Књига о Тобиту

С Википедије, слободне енциклопедије
Тобит сахрањује мртве

Књига о Тобиту (/ˈtoʊbɪt/) је дело јеврејске религијске традиције настало у периоду трећег века или почетком другог века пре нове ере. Ово дело говори о томе како Бог тестира своје вернике, одговара на молитве и штити заветну заједницу (Израел). То се у делу постиже кроз казивање приче о две јеврејске породице, породици Тобита из Ниниве и породици напуштене Саре из Екбадана.[1] Тобитов син Тобиас (из грчког Τωβίας Tōbias, од хебрејског טוביה Tovyah „ЈАХВА је добар“) послат је да поврати десет сребрних талената које је Тобит једном оставио у Рогесу, граду у Медији. Вођен и усмераван анђелом Рафаилом, Тобиас стиже у Екбадану где упознаје Сару.[2] Демон Асмодеј, који се заљубљује у њу, убија сваког за ког она пожели да се уда, међутим, код Тобиаса то не успева, јер он уз помоћ анђела Рафаила успева да истера демона и да ожени Сару,[1] након чега се враћају у Ниниву где проналазе Тобита излеченог од слепила.[2] ова књига уврштена је и у католички и у православни канон, али не и у јеврејски; протестантска традиција сврстава је у апокрифију, а агликанска заједница препознаје је као део светих списа за потребе изградње и литургије.[1] Огромна већина научника препознаје је као дело фикције која укључује неке од историјских референци.[3]

Структура и сажетак[уреди | уреди извор]

Тобит оптужује Ану за крађу детета, Рембрант, 1626. година

Књига садржи три велика наративна дела, почиње прологом, а завршава се епилогом:[4]

  • Пролог (1:1-2)
  • Ситуације у Ниниви и Екбади (1:3-3:17)
  • Тобијасово путовање (4:1-12:22)
  • Тобитови хвалоспеви и његова смрт (13:1-14:2)
  • Епилог (14:3-15)

(Сажето из Бенедикт Отзен, „Тобит и Џудит“)[5]

Венчање Тобијаса и Саре

Пролог говори читаоцу о чему прича говори, да је то прича о Тобиту из племена Нафтали, ког су Асирци депортовали у Ниниву. Он се увек придржавао Мојсијевих заповести, односио дарове у Храм у Јерусалиму пре катастрофе коју су донела асирска освајања. Био је ожењен Аном и са њом је имао сина Тобијаса. Тобит, побожни човек, сахрањивао је мртве јевреје, али једног поподнева ослепела га је птица. Од тада постаје зависан од своје супруге, коју оптужује за крађу, и моли се за смрт. У међувремену, његова рођака Сара, која живи у далекој Екбади, такође се моли за смрт, јер је демон Асмодеј убијао сваког њеног младожењу на вече њиховог венчања. Због тога, она бива оптужена за њихову смрт. Бог је чуо њихове молитве и послао анђела Рафаила да им помогне. Тобијас бива послат да поврати нова од рођаке, а анђео Рафаил, прерушен у човека по имену Азари, нуди се да га прати на том путу. На свом путу, упецали су рибу у реци Тигар, за коју Азари говори Тобиасу следеће: да њено печено срце и печена јетра могу да истерају демоне, а да њена жуч може излечити слепило. Када стижу у Екбаду и упознају Сару, дешава се оно што је Азари и предвидео, протерују демона Асмодеја. Тобијас и Сара се венчавају, Тобијас се обогаћује и враћају се у Ниниву (Асирију) где их Тобит и Ана дочекују. Тобит бива излечен, а Рафаил/Азари одлази након што налаже Тобиту и Тобијасу да благосиљају Бога и говоре јеврејском народу о његовим делима, да се моле и посте и да деле милостињу. Тобит се моли Богу за људе које је он казнио протеривањем, али којима ће показати милост и обновити Храм ако му се врате.

У епилогу, Тобит говори Тобијасу да ће Нинива бити уништена као пример слабости; на исти начин Израел ће опустети, а Храм ће бити уништен, иако ће Израел заједно са Храмом бити обновљен. С тога, Тобијас би требао да напусти Ниниву и он и његова деца треба да живе праведно.

Значај[уреди | уреди извор]

Илуминација Тобита, Тобијаса и анђела Рафаела (14. век нове ере)

Књига о Тобиту је дело фикције са неким историјским референцама комбинованих са молитвама, етичким подстицајем, хумором и авантуром са елементима фолклора, мудрости, путописа, романсе и комедије.[3] [6] Понудила је Јеврејима у изгнанству упутства како да поврате свој идентитет, а њена порука јесте да Бог искушава веру људи, слуша њихове молитве и искупљује заветну заједницу, у овом случају заједницу Јевреја.[6]

Читања из ове књиге користе се у латинским литургијским певањима. Због молитви у овој књизи које се односе на чистоту брака, често се чита за време венчања у многим певањима. Доктринарно, књига се наводи као учење о заступништву анђела, побожности синова, милостињи и поштовању мртвих.[7][8]

Композиција и рукописи[уреди | уреди извор]

English 13th Century, Manuscript Leaf from a Bible (Deuteronomy), c. 1240, NGA 144339.jpg

Ова прича из Књиге о Тобиту смештена је у временски период осмог века пре нове ере, али сама књига датира из периода између 225. и 175. године пре нове ере.[9] