Драгон 2

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Драгон V2)
SpaceX Драгон 2 капсула
Капусла Драгон 2 стоји на бини унутар седишта компаније Спејс екс у Хоторну (Калифорнија), након представљања јавности
Капусла Драгон 2 стоји на бини унутар седишта компаније Спејс екс у Хоторну (Калифорнија), након представљања јавности.
Опис
УлогаДостављање људи и терета у НЗО (комерцијална употреба)
и достављање посаде на МСС за владу САД;
колонизација свемира (планирано)
Посада7 (макс. капацитет)
Ракета-носачФалкон 9 v1.1, Фалкон Хеви
Димензије
Висина6,1 m[1]
Пречник3,7 m[1]
Угао страница15 степени
Запремина10 m3 пресуризовано[2]
14 m3 непресуризовано[2]
Масаоко 4.200 kg
Корисни теретна МСС 3.310 kg. На Земљу може вратити до 2.500 kg[3]
Остало
Издржљивост1 седмица до 2 године[2]
Повратак при3,5 G[4][5]
Мотори8 x Супер Драко у четири кућишта за прекид лансирања и слетање
и 12 маневарских Драко реактивних мотора
ГоривоNTO/MMH[6]

Драгон 2 је друга верзија капсуле Драгон коју прави компанија Спејс екс, биће сертификована за превоз астронаута у свемир, и уз то ће бити прва свемирска летелица која ће моћи мекано да слети на копно по завршетку мисије.[7] Капсула ће бити опремљена са осам бочно монтираних погонских мотора који ће моћи да се користе као систем за удаљавање од ракете-носача у хитним случајевима (енгл. Launch Abort System), или ће моћи да се користи за меко слетање по завршетку мисије, могућност коју до сада није поседовала ниједна свемирска летелица са људском посадом. Поред тога, капсула ће бити опремљена већим прозорима, ногицама за слетање које се извлаче из доњег дела капсуле, најновијим рачунарима и авиоником, и новом генерацијом соларних панела за напајање. Све то спаковано је у капсулу измењеног облика у односу на прву генерацију, која успешно лети у свемир и доставља опрему, научне експерименте, храну и друге намирнице посади на МСС од 2012. године.[8]

Капсула је јавности представљена 29. маја 2014. године, мада је претходно најављивано да ће бити представљена 2013. године.[9] Први лет капсуле планиран је за мај 2017. године, док ће се први лет са људском посадом догодити крајем 2017. Тест система за удаљавање капсуле од ракете-носача у хитним случајевима требало је да се догоди током 2014. године, али је одложен и требало би да се обави после фебруара 2015.[10][11][12][13] Тест је успешно спроведен 6. маја 2015. године.

Агенција НАСА је са компанијом Спејс екс потписала уговор за најмање шест летова до МСС са људском посадом. У априлу 2016. потписан је и први уговор за лет капсуле Драгон 2 на површину Марса. Лет ће бити спроведен 2018. године ракетом Фалкон Хеви, а мисија ће имати назив Red Dragon. Мисију ће спровести компанија Спејс екс, док ће НАСА само обезбедити техничку подршку по потреби и ставити на располагање своју Мрежу дубоког свемира у замену за податке које ће Драгон 2 прикупити при слетању на црвену планету.[14][15]

Историја развоја[уреди | уреди извор]

Током развоја, верзија капсуле Драгон намењена за превоз људске посаде у свемир имала је радни назив Драгон Рајдер (енгл. DragonRider).[16] Од самог зачетка пројекта циљ је био да се у орбиту може доставити седам астронаута или комбинација астронаута и корисног терета (опреме, намирница и друго).[17][18] Такође, летелица ће моћи аутоматски да се споји са МСС у орбити, уз могућност пребацивања на ручне команде уколико нешто пође по злу (систем сличан систему КУРС који користе руска летелица Сојуз и брод за снабдевање Прогрес), и планирано је да капсула за пристајање користи новоразвијени систем за спајање агенције НАСА – NASA Docking System (NDS).[19][20] Код типичних мисија Драгон Рајдер би са станицом био спојен у периоду од шест месеци, односно 180 дана (колико у просеку траје једна експедиција на МСС), али је капсула пројектована да може да буде спојена и до 210 дана са МСС, као што је случај са руском летелицом Сојуз.[21][22][23]

