Пређи на садржај

Дијабетесно стопало

С Википедије, слободне енциклопедије
Главни чланак: Лечење дијабетесног стопала
Дијабетесно стопало
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностХирургија
Ендокринологија
МКБ-10E10–E14
МКБ-9-CM250.7-250.63
MedlinePlus003937
eMedicinemed/547 emerg/134
MeSHC18.452.394.750

Дијабетесно стопало је једна од многобројних компликација шећерне болести и представља скуп коштаних и мекоткивних промена на стопалу дијабетесних болесника. Настаје као последица неуропатије и исхемије (обољења живаца и недостатка крви у стопалу због обољења артерија ногу), које се могу додатно искомпликовати и инфекцијом. Блажи степен неуроваскуларних промена на доњим удовима обично је без икаквих клиничких симптома. Ако процес узнапредује, болесник се жали на хладноћу у ногама, смањење мишићне способности, сметње у сензибилитету и појаву дијабетесних чирева[1].

Појава чирева (улцерација) на стопалу, затим настанак гангрене и последичне ампутације су значајни узроци морбидитета и инвалидности код особа оболелих од дијабетеса. Ове компликације представљају велики медицински, социјални и економски проблем и значајно смањују квалитет живота дијабетесном болеснику[2][3]. Дијабетес, са улцерацијама на доњим удовима које тешко зарастају, узрок је више од половине ампутација доњих удова у САД и у групи ризик заступљен је у три одсто становништва[4]. Ризик од губитка удова у групи дијабетесних болесника износи око један одсто годишње у свету. Према проценама СЗО, годишње се уради око милион ампутација, а сваких тридесет секунди и такозвана велика ампутација доњих удова због дијабетесом узроковане гангрене стопала[5][6][7][8]. Претходни улкус (или ампутација) након санираног дијабетесног стопала на једној нози ствара предиспозицију код особа са дијабетесом од поновног појављивања улкуса на истој или супротној нози[9].

Предиспозиција

[уреди | уреди извор]
Дијаграм метаболизма глукозе

Фактори ризика за развој ове болести су[10]:

Дијабетесно стопало подразумева
три основна патогенетска механизма
Неуропатија
Васкулопатија - исхемија
Инфекција
  • поремећаја сензибилитета (полинеуропатија)[12]
  • утицај дуванског дима,
  • лоша едукација о шећерној болести и нези стопала,
  • ношење неадекватне обуће,
  • деформитети коштано-зглобног система),
  • неадекватно оптерећење на стопалу,
  • професионална изложеност стопала дијабетичара хладноћи и вибрацијама
  • повреда (траума) стопала и/или доњих екстремитета

Истовремено присуство више фактора ризика за повећава вероватноћу учесталијег јављање клиничких промена на стопалу[13].

Промене на стопалу дијабетичара које представљају повећан ризик од ампутације

[уреди | уреди извор]
Дијабетесно стопало је чест узрок ампутација прстију
  • Периферна неуропатија са губитком протективног сензибилитета
  • Промена настала због изложености притиску (црвенило, калус, крвављење испод калуса, рагаде и друге лезије коже)
  • Коштани деформитети стопала (истакнуте главице метатарзалних костију, прстију, лат. pes cavus, pes planus)
  • Периферна васкуларна болест (ослабљен или одсутни педални пулсеви)
  • Претходно постојање улцерације или ампутације (једног или више прстију делова стопала или једног од стопала)
  • Патолошке промене на ноктима (трофичке промене, урастао нокат, гљивична обољења).

Врсте

[уреди | уреди извор]

Дијабетесно стопало се према манифестној клиничкој слици може поделити у два типа:

1. Неуропатско стопало — у коме доминира неуропатија док је циркулација још задовољавајућа.

2. Неуроисхемично стопало — у коме је поред неуропатије присутна још и васкулопатија или недовољна циркулација која на ћелијском нивоу резултује њиховом некрозом и стварањем рана (улцерација) које отежано зарастају због хипоксије.

Разлике између неуропатског и неуроисхемичног стопала
Оштећење нерава Поремећај циркулације
  • Утрнулост, паљење, пецкање у прстима и стопалима.
  • Осећај ходања као по памуку и осећај хладноће у стопалима, иако су она топла.
  • Бол у ногама у току мировања, нарочито ноћу, који попушта након кретања или хлађења.
  • Оток и јака тенденција ка кератинизације коже и ноктију прожетим гљивицама.
  • Смањење или губитка температуре и болова у стопалу и ногама
  • Хладна стопала
  • Танка (истањена), пергаменту налик, плавичасто-бледа кожа
  • Промене на кожи у виду острваца плавичасто-модре боје
  • Клаудикациони болови или грчеви у потколеницама и стопалима при ходању - који попуштају након мировања

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Дијабетесно стопало се клинички манифестује следећим видљивим манифестацијама и симптомима[14][15][1]:

  • Чир/чиреви, улцерација/улцерације на кожи (најчешће прстију) стопала са инфекцијом или без ње. Инфекција додатно компликују стање у оба типа (врсте) дијабетесног стопала, јер кроз на стопалу формиране улцерација (или друге лезије типа рагада, некрозе итд) „улази“ полимикробна инфекција која се перкутано и хематогено шири и разара меко ткиво стопала и његове кости изазивајући остеомијелитис. Ове полимикробне инфекције су обично изазване микроорганизмима из групе стрептокока, ентерокока, с. ауреуса, ентеробактерија (нпр ешерихија коли), и разних анаероба (нпр из групе колостридија)[16].
  • Типични деформитети стопала,
  • Хроничног оток стопала и потколеница,
  • Исхемијске промене у меким ткивима стопала у виду бледила исушености и перутања коже, и слабих често и одсутних пулсација артерија.
  • Некроза и гангрена (одумирања појединих делова стопала), којој често претходи флегмона. Деструкција изазвана (некрозом) ћелија праћена флегмоном главни је узрок ограниченог или масивног изумирања ткива стопала и бројних парцијалних или тоталних ампутација у неуропатском и неуроисхемичном стопалу.
  • Симптоми периферне неуропатије који се манифестују у виду хипостезија, хиперстезија, парестезија, дисестезија, радикуларни бол, анхидроза коже стопала[17].
  • Симптоми периферне артерије инсуфицијенције. Код већине болесника, па и дијабетесних, атеросклеротска болест доњих екстремитета праћена је периферном артеријском оклузивном болешћу, која је асимптоматска, док се код други развијају симптоми исхемије. Они се манифестују као клаудицаиони, исхемијски бол у мировању, бледило коже праћено хладним стопалима, грчеви или замор главних група мишића у једном или оба доња уда који компромитују ходање и дужину „ходне пруге“ (пређеног пута до интензивног боле или грча све до прекида клаудикације мировањем). Ови симптоми се повећавају све до момента када ход више није могућ, а разрешавају се одмарањем (мировањем, стајањем или седењем) након неколико минута.

Клаудикација (храмања) у почетку је интермитентна (јез-лат|) и јавља се за време брзог ходања, кретања узбрдо или пењања уз степенице[18][19].

  • Атрофија мишића потколенице, честа је појава због тибиоперонеалном оклузијом изазваних атеросклеротским променама на крвним судовима, лоше исхране мишића и ограниченог и неправилног ходања због јаких клаудикационих болова.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Дијагноза се поставља на основу; анамнестичких података (историје болести) физичког прегледа и читавог низа лабораторијских, радиолошких и других прегледа на основу којих је могуће проценити тип и тежину насталих промена[20]. Она се обично поставља на примарном нивоу здравствене заштите, а на основу субјективних тегоба болесника и стандардног прегледа стопала[21].

Анамнеза

Анамнеза треба да информише о основним подацима у односу на шећерну болест и да открије присуство карактеристичних неуроваскуларних симптома.

