Корисник:Теодора222/песак3

Једнородитељска породица

Једнородитељска породица је најраширенији вид нарушавања традиционалног обрасца родитељства, мада истовремено не превазилази традиционално успостављен образац асиметричних улога и положаја оца и мајке. Заправо, када говоримо о овим породицама онда треба знати да у готово 80 до 90 % случајева то су породице мајки са децом, а само мали део чине породице оца са децом.

Једнородитељске породице су одувек постојале, али нити су се тако звале, нити су имале друштвени третман какав данас имају. Терминологија која је коришћена да обухвати ову појаву у последњих 100 година открива јасно идеолошке утицаје и пристрасност са којом је појава третирана у науци. Тако је један од првих израза којим је вршено негативно означавање или стигматизација носиоца појаве био израз „породица самохране мајке“. У овом случају је у први план истицана девијантност улоге мајке у овој породици у односу на нормални образац, јер се мајка појављује у функцији храниоца породице. Самим тим и независно од социјалног положаја мајке ова породица је третирана као „угрожена“ породица, било у материјалном, а нарочито у „моралном“ смислу, јер мајка уместо да се посвети васпитавању деце мора да зарађује.

Један од термина, који се раније користио, јесте и „ванбрачна мајка“ са децом. Овде више није било речи ни о породици, већ о једном нелегитимном и нелегалном статусу мајке, који је истовремено и аморалан. Наиме, тиме се  предпостављало да „часна“ жена неће себе довести у ситуацију да рађа децу без званичног оца. Етикета одбацивања као и консеквенце за издржавање деце нису при том уопште падале на кукавичлук оца који је остављао незбринуту мајку са дететом на улици, већ на аморалну мајку.

Социолошки покушај да се изађе на крај са овим феноменом резултирао је у израз који је мање идеолошки агресиван према жени-мајци носиоцу ове породице, али зато ништа мање једностран када је реч о генералном ставу. Од почетка XX века за ову породицу је у социологији одомаћен израз „непотпуна“ или „крња“ породица, чиме се желело изразити да  је породица у структуралном погледу девијантна. Дакле, оваква породица и научно и идеолошки носи жиг осуде и неприлагођености, при чему главна кривица за такво стање пада на мајку, затим на децу, док отац остаје без кривице.

Седамдесетих година XX века долази до терминолошке ревизије са идејом да се приступ породици коначно идеолошки неутрализује. Тако се долази до израза „једно или дво-родитељска породица“ који са собом не носи никакву претходну квалификацију осим пуког факта да у породици постоје два или један родитељ (без назнаке пола).

До наглог пораста једнородитељских породица у другој половини XX века долази као последица све већег запошљавања жена које сада могу саме да издржавају своје породице, пораста развода бракова и деловања феминистичког покрета на еманципацију жена, тј. њиховог самосвесног настојања да мењају услове свог живота. Такође, истраживања показују да све више ових породица не настаје силом околности или случаја већ као свесни избор жене. То се показује у податку према коме је 1940. године од свих мајки са децом само њих 44% било евидентирано као „глава домаћинства“ тј. водиле су самостално домаћинство, док 1976. године у Америци се бележи постотак таквих мајки од 80%. Рекло би се да ове жене лишавају сeбе једног бремена – брака, те тако могу да буду запослене и нормално да обављају свој посао. Али се поставља питање да ли су оне стварно растерећене у односу на жене које обављају „три шихте“ (брак, родитељство, каријера). Судећи према емпиријским налазима да нису јер оне и даље обављају:

1)      послове у кући и ван куће без ичије помоћи;

2)      преоптерећене су одговорношћу за децу;

3)      емоционално преоптерећене бригом за децу;

4)      угрожене усамљеношћу и одсуством комуникација са себи једнаким партенром.

Деца у једнородитељским породицама

Савремена литература у духу нових идеја плурализма породичних форми тврди да „не постоје познати штетни ефекти (по децу) који би се директно могли приписати једнородитељској породици“. Међутим, стварност ових друштава указује на појаву „новог сиромаштва“ које се углавном регрутује из једнородитељских породица мајки са децом. Исто тако позива се и на разноврсне психолошке симптоме неадекватне прилагођености деце из ових породица до којих долази због:

1)      претеране бриге и заштите мајки тј. израженог патернализма мајки који је генерално негативан за развој аутономије код деце, нарочито мушке;

2)      претерана емоционална везаност деце уз мајку;

3)      колебљивост васпитног деловања мајке;

4)      скученост развојних потреба детета;

У целини се може тврдити да деца из ових породица у најбољем случају одрастају у некој врсти „социјалне изолације“ чему се придружује страх и несигурност мајке да ли поступа адекватно. Тиме се у развоју деце акумулира велика количина социјалне стигматизације коју ова деца носе као своје трајно обележје.

Сами родитељи на Западном Балкану

Статистичке службе у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини сакупљају податке о томе коме се додељују деца после развода. У БиХ у 2007. мајке су добиле старатељство над 441 деце од укупно 650 деце, што представља 67.8%. Очеви су добили старатељство над 209 деце, што представља 32.2%. У Црној Гори у 2007. мајкама је дато старатељство над децом у 85.3% случајева, а очевима у само 10.0% случајева. У Србији у 2006. од укупно 3.530 деце, 81.1% је наставило да живи са својим мајкама, а у 18.9% са очевима.

Социолошкиња Марина Благојевић у оквиру истраживања Сами родитељи на Западном Балкану: јавна невидљивост и патријархалне институције тврди да су породице самих родитеља више изложене ризику од сиромаштва од осталих породица. На пример, у Босни и Херцеговини Анкета о потрошњи домаћинства (2007) је показала да породице самих родитеља имају лошије услове живота, да ређе поседују стан, да су њихова домаћинства лошије опремљена и да имају мању вероватноћу да поседују аутомобил. Ако је жена „старешина домаћинства“  стопа сиромаштва је 22.4%, у поређењу са 17.3% када је „старешина домаћинства“ мушкарац. На крају, стопа сиромаштва за саме родитеље је 17.9% у поређењу са 13.3% за комплетне породице. Ипак, иако ови подаци показују правац разлика, сама дубина разлика између самих родитеља и осталих породица је највероватније подцењена.

Будући да деца из породица самих родитеља имају већу вероватноћу да одрасту у сиромаштву, Благојевић тврди да постоји већа вероватноћа да раније прекину школовање или да буду изложена ризицима антисоцијалног понашања.

Литература

Милић. А. 2007. Социологија породице, Београд: Чигоја

Благојевић, М. 2015 „Сами родитељи на Западном Балкану: јавна невидљивост и патријархалне институције“ у Јарић, И. (ур) „Политике родитељства: искуства, дискурси, институционалне праксе“, Београд, Социолошко удружење Србије и Црне Горе и Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета