Корисник:Danilo217/песак

Библија

• Хришћанска библија
• Преводи Библије
• Библијски извори
• Преводи Библије код Јужних Словена
• Библијски музеји

Преводи Библије на српски језик

Хришћанска Библија

Хришћанска Библија је назив за скуп текстова подељених у Стари и Нови Завет који, по одређеном Хришћанском канону, сачињава свете списе неке Хришћанске цркве. Рана Хришћанска црква је користила Септуагинту, с обзиром да је написана на Коине Грчком широко распрострањеним језиком на подручју Римског Царства, или Таргуме, превод Танаха на Арамејски језик, на говорном подручју оних који су говорили Арамејски. Убрзо су овим списима додати Јеванђеља, Павлове посланице, и други списи као Нови Завет.

Стари Завет

У Хришћанству Стари Завет представља свете списе који су настали пре доласка Христа који је успоставио нови савез или завет. У круговима Библиста у употреби је и назив Први Завет или Хебрејски део светих списа. Ови списи су писани на Хебрејском и њему с родном Арамејском језику.

Постоји распрострањено мишљење да су Танах и Стари Завет два назива за исти појам. Међутим заправо се разликују у броју књига, редоследу и организацији истих. Већина канона уврштавају све књиге Танаха и разлике су у прихватању Девтероканонских књига.

Стари Завет је у већини случаја подељен у четири или пет целине.

• Пентатеух или Петокњижје
• Историјске књиге
• Списи или Хагиографи
• Пророци
• Девтероканонске књиге

Пентатеух је сачињен од истих књига као и Тора. И прате исти распоред као у Танаху.

Историјске књиге сачињавају књиге Првобитних пророка Неви'има, Историјске књиге Кетувима без Данила и књигe Руте и Јестире. Редослед и број књига је такође другачији у односу на Танах. Редослед и подела ових књига је исти као у Септуагинти. У зависности од канона књига Јестире може садржати проширења.

Хагиографи садрже остале књиге Кетувима које се не налазе у Историјским књигама. Међутим прате мало другачији распоред. Књиге су распоређене у следећем распореду Јов, Псалми, Пословице, Проповедник и Песма над Песмама. У зависности од канона могу да садрже проширења у Псалмима.

Пророци садрже књиге Каснијих пророка Неви`има и књигу Данила. Књиге прате исти редослед као у Танаху. Сем књиге Данила која долази пре 12 "малих" пророка. У зависности од канона књига Данила може садржати проширења.

Девтероканонске књиге су књиге које нису део Танаха, а налазе се у Септуагинти или Пешити заједно са осталим списима. Садржај ових књига варира од канона до канона.

Канон и Апокрифија Старог Завета

Хришћанске цркве су кроз историју имали различите погледе на књиге Старог Завета. Неке књиге су сматране светима и сврстане су у њихов канон. Док су остале сматране само као историјске или поучне и сврстане су у Апокрифне књиге. Поред тога према неким књигама је указано и неповерење те су назване Псеудоепиграфи. Цркве су за овакве књиге тврдиле да су садржај, писац или оба непоуздани тако да их не треба користити.

О проширењу канона ван књига Танаха говорило се рано у Хришћанској цркви. На сабору у Картагини 397. године дошло је до предлога да се канону дода 7 књига међутим овакав предлог није усвојен. Званичне промене су настале много касније.

У 4. веку Јероним је настојао да преведе Стари Завет на Вулгарни Латински. Током превођења Јероним је тврдио да се држи начела Hebraica Veritas (Истинити Хебрејски текст). То је значило да је желео да приближи оригинални Хебрејски текст Старог Завета хришћанима. Јероним у превођењу није био наклоњен према књигама које није преводио са Хебрејског односно књигама присутним само у Септуагинти. У складу с тим Девтероканонске књиге је издвојио, заједно са проширењима књига Танаха, и направио засебан одељак за њих.

По угледу на њега исти корак је предузео и Мартин Лутер. У 16. веку као део реформације све књиге које нису део Танаха сврстане су у Апокрифне заједно са проширењима из Септуагинте.

