже на тројној тачки.[46] Под истим условима, густина чврстог ксенона износи 3,640 g/cm3, што је више од просечне густине гранита, 2,75 g/cm3.[46] При притисцима од неколико гигапаскала (GPa), ксенон се може превести у металну фазу.[47] Чврсти ксенон прелази из равански центриране кубне структуре (fcc) у хексагоналну густо паковану (hcp) кристалну фазу под притиском од 155 Gpa те почиње да прелази у метал, без приметне промене запремине у hcp фази. У потпуни метални изглед прелази при 155 GPa. Када се метализује, ксенон поприма плаву боју попут неба, јер апсорбује црвену светлост и емитује друге видљиве фреквенције. Такве особине су необичне за метал, а објашњавају се релативно малом ширином електронских трака у металном ксенону.[48][49]

Ксенон је члан елемената са нултом валенцом а који се називају племенити или инертни гасови. У већини уобичајених хемијских реакција он је инертан (попут сагоревања), јер његова спољашња валентна љуска садржи осам електрона. То му даје стабилну конфигурацију са минималном енергијом у којој су спољашњи електрони чврсто везани.[50] У цеви за електрично пражњење, ксенон емитује плаву или љубичасту светлост када се побуди електричним пражњењем. Ксенон емитује емисијске (спектралне) линије које обухватају видљиви спектар,[51] а најинтензивније линије се налазе у подручју плавог дела спектра, што му и даје обојеност.[52]

Изотопи[уреди]

Ксенон у природи састављен је из осам стабилних изотопа, што је више од свих других хемијских елемената изузев калаја, који их има десет. Ксенон и калај су једини елементи који имају више од седам стабилних изотопа.[53] За изотопе 124Xe и 134Xe се претпоставља да се распадају двоструким бета распадом, али то никад није доказано па се убрајају у стабилне изотопе.[54] Осим ових стабилних, постоји преко 40 нестабилних изотопа који су добро истражени. Међу нестабилним изотопима најдуже „живући” је 136Xe, за који је доказано да се распада двоструким бета распадом уз време полураспада од 2,11 x 1021 година.[55] Изотоп 129Xe настаје бета распадом 129I, а има време полураспада од 16 милиона година, док су 131mXe, 133Xe, 133mXe и 135Xe неки од фисијских производа изотопа 235U и 239Pu[56] па се као такви користе као индикатори нуклеарних експлозија.

Језгра два стабилна изотопа ксенона, 129Xe и 131Xe, имају интринсични угаони моменат различит од нуле (нуклеарни спин, погодан за НМР). Нуклеарни спинови се могу поравнати изнад нивоа уобичајене поларизације помоћу циркуларно поларизоване светлости и паре рубидијума.[57] Тако постигнута поларизација спина атомског језгра ксенона може прекорачити за 50% своје максималне вредности, значајно прелазећи вредност термалне равнотеже коју налаже парамагнетна статистика (обично 0,001% највише вредности при собној температури, чак и у присуству најснажнијих магнета). Такво слагање спинова изван равнотеже је привремена ситуација и назива се хиперполаризација. Процес хиперполаризације ксенона назива се оптичко пумпање (иако се сам процес знатно разликује од „пумпања” код ласера).[58]

Пошто језгро изотопа 129Xe има спин 1/2, па стога има нулти електрични квадруполни момент, оно не показује било какве квадруполне међуреакције током судара са другим атомима, те се његова хиперполаризација може одржавати током дужег временски периода, чак и када се ласерски сноп прекине или искључи а алкалне паре уклоне кондензацијом са површине при собној температури. Поларизација спина 129Xe може се одржати од неколико секунди код атома ксенона растворених у крви[59] па до неколико сати у гасној фази[60] и неколико дана у дубоко смрзнутом чврстом ксенону.[61] За разлику од њега, изотоп 131Xe има вредност нуклеарног спина од ​32 и квадруполни момент различит од нуле, тако да су његова времена релаксације t1 у распонима од милисекунде до секунде.[62]

Неки радиоактивни изотопи ксенона, на пример 133Xe и 135Xe, настају неутронском радијацијом фисијског материјала унутар нуклеарних реактора.[11] Изотоп 135Xe је од посебног значаја у процесима који се одвијају у нуклеарним фисијским реакторима. 135Xe има енормно велики попречни пресек за термалне неутроне од 2,6×106 барна,[16] те тако он делује као апсорбер неутрона или „отров” који може успорити или потпуно зауставити ланчану нуклеарну реакцију након одређеног периода. Ова појава је откривена код првих нуклеарних реактора који су направљени у склопу америчког пројекта Менхетн за производњу плутонијума. Касније су научници начинили промене у дизајну реактора да би повећали реактивност у њима (број неутрона по фисији који даље учествују у фисији других атома нуклеарног горива).[63] „Тровање” реактора са 135Xe играло је значајну улогу у Чернобиљској катастрофи.[64] Гашење или смањење снаге реактора може бити резултат акумулирања 135Xe и преласка реактора у такозвану „јодну јаму”.

У екстремним, нежељеним условима, релативно високе концентрације радиоактивних изотопа ксенона се могу наћи да излазе из нуклеарног реактора због отпуштања фисионих производа насталих од оштећених шипки нуклеарног горива[65] или фисије уранијума у води за хлађење.[66]

Пошто је ксенон трасер за два „родитељска” изотопа, однос изотопа ксенона у метеоритима је моћан алат за проучавање настанка Сунчевог система. Јодно-ксенонска метода радиометричног датирања даје време прошло између нуклеосинтезе и кондензације чврстог објекта из соларне маглице. Физичар Џон Х. Рејнолдс је 1960. открио да одређени метеорити садрже изотопску аномалију у виду прекомерног удела ксенона-129. Он је закључио да је тај ксенон производ распада радиоактивног јода-129. Овај изотоп споро настаје спалацијом космичким зракама и нуклеарном фисијом, али се у већим количинама производи само у експлозијама супернова. Како је време полураспада 129I сразмерно кратко на космолошкој временској скали, само 16 милиона година, оно показује да је прошло врло мало времена између неке супернове и времена када су метеорити постали чврсти те у себи „заробили” 129I. За ова два догађаја (супернова и очвршћивање гасног облака) сматра се да су се десили током ране историје Сунчевог система, пошто је изотоп 129I по свему судећи настао пре формирања Сунчевог система, засејавајући облак соларног гаса изотопима из другог извора. Овај извор из супернове такође је могао узроковати и колапс соларног гасног облака.[67][68]

На сличан начин, изотопски односи ксенона као што су 129Xe/130Xe и 136Xe/130Xe су такође врло добри алати за разумевање диференцијације планета и првобитног отпуштања гасова.[15] На пример, у атмосфери Марса постоји слична распрострањеност ксенона као на Земљи: 0,08 ppm (делова на милион),[69] међутим на Марсу је забележен већи удео изотопа 129Xe него на Земљи или Сунцу. Како се тај изотоп генерише радиоактивним распадом, резултат може указивати да је Марс изгубио своју првобитну атмосферу, можда унутар првих 100 милиона година након што је настао.[70][71] У другом примеру, вишак 129Xe пронађен у гасовитим изворима угљен диоксида у Новом Мексику можда потиче од распада гасова насталих у плашту недуго након формирања Земље.[56][72]

Референце[уреди]

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ „Xenon”. Gas Encyclopedia. Air Liquide. 2009. 
  3. 3,0 3,1 Haynes, William M., ур. (2011). CRC Handbook of Chemistry and Physics (92nd изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. стр. 4.123. ISBN 1439855110. 
  4. ^ Hwang, Shuen-Cheng; Weltmer, William R. (2000). „Helium Group Gases”. Kirk-Othmer Encyclopedia of Chemical Technology. Wiley. стр. 343—383. ISBN 0-471-23896-1. doi:10.1002/0471238961.0701190508230114.a01. 
  5. ^ Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds, in Lide, D. R., ур. (2005). CRC Handbook of Chemistry and Physics (86th изд.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 0-8493-0486-5. 
  6. ^ Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 0-8493-0464-4. 
  7. ^ „Observation of two-neutrino double electron capture in 124Xe with XENON1T”. Nature. 568 (7753): 532—535. 2019. doi:10.1038/s41586-019-1124-4. 
  8. ^ Albert, J. B.; Auger, M.; Auty, D. J.; Barbeau, P. S.; Beauchamp, E.; Beck, D.; Belov, V.; Benitez-Medina, C.; Bonatt, J.; Breidenbach, M.; Brunner, T.; Burenkov, A.; Cao, G. F.; Chambers, C.; Chaves, J.; Cleveland, B.; Cook, S.; Craycraft, A.; Daniels, T.; Danilov, M.; Daugherty, S. J.; Davis, C. G.; Davis, J.; Devoe, R.; Delaquis, S.; Dobi, A.; Dolgolenko, A.; Dolinski, M. J.; Dunford, M.; et al. (2014). „Improved measurement of the 2νββ half-life of 136Xe with the EXO-200 detector”. Physical Review C. 89. Bibcode:2014PhRvC..89a5502A. arXiv:1306.6106Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevC.89.015502. 
  9. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  10. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  11. 11,0 11,1 Husted, Robert; Boorman, Mollie (15. 12. 2003). „Xenon”. Los Alamos National Laboratory, Chemical Division. Приступљено 26. 9. 2007. 
  12. ^ Rabinovich Viktor Abramovich; Vasserman, A. A.; Nedostup, V. I.; Veksler, L. S. (1988). Thermophysical properties of neon, argon, krypton, and xenon (engl. изд.). Washington, DC: Hemisphere Publishing Corp. Bibcode:1988wdch...10.....R. ISBN 0-89116-675-0. Приступљено 2. 4. 2009. 
  13. 13,0 13,1 Freemantel Michael (25. 8. 2003). „Chemistry at its Most Beautiful” (PDF). Chemical & Engineering News. Приступљено 13. 9. 2007. 
  14. ^ urednici (2007). „Xenon”. Columbia Electronic Encyclopedia (6. изд.). Columbia University Press. Приступљено 23. 10. 2007. 
  15. 15,0 15,1 Kaneoka Ichiro (1998). „Xenon's Inside Story”. Science. 280 (5365): 851—852. doi:10.1126/science.280.5365.851b. 
  16. 16,0 16,1 Weston M. Stacey (2007). Nuclear Reactor Physics. Wiley-VCH. стр. 213. ISBN 3-527-40679-4. 
  17. 17,0 17,1 James Burke (2003). Twin Tracks: The Unexpected Origins of the Modern World. Oxford University Press. стр. 33. ISBN 0-7432-2619-4. 
  18. ^ David Mellor (2000). Sound Person's Guide to Video. Focal Press. стр. 186. ISBN 0-240-51595-1. 
  19. ^ Sanders, Robert D.; Ma, Daqing; Maze, Mervyn (2005). „Xenon: elemental anaesthesia in clinical practice”. British Medical Bulletin. 71 (1): 115—35. PMID 15728132. doi:10.1093/bmb/ldh034. 