Физички преглед

Физички преглед има посебан значај за утврђивање стања мишићно-скелетног статуса, васкуларног статуса (температура коже потколеница и стопала, квалитет дорзалног пулс стопала, крвни притисак) и неуролошког статус (стање сензибилитета и рефлекса) потколеница и стопала. Овим прегледом може се утврдити присуство инфекције, анатомских аномалије и стечени деформитети стопала, поремећај статике и оптерећења са патолошким притисцима на појединим деловима стопала, са променама на кожи[10] на тим местима (задебљање, жуљеви, улцерације и друге лезије, промене боје, сувоћа коже итд).

Према потреби у току физичког прегледа раде се и мали хируршки дебридмани рана (чишћење, исецање-сечење и уклањање дала ткива) којим се може утврди озбиљност ране (некрозе).

Лабораторијске анализе

Хемоглобин А1ц и глукоза у плазми наташте су важни лабораторијски скрининг тестови за дијабетесно стопалом.[22]

  • Мерење хемоглобина А1ц је корисно за процену адекватности недавне контроле дијабетеса; нивои ће вероватно бити повишени код пацијената са дијабетесном неуропатијом. У неким случајевима, посебно код асиметричних синдрома, тежина елевације није увек у корелацији са тежином нервног обољења.
  • Трочасовни тест толеранције глукозе може бити осетљивији у граничним случајевима.
  • Анализа мокраће је такође корисна за скрининг на нефропатију и протеинурију.

Лечење

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лечење дијабетесног стопала

Лечење дијабетесног стопала је сложен и мукотрпан процес и може се обавити на примарном нивоу здравствене заштите, најбоље у специјализованим амбулантама за дијабетесно стопало при саветовалиштима за дијабетес, ординацијама за хипербаричну медицину, а делом на одељењима за васкуларну хирургију.[23]

Лечење обухвата читав низ мера и поступака. Једном настала, било која од напред наведених промена на стопалу, повећава ризик да се сличне или теже промене понављају код истог болесника, зато он мора бити регистрован и подвргнут даљим редовним мерама контроле и праћења промена у његовом организму.

Лечење је мултидисциплинарно и захтева консултације дијабетолога, васкуларног и ортопедског хирурга неуролога и специјалисте хипербаричне медицине, а врши се највећим делом на примарном нивоу у специјализованим амбулантама.[24]

Употреба адекватне терапеутске обуће има посебан задатак да угрожено подручје стопала дијабетичара растерети, равномерним распоређивањем притиска на остале делове стопала и најчешће је први корак у лечењу дијабетесног стопала.

Улцерације (ране) у дијабетесном стопал су последица неуропатије и болести малих и великих крвних судова које компликују дијабетес. На ћелијском нивоу, она је резултат хипоксије која нарушава зарастање рана. Зато се у задњих 40 година у превенцији и лечењу ове болести примењује хипербаричне оксигенотерапије (ХБОТ) коју спроводи хипербарична медицина у барокоморама у атмосфери 100% кисеоника на повишеном притиску (већем од 1 бар-а) у једнодневним сеансама у трајању од 60-90 минута, у просеку 15-20 дана.

Хипербарична оксигенација (ХБОТ) која даје одличне резултате, може бити корисна метода за лечење и негу рана. Она доводи до веће оксигенације оболелих ткива, има антисептичко дејство, смањује едем, убрзава производњу колагена и стимулише ангиогенезу и неоангиогенезу крвних судова и на тај начин санира лезију ткива. Примена ове терапије значајно скраћује време лечења, а примењује се уз примарну и редовну дијабетесну терапију, хигијенско дијететски режим, а према потреби и хируршко лечење.[25]

Хронична рана на палцу код дијабетесног стопала пре (лево) и након лечења хиперберичном оксигенотерапијм у једномесној барокомори (десно)
Хронична рана на табану код дијабетесног стопала пре (лево) и након лечења хиперберичном оксигенотерапијм у једномесној барокомори (десно)

Детаљнији хируршки захвати на угроженом дијабетесном стопалу примењују се код проширене инфекције, односно гангрене стопала.

