Далматинац (пас)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Далматинац
Nova-zembla.jpg
Други називиКочијашки пас
пегави кочијашки пас
леопардски кочијашки пас
пас ватрогасног дома
ПореклоХрватска[1]
Особине
Висина Мужјак 58—61 cm (23—24 in)[2]
Женка 56—58 cm (22—23 in)[2]
Длака глатка, кратка
Боја бела залеђина, црне, јетрене, лимунске, тиграсте, или тробојне мрље је понекад јављају, али оне нису прихватљиве.
Величина окода 6–18 кучића
Животни век 10–18 година (просек.: 12–14)
Класификација / стандарди
ФЦИ Група 6, Секција 3 сродне расе #153 стандард
АКЦ Non-sporting стандард
АНКЦ Група 7 стандард
ЦКЦ Група 6 стандард
КЦ (УК) услужни стандард
НЗКЦ није спортски стандард
УКЦ компањонска раса стандард
Домаћи пас (Canis lupus familiaris)

Далматинац или далматинер је раса паса средње величине,[3] лако препознатљива по белој длаци с карактеристичним црним мрљама или мрљама боје јетре. Познати тачкасти слој длаке јединствен је за далматинске псе. Они су углавном кориштени као пси који су пратили кочије у својим раним данима. Њихови корени се могу пратити до Хрватске и њеног историјског региона Далмација.[4][5] У данашње време, то је популарни породични љубимац, и многи љубитељи паса пријављују Далматинце на такмичења у кинолошким клубовима.

Порекло[уреди]

Порекло ове расе још није потпуно утврђено. Највероватније је да потиче од бенгалског брака, расе која је нестала, а која је била позната у Енглеској у 18. веку.[6]Верује се да је донела далматинску расу у Хрватској. Име потиче од покрајине Далмација, која се налази на територији ове републике. Постоје шпекулације да далматинска историја траје већ неколико миленијума. Чињеница је да су археолошка ископавања која су спроведена у Грчкој открила слике људи заједно са својим псима. Животиње су биле попут модерних далматинаца.[7]

Назив расе[уреди]

Назив расе потиче по области Далмација, где је веома гајена и коришћена као гласник у току Балканског рата. У Енглеској, деца су овог пса називала „Plum Pudding Dog“ због карактеристичних мрља по телу. У време дилижанси назван је „пас за кочије“, јер је био овлашћени пратилац таквих кола, а касније у Америци је био и члан посаде ватрогасних кола, па и маскота читаве корпорације. Појавом аутомобила, ова раса је била на путу да нестане, али је филм Волта Дизнија101 далматинац“ снимљен 1959. године допринео њеној популаризацији и одржању.[6]

Одлике расе[уреди]

Пас Далматинац
Женка далматинац

Мужјак је висок 0,55 - 0,61, а женка 0,50 - 0,58 m. Достижу масу од 22 до 25 килограма. Грудни кош је дубок и не превише широк, леђа снажна, а слабине истакнуте. Крста су јака и извијају се у благи лук. Реп је дебео у корену и стањује се према врху, мало је савијен и није постављен ни превисоко ни прениско. Предњи удови су прави, а задњи заобљени. Глава је са равном лобањом, а њушка, која је дугачка и јака, никада није шиљата, а врх јој је црн или смеђ што зависи од мрља на телу. Мрље су иначе црне или боје џигерице и треба да имају јасне контуре и да буду правилно распоређене по телу. Длака, која је у основи бела, је кратка, оштра, густа, глатка и сјајна. Очи су округле, живахне и сјајне, а уши су постављене прилично високо. Врат је дугачак и без подгушњака.[6]

Нарав[уреди]

Далматинац је умиљат, веран, живахан, весео и осећајан. Одликују га и снага, издржљивост и брзина и могуће га је обучити за лов, али и за пратњу слепих особа.[6]

Размножавање[уреди]

Женка је веома плодна и доноси на свет младунце који су потпуно бели. Мрље се појављују дванаестог дана по рођењу.[6]

Здравље[уреди]

Далматинац са плавим и смеђим оком

Као и друге расе, и Далматинци показују склоност одређеним здравственим проблемима специфичним за њихову пасмину, попут глувоће, алергија и мокраћних каменаца. Угледни узгајивачи тестирају своју штенад за БАЕР (енгл. Brainstem Auditory Evoked Response) како би се осигурали статус слуха код своје штенади. Далматински клуб Америке наводи просечни животни век Далматинца између 11 и 13 година, иако неки могу живети чак 15 до 16 година.[8] Анкете о здравственој стању ове пасмина у САД и Великој Британији показују просечан животни век 9,9 и 11,55 година, респективно.[9][10] У касном тинејџерском добу ови пси, мужјаци и женке, могу да испаштају од коштаних болова и артритичног стања. Аутоимунски тироидитис може бити релативно често стање ове пасмине, које погађа 11,6% паса.[11]

Референце[уреди]

  1. ^ „Dalmatian Club of America - A Short History of the Dalmatian”. www.thedca.org. 
  2. 2,0 2,1 „Dalmatian breed standard”. The Kennel Club. Приступљено 19. 1. 2015. 
  3. ^ „Dalmatian (dog)”. www.thekennelclub.org.uk. 
  4. ^ „''Fédération Cynologique Internationale Standard of Dalmatian'', No. 153, dated 14 April 1999” (PDF). Fci.be. Приступљено 2011-10-26. 
  5. ^ „Dalmatian – FCI Standard” (PDF). Приступљено 2013-08-12. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Rousselet-Blanc, P. (2006) Larousse „Enciklopedija pasa“. P.P. JRJ: Zemun.
  7. ^ „Далматинац је карактеристика, опис и карактеристике расе.”. 
  8. ^ „The Red Book: The Dalmatian Club Of America’s Informational brochure regarding Dalmatians”. The Dalmatian Club Of America. Приступљено 20. 4. 2011. 
  9. ^ „The Dalmatian Club of America Health Survey Results: Health Related Conditions”. The Dalmatian Club of America. Приступљено 20. 4. 2011. 
  10. ^ Summary results for the purebred dog health survey for Dalmatians (PDF), The Kennel Club, Архивирано (PDF) из оригинала на датум 23. 4. 2015, Приступљено 19. 9. 2014 
  11. ^ „OFA: Thyroid Statistics”. 

Спољашње везе[уреди]