  20. ^ Basov N. G.; Danilychev, V. A.; Popov, Yu. M. (1971). „Stimulated Emission in the Vacuum Ultraviolet Region”. Soviet Journal of Quantum Electronics. 1 (1): 18—22. Bibcode:1971QuEle...1...18B. doi:10.1070/QE1971v001n01ABEH003011. 
  21. ^ Toyserkani E.; Khajepour, A; Corbin, S. (2004). Laser Cladding. CRC Press. стр. 48. ISBN 0-8493-2172-7. 
  22. ^ Ball Philip (1. 5. 2002). „Xenon outs WIMPs”. Nature. Приступљено 8. 10. 2007. 
  23. ^ Saccoccia G.; del Amo, J. G.; Estublier, D. (31. 8. 2006). „Ion engine gets SMART-1 to the Moon”. ESA. Приступљено 1. 10. 2007. 
  24. ^ Ramsay, W.; Travers, M. W. (1898). „On the extraction from air of the companions of argon, and neon”. Report of the Meeting of the British Association for the Advancement of Science: 828. 
  25. ^ Gagnon, Steve. „It's Elemental – Xenon”. Thomas Jefferson National Accelerator Facility. Приступљено 16. 6. 2007. 
  26. ^ nepoznat autor (1904). Daniel Coit Gilman; Harry Thurston Peck; Frank Moore Colby, ур. The New International Encyclopædia. Dodd, Mead and Company. стр. 906. 
  27. ^ The Merriam-Webster New Book of Word Histories. Merriam-Webster, Inc. 1991. стр. 513. ISBN 0-87779-603-3. 
  28. ^ Ramsay William (1902). „An Attempt to Estimate the Relative Amounts of Krypton and of Xenon in Atmospheric Air”. Proceedings of the Royal Society of London. 71 (467–476): 421—426. doi:10.1098/rspl.1902.0121. 
  29. ^ nepoznat autor. „History”. Millisecond Cinematography. Архивирано из оригинала на датум 22. 8. 2006. Приступљено 7. 11. 2007. 
  30. ^ Paschotta Rüdiger (1. 11. 2007). „Lamp-pumped lasers”. Encyclopedia of Laser Physics and Technology. RP Photonics. Приступљено 7. 11. 2007. 
  31. ^ Marx, Thomas; Schmidt, Michael; Schirmer, Uwe; Reinelt, Helmut (2000). „Xenon anesthesia” (PDF). Journal of the Royal Society of Medicine. 93 (10): 513—7. PMC 1298124Слободан приступ. PMID 11064688. Приступљено 2. 10. 2007. 
  32. ^ Bartlett, Neil; Lohmann, D. H. (1962). „Dioxygenyl hexafluoroplatinate (V), O2+[PtF6]”. Proceedings of the Chemical Society. London: Chemical Society (3): 115. doi:10.1039/PS9620000097. 
  33. ^ Bartlett, N. (1962). „Xenon hexafluoroplatinate (V) Xe+[PtF6]”. Proceedings of the Chemical Society. London: Chemical Society (6): 218. doi:10.1039/PS9620000197. 
  34. ^ Graham L.; Graudejus, O.; Jha N.K.; Bartlett, N. (2000). „Concerning the nature of XePtF6”. Coordination Chemistry Reviews. 197 (1): 321—334. doi:10.1016/S0010-8545(99)00190-3. 
  35. ^ A. F. Holleman; Wiberg, Ego (2001). Bernhard J. Aylett, ур. Inorganic Chemistry. San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. ; prevod knjige Lehrbuch der Anorganischen Chemie, koju je prvobitno napisao A. F. Holleman, nastavak od Egon Wiberga, urednik Nils Wiberg, Berlin: de Gruyter, 1995, 34. izd., ISBN 3-11-012641-9.
  36. ^ Steel Joanna (2007). „Biography of Neil Bartlett”. College of Chemistry, University of California, Berkeley. Приступљено 25. 10. 2007. 