Макета Драгон Рајдера 2012. године. У ово време дизајн капсуле још није био финализован. (испред капсуле говори администратор агенције НАСА, бивши астронаут Чарли Болден)

Већ у првим пројектима капсуле, који су јавности представљени 2010. године, компанија Спејс екс се определила за употребу бочно монтираних ракетних мотора који ће служити као систем за удаљавање од ракете-носача у хитним случајевима, и тврдила је да то решење има неколико предности у односу на ракетне торњеве који су уграђивани у скоро све свемирске летелице са људском посадом још од краја 1960-их (уз изузетак капсула пројекта Џемини, које су користиле два избацива седишта за евакуацију астронаута).[24][25][26] У те предности спадају: могућност да се посада сигурно удаљи од ракете-носача све од полетања са лансирне рампе па до уласка у орбиту (за разлику од ракетних торњева који се одвајају на одређеној висини), вишекратно коришћење овог система (јер се, уколико се не употреби, може искористити при следећем полетању), смањени ризик по посаду јер се током полетања догађа једно одвајање степена мање, и можда најважнији разлог – јер се ови мотори могу користити приликом повратка на Земљу за меко (контролисано) слетање на копно, уместо слетања у океан падобранима. Циљ инжењера је да се капсула при повратку у атмосферу спусти са прецизношћу сличном слетању хеликоптера (грешком мањом до једног метра).[27] И поред овог система, из предострожности, биће задржани и падобрани, у случају да ракетни мотори откажу, тако да ће капсула моћи да слети и на „традиционалан“ начин.[27]

Фирма Paragon Space Development Corporation од 2011. године заједно са компанијом Спејс екс ради на развоју система за одржавање услова за живот унутар капсуле.[28] Спејс екс је 2012. била у преговорима са компанијом Orbital Outfitters о изради свемирског одела које ће астронаути носити током лансирања и слетања.[29]

На конференцији за новинаре агенције НАСА, 18. маја 2012. године, компанија Спејс екс је објавила да је циљана цена за лет капсуле Драгон са људском посадом 160 милиона $, или 20 милиона по седишту уколико би се лансирало седам астронаута, што је уједно и максимум, уколико би НАСА потписала уговор за четири лета годишње.[30] Ради поређења, агенција НАСА је Русији 2014. године плаћала 76 милиона $ по седишту за летове својих астронаута летелицом Сојуз до МСС.[31]

НАСА је 2014. године изабрала капсулу Драгон, поред капсуле CST-100 коју развија Боинг, за превоз својих астронаута до МСС од 2017. године. Спејс екс планира да за ласнирање капсуле користи сопствену ракету Фалкон 9.[32][33]

Компанија Спејс екс је 2. фебруара 2015. године на друштвеним мрежама објавила фотографију капсуле Драгон која ће се користити за тестирање система за удаљавање од ракете-носача, и у опису је наведено да ће капсула „ускоро“ бити транспортована до СЦ Кенеди, где ће се тест и сповести.[34][35] У новембру исте године агенција НАСА наручила је први лет са људском посадом који ће се спровести капсулом Драгон 2 крајем 2017. године. У капсули ће бити четири астронаута и до 100 килограма пресуризованог терета. Чланови посаде неће бити само астронаути агенције НАСА, већ и осталих свемирских агенција које су учествовале у изградњи МСС.[36] Посаду летелице чиниће и макар један руски космонаут, тако да ће посаде бити мешовите као што је то случај са летелицом Сојуз. Ово је неопходно јер према уговору МСС на станици мора у сваком тренутку бити по један космонаут и астронаут (из агенција Роскосмос и НАСА) како би станица била оперативна.[37] Крајем јула 2016. НАСА је наручила и други лет са људском посадом до МСС.[38][37]

