Ветеринарска медицина
Ветеринарска медицина (лат. veterinarius) је грана медицине која се бави превенцијом, дијагностиком и лијечењем болести, поремећаја и повреда животиња. Обим ветеринарске медицине је широк, који покрива све животињске врсте, домаће и дивље, са широким спектром услова који могу утицати на различите врсте.
Ветеринарска медицина је веома распрострањена, и са и без стручног надзора. Професионалну његу најчешће предводе ветеринари, али и ветеринарски техничари.
Ветеринарска медицина помаже људском здрављу кроз праћење и контролисање зооноза (болести које се преносе са животиња на људе), безбједности хране и индиректно кроз вршење основних медицинских истраживања. Такође помажу при контолисању хране сточног поријекла, а и чувајући ментално здравље љубимаца. Ветеринари често сарађују са епидемиолозима, али и другим здравственим научницим и природњацима у зависности од посла. Етички, ветеринари су обично дужни да брину о добробити животиња.
Садржај
Историја[уреди]
Египатски Папирус из Кахуна (1900. п. н. е.) и Ведска литература у античкој Индији (Шалихотра) су једни од првих писаних извора о ветеринарској медицини. Први будистички цар Индије едиктом Ашоке каже: „Краљ Пијадаси (Ашока) је омогућио двије врсте медицине, медицину за људи и медицину за животиње. Гдје нема љековитог биља за људе и животиње, наредио је да се купи и посади“.
Први покушаји да се организује и регулише праксу третирања животиња фокусирала се на коње због њиховог економског значаја. У средњем вијеку око 475. године, поткивачи су комбиновали свој посао са поткивањем са много ширим задатком „лијечења коња“. Лорд-мајор Лондона 1356. године забринут због лошег стања бриге о коњима у граду, свим поткивачима који раде у кругу од 7 миља од града Лондона наредио да оснују удружење које би регулисали и унапређивало њихов рад. То је довело до оснивања Поштоване компаније поткивача 1674. године.[1]
У међувремену, књига Карла Руинија „Анатомија коња“ је објављена 1598. године. То је била прва свеобухватна расправа о анатомији не-хумане врсте.[2]
Успостављање професије[уреди]
Први ветеринарски колеџ је основан у Лиону 1762. године, а основао га је Клод Буржелат.[3] Према Луптону, послије посматрања разарања говеда која су мучила француска стада, Буржелат је посвијетио своје време тражећи лијек.[4]
Ветеринарски радници[уреди]
Ветеринари[уреди]
Ветеринарску заштиту обично предводи ветеринар. Ова улога је еквивалента љекару у хуманој медицини, а обично укључује постдипломске студије и квалификације.
Ветеринарски техничар[уреди]
Ветеринарски техничар је ветеринарски радник који има завршен IV степен ветеринарске школе и он помаже ветеринару у обављању стручно-техничких послова.
Види још[уреди]
Извори[уреди]
- ^ Hunter (2004). стр. 1–4.
- ^ Wernham (1968). стр. 472.
- ^ Marc Mammerickx, Claude Bourgelat: avocat des vétérinaires, Bruxelles 1971
- ^ J.L.Lupton, "Modern Practical Farriery", 1879, in the section: "The Diseases of Cattle Sheep and Pigs" pp. 1.
Литература[уреди]
- Wernham, R. B. (1968). The New Cambridge Modern History: Volume 3, Counter-Reformation and Price Revolution, 1559-1610. III. CUP Archive. стр. 472. ISBN 978-0-521-04543-8.
- Hunter, Pamela (2004). Veterinary Medicine: A Guide to Historical Sources. Ashgate. стр. 1—4. ISBN 978-0-7546-4053-0.
