Гордон Олпорт

С Википедије, слободне енциклопедије
Гордон Олпорт
Gordon Allport.gif
Датум рођења(1897-11-11)11. новембар 1897.
Место рођењаМонтезума
 САД
Датум смрти9. октобар 1967.(1967-10-09) (69 год.)
Место смртиКембриџ
 САД
ДржављанствоСАД
ДеловањеПсихологија

Гордон Олпорт (енгл. Gordon Allport; Монтезума, 11. новембар 1897Кембриџ, 9. октобар 1967) био је амерички психолог. Олпорт је био један од првих психолога који се фокусирао на проучавање личности, и често се помиње као један од оснивача психологије личности.[1] Он је допринео је формирању вредносних скала и одбацио како психоаналитички приступ личности, за који је често сматрао да је превише дубоко интерпретативан, тако и бихејвиорални приступ за који је сматрао да не даје довољно дубока тумачења из њихових података. Уместо ових популарних приступа, он је развио еклектичку теорију засновану на особинама.[1] Истакао је посебност сваког појединца и важност садашњег контекста, за разлику од историје, за разумевање личности.

Олпорт је имао дубок и трајан утицај на поље психологије, иако се његов рад цитира много ређе него рад других познатих личности.[2] Део његовог утицаја произилази из његове способности да истражује и широко концептуализује важне и занимљиве теме (нпр. гласине, предрасуде, религија, особине). Други део његовог утицаја произашао је из дубоког и трајног утиска који је оставио на своје ученике током своје дуге наставничке каријере, од којих су многи остварили значајне каријере у психологији. Међу његовим бројним ученицима били су Џером С. Брунер, Ентони Гринвалд, Стенли Милграм, Лео Постман, Томас Петигру и М. Брустер Смит. Његов брат Флојд Хенри Олпорт, био је професор социјалне психологије и политичке психологије на Максвел школи за држављанство и јавне послове Универзитета Сиракуза (у Сиракузи, Њујорк) од 1924. до 1956. године, и гостујући професор на Универзитету Калифорније, Беркли. Једна анкета пасописа Review of General Psychology, објављена 2002. године, сврстала је Олпорта као 11. најцитиранијег психолога 20. века.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Монтезуми, држава Индијана, као најмлађи од четворо браће. Флојд Хенри, један од браће, такође је био психолог. Гордон Олпорт је већи део живота провео на универзитету Харвард. Најзначајнија су му дела Настајање, Појединац и његова религија и Природа предрасуде.

Олпорт је био један од првих психолога који се интересовао за проучавање личности и често се сматра оцем психологије личности. Критиковао је психоаналитички приступ личности, сматрајући да иде превише у дубину, а такође бихевиористички приступ, сматрајући да не иде довољно у дубину. Наглашавао је јединственост сваке личности, као и важност садашњости за разумевање личности (супротно психоаналитичком приступу у којем се истиче важност прошлости).

Упркос чињеници да у научним круговима није био толико цењен као неки други психолози, Олпорт је оставио дубок и трајан утицај на психологију који је једним делом био последица његове критичности и способности да отвара важне и занимљиве теме. У време његове академске и предавачке каријере, многи његови студенти су постали угледни психолози (Џером Брунер, Ентони Гринволд, Стенли Милграм, Лео Постман, Томас Петигру и Брустер Смит).

Олпортова теорија црта[уреди | уреди извор]

Олпорт је познат као психолог „црта“. Један од његових раних пројеката био је да претражи речник и пронађе све термине за које је сматрао да би могли описати особу. На основу тога је саставио листу од 3000 црта у виду речи и организовао их у три нивоа.