Техничке карактеристике[уреди | уреди извор]

Капсулу Драгон V2 карактеришу следеће одлике:[10][11]

  • Вишекратна употреба – капсула се може употребити више пута, уз минимално одржавање између два лета у свемир, чиме се значајно смањује цена ласнирања по седишту. Компанија Спејс екс предвиђа да је могуће да једна капсула у свемир лети и до десет пута пре него што буде неопходно да се уради значајнији сервис свих система.
  • Велики капацитет – капсула може да прими седам астронаута, или комбинацију астронаута и опреме. Агенција НАСА ће највероватније користити конфигурацију са четири астронаута и одређеном количином корисног терета за снабдевање станице. То значи да ће од уласка у употребу комерцијалних капсула посада станице бити увећана са шест на седам сталних чланова, а можда и више. Поређења ради, капсуле пројекта Аполо, као и садашње летелице Сојуз примају само три члана посаде.
  • Слетање – могућност слетања употребом ракетних мотора за прецизно слетање било где на свету, уз прецизност хеликоптера. Уз то, капсула поседује и резервни систем за слетање, падобране, који се такође могу користити за слетање у океан, па чак и за слетање на копно у ванредним околностима, при чему би посада прошла без повреда (инжењери су такво слетање упоредили са слетањем капсуле Сојуз),[39] али би оштећења на капсули била већа тако да не би могла поново да се користи. Капсула поседује и четири ногице за слетање које су током мисије у скупљеном положају, а пред слетање се извлаче.
Капсула Драгон V2 за превоз астронаута до МСС, са могуношћу меког слетања ракетним моторима.
  • Мотори – осам бочно монтираних Супер Драко ракетних мотора, распоређених по два у четири ојачана кућишта, и сваки од ових мотора производи 71 kN потиска, укупно 568 kN.
  • први у потпуности „одштампан“ ракетни мотор – Супер Драко. Комора за сагоревање овог ракетног мотора је одштампана од Inconel-а, суперлегуре никла и гвожђа. Парови мотора су монтирани у ојачана кућишта како би се у случају експлозије мотора ограничила оштећења на капсули.
  • Пристајање – могућност аутоматског спајања са свемирском станицом. Прва генерација капсуле Драгон користила је приступ код којег је капсула прилазила до удаљености од десетак метара од станице, а затим би је астронаути ухватили роботском руком и спојили је са станицом. У случају капсуле са људском посадом неопходно је да постоји могућност управљања летелицом, поред могућности да се аутоматски споји са станицом.
  • Соларне ћелије – Драгон V2 биће опремљен соларним ћелијама најновије генерације, које ће бити постављене по спољној површини непресуризованог дела на којем се капусла налази при полетању и у орбити. За разлику од ћелија монтираних на претходној генерацији капсуле, ове ће бити фиксне, и неће моћи да се ротирају како би увек биле уперене ка Сунчевим зрацима. То ће бити надокнађено њиховом већом ефикасношћу и коришћењем ефикаснијих батерија.
  • Резервоари – капсула користи сферичне титанијумске резервоаре израђене у комбинацији са комппозитним материјалима и угљеничним влакнима. У овим резервоарима под великим притиском се складишти хелијум који покреће реактивне погоне док се капсула налази у орбити, као и гориво и оксиданс за Драко ракетне моторе.
  • Топлотни штит – унапређена трећа генерација PICA-X топлотног штита, који је издржљивији од претходних генерација и може се користити више пута.
  • Команде – капсулом се управља преко контролног панела који се спушта ка астронауту, и чији интерфејс подсећа на таблет уређаје. Астронаут у сваком тренутку може преузети контролу над летелицом, уколико закаже аутоматски систем за пристајање.
  • Дизајн ентеријера – седишта за астронауте обложена су Алкантара кожом; табла са инструментима је минималистичког дизајна са малим бројем прекидача и три велика екрана осетљива на додир.[40]
  • поклопац носа капсуле који се може вишекратно користити, и који се отвара када је капсула у орбити и остаје отворен док је спојена са МСС, а затим се при повратку кроз атмосферу затвара како би заштитио механизам за пристајање од екстремних температура.[12]