Превенција

[уреди | уреди извор]

Лечење развијеног дијабетесног стопала је врло компликовано и о њему може одлучивати само лекар. Оно је много компликованије од мера превенције које може (и требало би свакодневно) да спроводи сваки дијабетесни болесник[26].

  • Само раним препознавањем и брзим лечењем почетних промена на стопалима дијабетесно стопало се може спречити. При томе сваки дијабетесни болесник треба да има у виду да особе са оштећењем нерава у шећерној болести не осећају бол.
  • Свакодневним прегледом под добрим светлом болесници могу правовремено уочити почетне промене на стопалима.
  • Свакодневном хигијеном прањем стопала млаком водом и сапуном, а након тога обавезним сушењем, посебно просторе између прстију стопала, кожа стопала се штити од евентуалне инфекције.
  • Свакодневно (према потреби више пута дневно) стопала треба мазати хидратантним непарфимисаним кремама (нпр пантенолом), што спречава исушивање коже и одржава њену еластичност.
  • Дијабетесни болесник не сме допустити да нокти сувише порасту, већ нокте треба редовно сећи, попречно не остављајући оштре ивице на крајевима ноктију.
  • Дијабетесни болесник никада не би требало да хода босоног. Чарапе које носи морају бити вунене или памучне, одговарајуће величине, да не стежу. Доколенице се не препоручују јер стежу потколенице и ограничавају проток крви кроз оболеле крвне судове. Ципеле морају бити од меке коже, довољно широке у предњем делу, да не стежу и довољно топле да у зимском периоду заштите стопала од дејства хладноће.
  • Дијабетесни болесник не би требало да користити термофоре, електрично ћебе и друга грејна тела да угреје стопала, јер због сниженог сензибилитета и лоше циркулације топлота може изазвати опекотине.
  • Дијабетесни болесник мора бити опрезан ако прегледом региструјете жуљеве, заноктице, урасле нокте, курије очи, чукљева, деформисане зглобове или ранице на стопалу (обавезна консултација са лекарем)
  • Дијабетесни болесник треба да избегава стављање лековитих биљака и мелема, када примети и најмању рану на стопалу обавезно треба да се јави свом лекару.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б (језик: енглески) Vincent Lopez Rowe, Diabetic Ulcers Clinical Presentation Еmedicine.medscape.com
  2. ^ С. Стефановић и сарадници: Специјална клиничка физиологија, III издање („Медицинска књига“ Београд-Загреб, 1980)
  3. ^ Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2. 
  4. ^ Reiber GE, Boyko EJ, Smith DG (1995). „Lower extremity foot ulcers and amputations in diabetes”. Daibetes in America (2nd изд.). стр. 409—428. . National Diabetes Data Group, National Institutes of Health, National Institute of Diabetes and Digestive and Kidney Diseases, NIH Publication No. 95-1468.
  5. ^ „Дијабетес као кардиоваскуларна болест”. Архивирано из оригинала 10. 06. 2007. г. Приступљено 15. 9. 2007. 
  6. ^ Dijabetesno stopalo česta komplikacija šećerne bolesti на www.danas.rs од 09/02/2011
  7. ^ „Шећерна болест – дијабетес”. Архивирано из оригинала 12. 9. 2007. г. Приступљено 15. 9. 2007. 
  8. ^ Diabetes mellitus tip 2. Приступљено 15. 11. 2018. 
  9. ^ American Diabetes Association (1999). „Consensus Development Conference on Diabetic Foot Wound Care: 7-8 April 1999, Boston, Massachusetts.”. Diabetes Care. 22 (8): 1354—60. PMID 10480782. doi:10.2337/diacare.22.8.1354. .
  10. ^ а б „Промене на кожи”. Архивирано из оригинала 04. 02. 2008. г. Приступљено 15. 9. 2007. 
  11. ^ Beckman, J. A.; Creager, M. A.; Libby, P. (мај 2002). „Diabetes and atherosclerosis: epidemiology, pathophysiology, and management”. JAMA. 287 (19): 2570—81. PMID 12020339. doi:10.1001/jama.287.19.2570. 
  12. ^ Vinik, A. I. (2003). „Management of neuropathy and foot problems in diabetic patients.”. Clin Cornerstone. 5 (2): 38—55. PMID 12800479. doi:10.1016/S1098-3597(03)90017-2. 
  13. ^ American Diabetes Association (2011). „Standards of medical care in diabetes”. Diabetes Care. 201 (34): S11—S61. PMC 3006050 Слободан приступ. PMID 21193625. doi:10.2337/dc11-S011. .
  14. ^ Tomic-Canic, M.; Brem, H. (2004). „Gene array technology and pathogenesis of chronic wounds”. American Journal of Surgery. 188 (1A Suppl): 67—72. PMID 15223505. doi:10.1016/S0002-9610(03)00293-9. .
  15. ^ Jeffcoate, WJ; Harding, KG (3. 5. 2003). „Diabetic foot ulcers”. Lancet. 361 (9368): 1545—51. PMID 12737879. doi:10.1016/S0140-6736(03)13169-8. .
  16. ^ O'Meara, S. M.; Cullum, N. A.; Majid, M.; Sheldon, T. A. (2001). „Systematic review of antimicrobial agents used for chronic wounds”. The British Journal of Surgery. 88 (1): 4—21. PMID 11136304. doi:10.1046/j.1365-2168.2001.01631.x. 
  17. ^ Boulton, A. J.; Kirsner, R. S.; Vileikyte, L. (2004). „Clinical practice. Neuropathic diabetic foot ulcers”. The New England Journal of Medicine. 351 (1): 48—55. PMID 15229307. doi:10.1056/NEJMcp032966. 
  18. ^ Gentile, A. T.; Berman, S. S.; Reinke, K. R.; Demas, C. P.; Ihnat, D. H.; Hughes, J. D.; et al. (август 1998). „A regional pedal ischemia scoring system for decision analysis in patients with heel ulceration.”. Am J Surg. 176 (2): 109—14. PMID 9737612. doi:10.1016/S0002-9610(98)00168-8. 
  19. ^ Arora, S.; Pomposelli, F.; Logerfo, F. W.; Veves, A. (2002). „Cutaneous microcirculation in the neuropathic diabetic foot improves significantly but not completely after successful lower extremity revascularization”. Journal of Vascular Surgery. 35 (3): 501—505. PMID 11877698. doi:10.1067/mva.2002.121126. 
  20. ^ American Diabetes Association (2010). „Diagnosis and classification of diabetes mellitus”. Diabetes Care. 33 (Suppl 1): S62—9. PMC 2797383 Слободан приступ. PMID 20042775. doi:10.2337/dc10-S062. 
  21. ^ (језик: енглески) Robert Ferry Jr., Diabetic Foot Care, на eMedicine
  22. ^ „Diabetic Neuropathy Workup: Approach Considerations, Hemoglobin A1c and Fasting Plasma Glucose, Basic Laboratory Screening Tests”. emedicine.medscape.com. Приступљено 2024-01-16. 
  23. ^ „Diabetic Neuropathy Workup: Approach Considerations, Hemoglobin A1c and Fasting Plasma Glucose, Basic Laboratory Screening Tests”. emedicine.medscape.com. Приступљено 2024-01-16. 
  24. ^ „Srpsko udruženje za lečenje rana”. Архивирано из оригинала 17. 04. 2022. г. , Приступљено 09/2009 (језик: српски)
  25. ^ Одабрани текстови из ХБОТ Дијабетесно стопало
  26. ^ Nebojša Lalić, O DIJABETESU на „www.menjamodijabetes.rs”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. 

Види још

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дијабетесно_стопало&oldid=29336013”