  1. Кардиналне црте — то су црте које доминирају нашим понашањем и обликују га. Оне су ретке, јер већини људи недостаје једна тема која обликује њихове животе.
  1. Централне црте — то су опште карактеристике које у одређеној мери постоје код сваке особе. Оне су основни елементи који обликују већи део нашег понашања иако нису толико снажне као кардиналне.
  1. Секундарне црте — то су, на пример, посебне преференције и аверзије које може знати само веома близак пријатељ

Функционална аутономија[уреди | уреди извор]

Олпорт је био један од првих истраживача који је направио разлику између мотива и нагона. Он је изнео мишљење да нагон које је формиран као реакција на мотив може надвисити мотив као разлог. Нагон је онда аутономан и различит од мотива, било да је инстинкт или нешто друго.

Дела[уреди | уреди извор]

  • Studies in expressive movement (with Vernon, P. E.) (1933) New York: Macmillan.
  • Attitudes, in A Handbook of Social Psychology, ed. C. Murchison, (1935). Worcester, MA: Clark University Press, 789–844.
  • Personality: A psychological interpretation. (1937) New York: Holt, Rinehart, & Winston.
  • The Individual and His Religion: A Psychological Interpretation. Oxford, England: Macmillan, 1950.
  • Letters from Jenny. (1965) New York: Harcourt Brace Jovanovich.
  • Becoming: Basic Considerations for a Psychology of Personality. (1955). New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-00264-5
  • The Nature of Prejudice. (1954; 1979). Reading, MA : Addison-Wesley Pub. Co. ISBN 0-201-00178-0
  • The Nature of Personality: Selected Papers. (1950; 1975). Westport, CN : Greenwood Press. ISBN 0-8371-7432-5
  • The Person in Psychology (1968). Boston: Beacon Press
  • The Psychologist's Frame of Reference (1940). Classics in the History of Psychology -- Allport (1940)
  • Pattern and Growth in Personality. (1961). Harcourt College Pub. ISBN 0-03-010810-1
  • Personality & social encounter. (1960). Boston: Beacon Press.
  • Psychology of Rumor [with Leo Postman] (1947).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Sperry, Len (2015). Mental Health and Mental Disorders: An Encyclopedia of Conditions, Treatments, and Well-Being [3 volumes]: An Encyclopedia of Conditions, Treatments, and Well-Being. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. стр. 47. ISBN 9781440803833. 
  2. ^ „Why should we care about Gordon Allport?”. Stolaf.edu. 2001-03-14. Архивирано из оригинала на датум 2012-02-18. Приступљено 2018-02-12. 
  3. ^ Haggbloom, Steven J.; Powell, John L., III; Warnick, Jason E.; Jones, Vinessa K.; Yarbrough, Gary L.; Russell, Tenea M.; Borecky, Chris M.; McGahhey, Reagan; et al. (2002). „The 100 most eminent psychologists of the 20th century”. Review of General Psychology. 6 (2): 139—152. CiteSeerX 10.1.1.586.1913Слободан приступ. S2CID 145668721. doi:10.1037/1089-2680.6.2.139. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ian Nicholson, Inventing Personality: Gordon Allport and the Science of Selfhood, American Psychological Association, 2003, ISBN 1-55798-929-X
  • Matlin, MW., (1995) Psychology. Texas: Harcourt Brace College Publishers.
  • Hocutt, Max (2004). Review - Inventing Personality. Metapsychology Online Reviews Архивирано 2017-08-07 на сајту Wayback Machine
  • Nicholson, I. (2000). "'A coherent datum of perception': Gordon Allport, Floyd Allport and the politics of personality." Journal of the History of the Behavioral Sciences 36: 463–470.
  • Nicholson, I. (1998). Gordon Allport, character, and the 'culture of personality', 1897–1937. History of Psychology, 1, 52–68.
  • Nicholson, I. (1997). Humanistic psychology and intellectual identity: The 'open' system of Gordon Allport. Journal of Humanistic Psychology, 37, 60–78.