Систем за слетање пројектује се тако да може подржати три сценарија при слетању:

  • слетање уз помоћ ракетних мотора,
  • слетање падобранима, као што су то чиниле претходне америчке капсуле са људском посадом,
  • слетање падобранима, уз паљење ракетних мотора пред само слетање, принцип сличан оном који тренутно користи капсула Сојуз.

Падобрани капсуле су у потпуности редизајнирани у односу на падобране који се користе на претходној верзији капсуле, јер је потребно да се падобрани успешно отворе у различитим фазама лета, чак и уколико дође до одвајања капсуле на лансирној рампи (ракетни мотори капсуле ће се активирати и удаљити посаду од ракете-носача, али само до одређене висине где се падобрани морају отворити и спустити капсулу на тло).[39]

Испитивање[уреди | уреди извор]

Компанија Спејс екс има у плану да спроведе укупно четири теста капсуле, међу којима су тест одвајања од ракете са лансирне рампе, тест одвајања од ракете у лету (при максималном аеродинамичком притиску), затим следи орбитални тест капсуле без људске посаде до Међународне свемирске станице, и на крају лет до МСС са људском посадом у трајању од 14 дана који је тренутно планиран за 2017. годину.

До новембра 2015. ракетни мотори Супер Драко прошли су 27 циклуса тестова, током којих је Спејс екс усавршио њихов дизајн.[41]

Први тест[уреди | уреди извор]

Први тест у мају 2015. године.
Тест лебдења у новембру 2015.

У августу 2014. године објављено је да ће први тест капсуле – одвајање од ракете-носача са лансирне рампе – бити спроведен на Флориди, са лансирне рампе 40 ВБ Кејп Канаверал, коју је компанија Спејс екс изнајмила од АРВ. У то време тест је заказан за почетак маја 2015. године, а касније је потврђено да се неће десити пре 5. маја.[42][43][44][45] Иако се за овај тест користи капсула спремна за орбитални лет, заједно са адаптером којим је повезана на РН Фалкон 9, тест је спроведен тако што је цео „стек“ (Драгон и адаптер) монтиран на посебно конструисану структуру која је симулирала горњи степен РН Фалкон. Унутар капсуле налазила се специјална лутка која се користи за испитивање судара у аутомобилској индустији, чији је задатак био да прикупи податке о убрзању и силама које би при оваквом сценарију искусили астронаути. Инжењери су лутку назвали „Бастер“. На осталих шест седишта у капсули налазили су се тегови који су симулирали масу осталих чланова посаде, како би тест био што сличнији правом лансирању.[42][43][39] Сврха теста била је да се докаже да капсула поседује довољно потиска, импулса и контроле да у случају нужде може посаду да одвоји од ракете и безбедно је приземљи ван зоне опасности.

Тест је успешно спроведен 6. маја 2015. године у 13.00 UTC. Осам Супер Драко ракетних мотора упалило се на 5,5 секунди, капсула се одвојила од адаптера, заротирала се, након чега су отворени први падобрани за стабилизацију. Убрзо затим отворени су и главни падобрани (три идентична падобрана), и капсула се лагано спустила у океан око 1.200 m од лансирне рампе. Инжењери компаније Спејс екс ће у сарадњи са колегама из агенције НАСА прикупити све податке и детаљно их анализирати, након чега ће моћи да одреде тачан датум за наредни тест.[46][47][48][49] Видео првог теста на сајту Јутуб.