Католичка црква није предузела исте кораке као и Протестантска Реформација већ је отишла у супротном смеру и на сабору у Триденту 1546. званично усвојила проширења канону. Списи који су прихваћени су следећи:

• Књига о Тобиту
• Књига о Јудити
• додаци Јестири (Јестира 10:4-12:6)
• Премудрости Соломонове или књига Мудрости
• Књига Сирахова
• Књига Варухова
• три додатка Данилу
  • Молитва Азаријина и Песма тројице младића у пећи вавилонској (Данило 3:24-90)
  • Прича о Сусани (Данило 13)
  • Прича о Вилу и Дракону (Данило 14)

• 1. Макабејцима
• 2. Макабејцима

Православна или Ортодоксна Васељенска црква до данас нема званичан став према девтероканонским књигама не сврстава их ни у канон ни као апокрифе. Кроз историју источњачке и оријенталне хришћанске цркве нису стављале велики значај на званичну листу прихваћених књига.

Поред већ наведених књига које су део Католичке Библије у Грчкој, Словенским и Грузинској православној цркви су у употреби:

• Молитва Манасијина (Завршетак 2. Дневника)
• 3. Јездрина
• 3. Макабејцима
• 151. Псалам

Оријенталне Православне цркве у употреби имају још већи број књига. Поред већ споменутих књига и проширења књигама ове цркве користе:

Списак књига који су део Библија Оријенталних цркава

	Оријенталне православне цркве
Књига	Јерменска	Сиријска	Коптска	Етиопска	Асирска
3. Јездрина
4. Јездрина
1. Макабејцима
2. Макабејцима
3. Макабејцима
Јубилеј
Енох
1., 2. и 3. Етиопска Макабејаца
Псалми 152-155
Етиопске Тужбалице
Сиријска Апокалипса Варухова
Посланица Варухова
4. Варухова

Нови Завет

У Хришћанству Нови Завет представља други део светих списа који су настали након доласка Христа. Нови Завет је настао у првом и почетком другог века нове ере. Писали су га људи из различитих сталежа и образованости. Место писања књига Новог Завета није прецизно утврђено али претпоставља се да је већина настала на територији тадашњег Римског царства.

И ако неки научници тврде да је оригинални језик Новог Завета Арамејски, велика већина је става да су списи писани на Коине Грчком који је био заједнички језик широм Медитерана. Међутим постоје разлози да се верује да је Грчки којим је писан Нови Завет, био под великим утицајем Семитских језика и стила писања. Што указује да су писци били Семитског порекла. Постоји разлог да верујемо да је поред Грчког и Хебрејски језик Новог Завета. Јероним је у својим текстовима указао да је јеванђеље по Матеју настало прво на Хебрејском, а да је затим преведен на Грчки.

Маркионов канон

У 2. веку међу Хришћанима се појавио покрет који је предводио Маркион од Синопе. Он је био главни заговорник Апокрифије Танаха. Маркион је тврдио да су Стари и Нови завет неспојиви и да само би требало само Нови Завет уврстити у канон Библије. Оваква размишљања су била ограничена на малу скупину хришћана и одбачена је од стране осталих.

Сиријски канон или Пешита

Идеја о хришћанској Библији као Новом завету проистекла је из ранохришћанских текстова који су у Христу видели посредника у новом савезу са Богом. Хришћанска Библија, односно Нови завет, садржи 27 списа. Ти списи се могу поделити на 4 врсте религијских текстова:

• четири јеванђеља,
• једна рана црквена повест,
• двадесет и једна посланица,
• једна апокалипса

Библија, или Свето писмо, код хришћана означава збирку светих списа који се деле на књиге Старог завета и Новог завета.

Православна црква уврстила је у Стари завет 39 књига. Према канону Римокатоличке цркве, Стари завет садржи 46 књига, јер обухвата, поред 39 протоканонских, и седам девтероканонских књига (протестанти их називају апокрифним):

• Јудита,
• Товија,
• Варух,
• Премудрости Соломонове,
• Премудрости Сирахове,
• 1. и 2. Макавејска.

Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768-770), дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих десет.

Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Рута, 1. и 2. Књига Самуилова, 1. и 2. Књига о царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.

Књиге „анагиноскомене“ - добре за читање (назване у XVI веку на Западу девтероканонским, зато што је њихово уношење у канон Западне цркве, поред „протоканонских књига“, било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена (канон Светог Атанасија Великог), и то су следеће; Јудита, Товија, 3. Јездрина (Јездра у Септуагинти), Варух, Посланица Јеремијина, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, 1, 2, и 3. Макавејска.

Једна хришћанска Библија

У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћана - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом васељенском сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.

Римокатоличка црква је тек 1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом је Јеронимов латински превод Библије, познатији као Вулгата прихваћен као званична, пуноправна верзија католичког Светог писма.

Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку, и данас је, у целини или делимично, преведена на преко хиљаду пет стотина језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других верских традиција, али уопште узев, она је као и други свети списи света по свом сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.

Литература

• Bandstra, Barry L. (2009). Reading the Old Testament: an introduction to the Hebrew Bible (на језику: енглески) (IV изд.). Wadsworth Cengage Learning. ISBN 978-0-495-39105-0. 
• Riches, John (2000). The Bible: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285343-1. 
• Bruce, Frederick (1988). The Canon of Scripture. Downers Grove, Illinois: IVP Academic. стр. 214. ISBN 978-0-8308-1258-5. 
• Gravett, Sandra L.; Bohmbach, Karla G.; Greifenhagen, F. V.; Polaski, Donald C. (2008). An introduction to the Hebrew Bible: a thematic approach (на језику: енглески). Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23030-2. 
• Lim, Timothy H. (2017). The Dead Sea Scrolls: a very short introduction (на језику: енглески) (II изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-877952-0. 
• Hayes, Christine Elizabeth (2012). Introduction to the Bible. Open Yale Courses (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-1-283-65655-9. 
• Carr, David McLain (2010). An introduction to the Old Testament: sacred texts and imperial contexts of the Hebrew Bible (на језику: енглески). Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4443-1995-8. 
• Harris, Stephen L.; Platzner, Robert Leonard (2008). The Old Testament: an introduction to the Hebrew Bible (на језику: енглески) (II изд.). McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-299051-5. 
• Brown, Raymond E. (2010). An Introduction to the New Testament. The Anchor Yale Bible Reference Library (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-14016-3. 
• Ulrich, Eugene (2013). „The Old Testament text and its transmission”. Ур.: Paget, James Carleton; Schaper, Joachim. Volume 1: From the Beginnings to 600. The New Cambridge History of the Bible (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 83—104. ISBN 978-0-521-85938-7. 
• VanderKam, James C.; Flint, Peter W. (2013). The meaning of the Dead Sea scrolls: their significance for understanding the Bible, Judaism, Jesus, and Christianity (на језику: енглески). HarperCollins. ISBN 978-0-06-224330-0. 
• Parker, David C. (2013). „The New Testament text and versions”. Ур.: Paget, James Carleton; Schaper, Joachim. Volume 1: From the Beginnings to 600. The New Cambridge History of the Bible (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 412—454. ISBN 978-0-521-85938-7. 
• Driver, Godfrey (2009). Introduction to the Old Testament of the New English Bible (на језику: енглески). [. 
• The Oxford dictionary of the Christian church. Cross, F. L. (на језику: енглески). Oxford University Press. 2005. 
• Ђуро Даничић и Вук Караџић(1865, 1857); Свето Писмо старога и новога завјета
• Fitzmyer, Joseph (2008). A Guide to the Dead Sea Scrolls and Related Literature. (на језику: енглески). Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6241-9. 
• McDonald, L. M.; Sanders, J. A. (2002). „Introduction”. The Canon Debate. Hendrickson Publishers.