  37. ^ Bartlett Neil (9. 9. 2003). „The Noble Gases”. Chemical & Engineering News. American Chemical Society. 81 (36). Приступљено 1. 10. 2007. 
  38. ^ Leonid Khriachtchev; Pettersson, Mika; Runeberg, Nino; Lundell, Jan; Räsänen, Markku (24. 8. 2000). „A stable argon compound”. Nature. 406 (6798): 874—6. PMID 10972285. doi:10.1038/35022551. Приступљено 4. 6. 2008. 
  39. ^ Lynch, C. T.; Summitt, R.; Sliker, A. (1980). CRC Handbook of Materials Science. CRC Press. ISBN 0-87819-231-X. 
  40. ^ MacKenzie, D. R. (1963). „Krypton Difluoride: Preparation and Handling”. Science. 141 (3586): 1171. Bibcode:1963Sci...141.1171M. PMID 17751791. doi:10.1126/science.141.3586.1171. 
  41. ^ Paul R. Fields; Lawrence Stein; Moshe H. Zirin (1962). „Radon Fluoride”. Journal of the American Chemical Society. 84 (21): 4164—4165. doi:10.1021/ja00880a048. 
  42. ^ „Xenon”. Periodic Table Online. CRC Press. Архивирано из оригинала на датум 10. 4. 2007. Приступљено 8. 10. 2007. 
  43. ^ Moody G. J. (1974). „A Decade of Xenon Chemistry”. Journal of Chemical Education. 51 (10): 628—630. Bibcode:1974JChEd..51..628M. doi:10.1021/ed051p628. Приступљено 16. 10. 2007. 
  44. ^ 2 Researchers Spell 'I.B.M.,' Atom by Atom - New York Times
  45. ^ Williams David R. (19. 4. 2007). „Earth Fact Sheet”. NASA. Приступљено 4. 10. 2007. 
  46. 46,0 46,1 Elena Aprile; Bolotnikov, Aleksey E.; Doke, Tadayoshi (2006). Noble Gas Detectors. Wiley-VCH. стр. 8—9. ISBN 3-527-60963-6. 
  47. ^ Caldwell W. A.; Nguyen, J.; Pfrommer, B.; Louie, S.; Jeanloz, R. (1997). „Structure, bonding and geochemistry of xenon at high pressures”. Science. 277 (5328): 930—933. doi:10.1126/science.277.5328.930. 
  48. ^ E. Fontes. „Golden Anniversary for Founder of High-pressure Program at CHESS”. Cornell University. Приступљено 30. 5. 2009. 
  49. ^ Eremets, Mikhail I.; Gregoryanz, Eugene A.; Struzhkin, Victor V.; et al. (2000). „Electrical Conductivity of Xenon at Megabar Pressures”. Physical Review Letters. 85 (13): 2797—800. Bibcode:2000PhRvL..85.2797E. PMID 10991236. doi:10.1103/PhysRevLett.85.2797. 
  50. ^ Bader Richard F. W. „An Introduction to the Electronic Structure of Atoms and Molecules”. McMaster University. Приступљено 27. 9. 2007. 
  51. ^ Talbot John. „Spectra of Gas Discharges”. Rheinisch-Westfälische Technische Hochschule Aachen. Приступљено 10. 8. 2006. 
  52. ^ William Marshall Watts (1904). An Introduction to the Study of Spectrum Analysis. London: Longmans, Green, and Co. 
  53. ^ J. B. Rajam (1960). Atomic Physics (7. изд.). Delhi: S. Chand and Co. ISBN 81-219-1809-X. 
  54. ^ Barabash A. S. (2002). „Average (Recommended) Half-Life Values for Two-Neutrino Double-Beta Decay”. Czechoslovak Journal of Physics. 52 (4): 567—573. Bibcode:2002CzJPh..52..567B. arXiv:nucl-ex/0203001Слободан приступ. doi:10.1023/A:1015369612904. 
  55. ^ Ackerman N. (2011). „Observation of Two-Neutrino Double-Beta Decay in ^{136}Xe with the EXO-200 Detector”. Physical Review Letters. 107 (21). doi:10.1103/PhysRevLett.107.212501. 
  56. 56,0 56,1 Caldwell Eric (1. 1. 2004). „Periodic Table – Xenon”. Resources on Isotopes. USGS. Приступљено 8. 10. 2007. 
  57. ^ Otten Ernst W. (2004). „Take a breath of polarized noble gas”. Europhysics News. 35 (1): 16. Bibcode:2004ENews..35...16O. doi:10.1051/epn:2004109. 
  58. ^ I. C. Ruset; Ketel, S.; Hersman, F. W. (2006). „Optical Pumping System Design for Large Production of Hyperpolarized 129Xe”. Physical Review Letters. 96 (5): 053002. Bibcode:2006PhRvL..96e3002R. doi:10.1103/PhysRevLett.96.053002. 
  59. ^ J. Wolber; Cherubini, A.; Leach, M. O.; Bifone, A. (2000). „On the oxygenation-dependent 129Xe t1 in blood”. NMR in Biomedicine. 13 (4): 234—7. PMID 10867702. doi:10.1002/1099-1492(200006)13:4<234::AID-NBM632>3.0.CO;2-K. 
  60. ^ B. Chann; Nelson, I. A.; Anderson, L. W.; et al. (2002). „129Xe-Xe molecular spin relaxation”. Physical Review Letters. 88 (11): 113—201. Bibcode:2002PhRvL..88k3201C. doi:10.1103/PhysRevLett.88.113201. 
  61. ^ Gustav Konrad von Schulthess; Smith, Hans-Jørgen; Pettersson, Holger; Allison, David John (1998). The Encyclopaedia of Medical Imaging. Taylor & Francis. стр. 194. ISBN 1-901865-13-4. 
  62. ^ W. W. Warren; Norberg, R. E. (1966). „Nuclear Quadrupole Relaxation and Chemical Shift of Xe131 in Liquid and Solid Xenon”. Physical Review. 148 (1): 402—412. Bibcode:1966PhRv..148..402W. doi:10.1103/PhysRev.148.402. 
  63. ^ „Hanford Becomes Operational”. The Manhattan Project: An Interactive History. U.S. Department of Energy. Архивирано из оригинала на датум 10. 12. 2009. Приступљено 10. 10. 2007. 
  64. ^ Jeremy I. Pfeffer; Nir, Shlomo (2000). Modern Physics: An Introductory Text. Imperial College Press. стр. 421—. ISBN 1-86094-250-4. 
  65. ^ Edwards A. Laws (2000). Aquatic Pollution: An Introductory Text. John Wiley and Sons. стр. 505. ISBN 0-471-34875-9. 
  66. ^ „A Nuclear Nightmare”. Time. 9. 4. 1979. Приступљено 9. 10. 2007. 
  67. ^ Donald D. Clayton (1983). Principles of Stellar Evolution and Nucleosynthesis. University of Chicago Press. ISBN 0-226-10953-4. 
  68. ^ Bolt, B. A.; Packard, R. E.; Price, P. B. (2007). „John H. Reynolds, Physics: Berkeley”. The University of California, Berkeley. Приступљено 1. 10. 2007. 
  69. ^ Williams David R. (1. 9. 2004). „Mars Fact Sheet”. NASA. Приступљено 10. 10. 2007. 
  70. ^ Schilling James. „Why is the Martian atmosphere so thin and mainly carbon dioxide?”. Mars Global Circulation Model Group. Приступљено 10. 10. 2007. 
  71. ^ Zahnle Kevin J. (1993). „Xenological constraints on the impact erosion of the early Martian atmosphere”. Journal of Geophysical Research. 98 (E6): 10,899—10,913. Bibcode:1993JGR....9810899Z. doi:10.1029/92JE02941. 
  72. ^ Boulos M. S.; Manuel, O.K. (1971). „The xenon record of extinct radioactivities in the Earth”. Science. 174 (4016): 1334—6. Bibcode:1971Sci...174.1334B. PMID 17801897. doi:10.1126/science.174.4016.1334. 

Спољашње везе[уреди]