Други тест[уреди | уреди извор]

Спејс екс је 24. новембра 2015. спровео тест „лебдења” капсуле у свом постројењу за развој близу Макгрегора (Тексас). У видео снимку који је компанија објавила види се капсула у ваздуху, окачена на сајлу великог крана. Осам ракетних мотора капсуле је упаљено, и она је лебдела у месту током наредних 5 секунди. Мотори су производили таман толико потиска да компензују гравитацију Земље. Два дана раније мотори су само на кратко упаљени како би се потврдила њихова исправност за тест који је уследио.[50][51] Видео теста на сајту Јутуб.

Трећи и четврти тест[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Илон Маск представља капсулу јавности
    Илон Маск представља капсулу јавности
  • Астронаут испред панела са командама
    Астронаут испред панела са командама
  • Ентеријер капсуле Драгон V2
    Ентеријер капсуле Драгон V2
  • Слетање на Марс (уметничко виђење)
    Слетање на Марс
    (уметничко виђење)
  • Макета капсуле у музеју Newseum у Вашингтону
    Макета капсуле у музеју Newseum у Вашингтону

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „SpaceX Brochure – 2008” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 20. 3. 2012. г. Приступљено 9. 12. 2010. 
  2. ^ а б в „DragonLab datasheet” (PDF). Hawthorne, California: SpaceX. 8. 9. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 1. 2011. г. Приступљено 19. 10. 2010. 
  3. ^ „"The ISS CRS contract (signed December 23, 2008)"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 02. 2017. г. Приступљено 17. 01. 2015. 
  4. ^ Bowersox, Ken (25. 1. 2011). „SpaceX Today” (PDF). SpaceX. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 4. 2012. г. Приступљено 13. 10. 2011. 
  5. ^ Musk, Elon (17. 7. 2009). „COTS Status Update & Crew Capabilities” (PDF). SpaceX. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 12. 2010. г. Приступљено 16. 4. 2012. 
  6. ^ „The Annual Compendium of Commercial Space Transportation: 2012” (PDF). Federal Aviation Administration. фебруар 2012. Приступљено 8. 2. 2013. 
  7. ^ Gwynne Shotwell (21. 3. 2014). Broadcast 2212: Special Edition, interview with Gwynne Shotwell (audio file). The Space Show. Корисна информација се налази на: 24:05–24:45 and 28:15–28:35. ISBN 2212. Архивирано из оригинала (mp3) 22. 3. 2014. г. Приступљено 22. 3. 2014. „'we call it v2 for Dragon. That is the primary vehicle for crew, and we will retrofit it back to cargo.'” 
  8. ^ Clark, Stephen (9. 10. 2014). „NASA clears commercial crew contractors to resume work”. Spaceflight Now. Приступљено 10. 10. 2014. „'a highly-modified second-generation Dragon capsule fitted with myriad upgrades and changes -- including new rocket thrusters, computers, a different outer mold line, and redesigned solar arrays -- from the company's Dragon cargo delivery vehicle already flying to the space station.'” 
  9. ^ Kramer, Miriam (28. 3. 2013). „SpaceX's Dragon Capsule 2.0 Looks Like 'Alien Spaceship,' Elon Musk Says”. Space.com. Приступљено 30. 3. 2013. 
  10. ^ а б Norris, Guy (30. 5. 2014). „SpaceX Unveils ‘Step Change’ Dragon ‘V2’”. Aviation Week. Архивирано из оригинала 31. 05. 2014. г. Приступљено 30. 5. 2014. 
  11. ^ а б Kramer, Miriam (30. 5. 2014). „SpaceX Unveils Dragon V2 Spaceship, a Manned Space Taxi for Astronauts — Meet Dragon V2: SpaceX's Manned Space Taxi for Astronaut Trips”. space.com. Приступљено 30. 5. 2014. 
  12. ^ а б Bergin, Chris (30. 5. 2014). „SpaceX lifts the lid on the Dragon V2 crew spacecraft”. NASAspaceflight.com. Приступљено 30. 5. 2014. 
  13. ^ Kramer, Miriam (27. 1. 2015). „Private Space Taxis on Track to Fly in 2017”. Scientific American. Приступљено 27. 1. 2015. 
  14. ^ Bergin, Chris. „SpaceX plans to debut Red Dragon with 2018 Mars mission”. Nasaspaceflight. Приступљено 28. 4. 2016. 
  15. ^ Blau, Patrick. „Red Dragon to become Trailblazer for Crewed Mars Exploration”. Spaceflight101. Приступљено 28. 4. 2016. 
  16. ^ „Final Environmental Assessment for Issuing an Experimental Permit to SpaceX for Operation of the DragonFly Vehicle at the McGregor Test Site, McGregor, Texas” (PDF). faa.gov. Federal Aviation Administration. стр. 2—3. Приступљено 22. 8. 2014. 
  17. ^ „Q+A: SpaceX Engineer Garrett Reisman on Building the World's Safest Spacecraft”. PopSci. 13. 4. 2012. Приступљено 15. 4. 2012. „DragonRider, SpaceX's crew-capable variant of its Dragon capsule” 
  18. ^ „SpaceX Completes Key Milestone to Fly Astronauts to International Space Station”. SpaceX. 20. 10. 2011. Архивирано из оригинала 3. 5. 2012. г. Приступљено 9. 5. 2012. 
  19. ^ „Dragon Overview”. SpaceX. Архивирано из оригинала 05. 04. 2013. г. Приступљено 16. 4. 2012. 
  20. ^ Parma, George (20. 3. 2011). „Overview of the NASA Docking System and the International Docking System Standard” (PDF). NASA. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2011. г. Приступљено 30. 3. 2012. „iLIDS was later renamed the NASA Docking System (NDS), and will be NASA’s implementation of an IDSS compatible docking system for all future US vehicles” 
  21. ^ Bayt, Rob (26. 7. 2011). „Commercial Crew Program: Key Driving Requirements Walkthrough”. NASA. Архивирано из оригинала 28. 3. 2012. г. Приступљено 27. 7. 2011. 
  22. ^ Oberg, Jim (28. 3. 2007). „Space station trip will push the envelope”. MSNBC. Приступљено 9. 5. 2012. 
  23. ^ Bolden, Charles (9. 5. 2012). „2012-05-09_NASA_Response” (PDF). NASA. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 02. 2013. г. Приступљено 20. 6. 2012. 
  24. ^ "Encyclopedia Astronautica: Gemini Ejection". Astronautix.com. Приступљено 24 January 2013.
  25. ^ Chow, Denise (18. 4. 2011). „Private Spaceship Builders Split Nearly $270 Million in NASA Funds”. New York: Space.com. Архивирано из оригинала 31. 12. 2011. г. Приступљено 18. 12. 2011. 
  26. ^ "Spaceship teams seek more funding" Архивирано на сајту Wayback Machine (15. децембар 2010). MSNBC Cosmic Log. 10 December 2010. Приступљено 14 December 2010.
  27. ^ а б „SpaceX Updates – Taking the next step: Commercial Crew Development Round 2”. SpaceX. 17. 1. 2010. Архивирано из оригинала 05. 04. 2020. г. Приступљено 17. 1. 2011. 
  28. ^ „In the news Paragon Space Development Corporation Joins SpaceX Commercial Crew Development Team”. Paragon Space Development Corporation. 16. 6. 2011. Архивирано из оригинала 7. 1. 2012. г. Приступљено 15. 4. 2012. 
  29. ^ Sofge, Eric (19. 11. 2012). „The Deep-Space Suit”. PopSci. Приступљено 19. 11. 2012. 