  • Nicholson, I. (1997). To "correlate psychology and social ethics": Gordon Allport and the first course in American personality psychology. Journal of Personality, 65, 733–742.
  • On the Nature of Prejudice: Fifty Years After Allport, hrg. von Peter Glick, John Dovidio, Laurie A. Rudman, Blackwell Publishing, 2005, ISBN 1-4051-2750-3
  • Abel, Steve. „What Is a Trait Two Basic Formulations”. Personality Psychology. Приступљено 6. 2. 2018. 
  • „Alfred Adler and Gordon W. Allport: A Comparison on Certain Topics in Personality Theory - ProQuest”. search.pro-quest.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-03-23. 
  • Allport, Gordon W. (1961). Pattern and growth in personalityНеопходна слободна регистрација (14 print. изд.). New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0030108105. 
  • Eysenck, Hans (1991). „Dimensions of personality: 16: 5 or 3? Criteria for a taxonomic paradigm”. Personality and Individual Differences. 12 (8): 773—790. doi:10.1016/0191-8869(91)90144-z. 
  • McCrae, R. R.; Costa, P. C.; Jr (1987). „Validation of the five-factor model across instruments and observers”. Journal of Personality and Social Psychology. 52 (1): 81—90. PMID 3820081. doi:10.1037/0022-3514.52.1.81. 
  • Costa, P. T.; McCrae, R. R. (1992). „Four ways five factors are basic”. Personality and Individual Differences. 13 (6): 653—665. doi:10.1016/0191-8869(92)90236-i. 
  • Marsella, Dubanoski, Hamada, & Morse, A, J., J, W, C. & H (2000). „The measurement of personality across cultures: Historical conceptual, and methodological issues and considerations”. American Behavioral Scientist. 44 (1): 41—62. S2CID 144260384. doi:10.1177/00027640021956080. 
  • Mischel, Walter; Shoda, Yuichi (1998-02-01). „Reconciling processing dynamics and personality dispositions”. Annual Review of Psychology. 49 (1): 229—258. ISSN 0066-4308. PMID 9496625. doi:10.1146/annurev.psych.49.1.229. 
  • Block, J (1995). „A contrarian view of the five-factor approach to personality description”. Psychological Bulletin. 117 (2): 187—215. PMID 7724687. doi:10.1037/0033-2909.117.2.187. 
  • Draycott, S. G.; Kline, P. (1995). „The Big Three or the Big Five - the EPQ-R vs the NEO-PI: a research note, replication and elaboration”. Personality and Individual Differences. 18 (6): 801—804. doi:10.1016/0191-8869(95)00010-4. 
  • Eysenck, H. J. (1992). „A reply to Costa and McCrae. P or A and C: The role of theory”. Personality and Individual Differences. 13 (8): 867—868. doi:10.1016/0191-8869(92)90003-8. 
  • Costa, P. T.; McCrae, R. R. (1990). „Personality disorders and the five factor model of personality”. Journal of Personality Disorders. 4 (4): 362—371. doi:10.1521/pedi.1990.4.4.362. 
  • Lynam, D. R.; Caspi, A.; Moffitt, T. E.; Raine, A.; Loeber, R.; Stouthamer-Loeber, M. (2005). „Adolescent psychopathy and the Big Five: Results from two samples”. Journal of Abnormal Child Psychology. 33 (4): 431—443. PMID 16118990. S2CID 24240140. doi:10.1007/s10648-005-5724-0. 
  • Eysenck, H. J., & Eysenck, M. W. (1985). Personality and individual differences: A natural science approach. New York: Plenum.
  • Eysenck, H.J. (1967). The biological basis of personality. Springfield, IL: Thomas.
  • Eysenck, H. J. (1994). „Creativity and personality: Word association, origence, and Psychoticism”. Creativity Research Journal. 7 (2): 209—216. doi:10.1080/10400419409534525. 
  • Eysenck, H. J. (1992). „The definition and measurement of psychoticism”. Personality and Individual Differences. 13 (7): 757—785. doi:10.1016/0191-8869(92)90050-y. 
  • Eysenck, H. J. (1997). „Personality and experimental psychology: The unification of psychology and the possibility of a paradigm”. Journal of Personality and Social Psychology. 73 (6): 1224—1237. doi:10.1037/0022-3514.73.6.1224. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]