Пређи на садржај

Ђура Даничић

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ђуро Даничић)
Ђорђе Ј. Поповић преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Ђорђе Поповић.
Ђура Даничић
Ђура Даничић, рад Стеве Тодоровића.
Лични подаци
Пуно имеЂурађ Поповић
Датум рођења(1825-04-06)6. април 1825.
Место рођењаНови Сад, Аустријско царство
Датум смрти17. новембар 1882.(1882-11-17) (57 год.)
Место смртиЗагреб, Аустроугарска
ОбразовањеУниверзитет у Бечу

Ђура Даничић[а] (Нови Сад, 6. април 1825 — Загреб, 17. новембар 1882) био је српски филолог, лексикограф и преводилац.[1]

Даничић је био бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Родна кућа Ђуре Даничића у Новом Саду, ул. Златне греде бр. 31

Даничић рођен је под именом Ђурађ Поповић,[1] као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића и Ане,[3] у Новом Саду, 1825. године. Рано је остао без оца (1838), а успео је да се образује захваљујући пожртвованој мајци.[4] Од четворице браће, двојица су познати – Милош Поповић (уредник „Српских новина” и „Видовдана”) и Василије Поповић.

Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали кнез Михаило Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске академије. Године 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предајући у њој до 1877.

Отишао је затим на одмор у Загреб, да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. Током обављања тог посла је преминуо. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.[5]

Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић (по јунаку из народне песме),[2] којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао. Разлог је био једноставан; само да се избегне државна цензура те књиге. Касније је нашао да ново презиме има и те како смисла, јер је говорило "о сину Вукових "Даница" (календара).[6] Тада је имао само 22 године, и са тим радом се уз ново презиме истакао у свету културе. Током живота живео је усамљено, није се никад женио, домаћинство му је водила мајка.[7]

Научни рад

[уреди | уреди извор]
Ђура Даничић
Ђура Даничић, биста на Калемегдану, Београд

Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.

Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847)[2], којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика.[2] Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858)[2], само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876)[2], класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877)[2], без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874[2]), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).[8] Редиговао је Вуков превод Новога завета без већих измена.[2]

Реформа латиничног писма

[уреди | уреди извор]
Сахрана Ђуре Даничића

У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, dž заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. nadživeti, injekcija, podjednako итд.).[9]

Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj.[9]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]

Као уредник

[уреди | уреди извор]

Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу:

  • Многа друга мања дела, разасута по научним издањима.[11]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ у неким изворима и Ђуро Даничић
  2. ^ Даничић је, приликом приређивања, погрешно приписано Доментијану, што је накнадно исправио.[10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Ђура Даничић, крштено име Ђурађ Поповић”. САНУ. Архивирано из оригинала 23. 6. 2024. г. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 135. 
  3. ^ "Просветни гласник", Београд 1882. године
  4. ^ "Политика", Београд 1925. године
  5. ^ „Информација о његовом гробу”. Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г. Приступљено 20. 4. 2016. 
  6. ^ "Отаџбина", Београд 1882. године
  7. ^ Михаило Полит_десанчић: "Покојници", Нови Сад 1899.
  8. ^ „Нови превод Старог завета после готово 150 година”. politika.rs. Архивирано из оригинала 23. 01. 2022. г. Приступљено 23. 1. 2022. 
  9. ^ а б „Balkan, istorija i jezik: Đura Daničić je ukrotio narodni jezik u moderne gramatike”. BBC News na srpskom (на језику: српски). 2022-11-05. Архивирано из оригинала 07. 07. 2023. г. Приступљено 2025-02-16. 
  10. ^ Богдановић 1988, стр. 10.
  11. ^ „Ђуро Даничић: Човек српског језика”. iSerbia. Архивирано из оригинала 13. 1. 2025. г. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Богдановић, Димитрије, ур. (1988). Теодосије: Житија (PDF). Београд: Просвета; Српска књижевна задруга. Архивирано из оригинала 24. 07. 2021. г. Приступљено 15. 02. 2025. 
  • Белић, Александар (1927). „Ђуро Даничић”. Народна енциклопедија. 
  • Новаковић, Ст. Белешке о Ђ. Даничићу (Годишњица Николе Чупића, 8, 1885).
  • Врховац, Рад. Карактер и рад Ђуре Даничића (књиге Матице српске, 48, 1923).
  • Библиографија радова, Ђ. С. Ђорђевића (Коло за 1889), 232 до 236.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Функције у институцијама културе
Директор Народне библиотеке Србије
1856—1859
Директор Народног музеја Србије
1856—1859
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђура_Даничић&oldid=29842826”