  30. ^ „Star Wars: The Battle to Build the Next Shuttle: Boeing, SpaceX and Sierra Nevada”. Bloomberg News. мај 2014. Корисна информација се налази на: 2:05. Приступљено 6. 5. 2014. 
  31. ^ „SpaceX scrubs launch to ISS over rocket engine problem”. Deccan Chronicle. 19. 5. 2012. Архивирано из оригинала 23. 05. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  32. ^ „Nasa Selects Spacex To Be Part Of America’S Human Spaceflight Program | Spacex[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 15. 03. 2019. г. Приступљено 17. 01. 2015.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  33. ^ Norris, Guy. "Why NASA Rejected Sierra Nevada's Commercial Crew Vehicle" Aviation Week & Space Technology, 11 October 2014. Accessed: 13 October 2014. Archived on 13 October 2014
  34. ^ „America’s next gen crewed spacecraft is almost ready for a test flight. Pad abort vehicle shipping to Florida shortly“, Фејсбук
  35. ^ „America’s next gen crewed spacecraft is almost ready for a test flight. Pad abort vehicle shipping to FL shortly“, Твитер
  36. ^ „NASA Orders SpaceX Crew Mission to International Space Station”. НАСА. 20. 11. 2015. Приступљено 23. 11. 2015. 
  37. ^ а б Harwood, William. „NASA orders second SpaceX crew ferry ship”. Spaceflightnow.com. Приступљено 30. 7. 2016. 
  38. ^ Northon, Karen. „NASA Orders Second SpaceX Crew Mission to International Space Station”. NASA. Приступљено 30. 7. 2016. 
  39. ^ а б в Bergin, Chris (28. 8. 2014). „Dragon V2 will initially rely on parachute landings”. NASAspaceflight.com. Приступљено 29. 8. 2014. 
  40. ^ „Step Inside Crew Dragon: SpaceX Reveals Interior of Crewed Space Capsule”. Space.com. 11. 9. 2015. Приступљено 11. 9. 2015. 
  41. ^ Siceloff, Steven (10. 11. 2015). „Crew Dragon Propulsion System Completes Development Testing” (на језику: (језик: енглески)). НАСА. Приступљено 11. 11. 2015. 
  42. ^ а б Bergin, Chris (3. 4. 2015). „SpaceX preparing for a busy season of missions and test milestones”. NASASpaceFlight.com. Приступљено 4. 4. 2015. 
  43. ^ а б Bergin, Chris (5. 3. 2015). „Commercial crew demo missions manifested for Dragon 2 and CST-100”. NASASpaceFlight. Приступљено 7. 3. 2015. 
  44. ^ Kremer, Ken. „SpaceX Prepares for Crucial Crew Dragon Capsule Pad Abort Test”. Universe Today. Universe Today. Приступљено 12. 2. 2015. 
  45. ^ Clark, Stephen (21. 4. 2015). „Dragon pad abort test set for early May”. Spaceflight Now. 
  46. ^ Tariq Malik. „SpaceX Tests 'Revolutionary' Dragon Launch Escape System to Save Astronauts”. Space.com. Приступљено 7. 5. 2015. 
  47. ^ Chris Bergin. „Dragon 2 conducts Pad Abort leap in key SpaceX test”. Nasaspaceflight.com. Приступљено 7. 5. 2015. 
  48. ^ Stephen Clark. „SpaceX crew capsule completes dramatic abort test”. Spaceflightnow.com. Приступљено 7. 5. 2015. 
  49. ^ Karen Northon. „SpaceX Demonstrates Astronaut Escape System for Crew Dragon Spacecraft”. НАСА. Приступљено 7. 5. 2015. 
  50. ^ Stephanie Martin. „SpaceX Tests SuperDraco Descent Landing Capability”. НАСА. Приступљено 23. 1. 2016. 
  51. ^ Stephen Clark. „Dragon crew capsule’s propulsive landing system tested”. Spaceflightnow.com. Приступљено 23. 1. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Драгон 2 на Викимедијиној остави.

На сајту Јутјуб:

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Драгон_2&oldid=26871610”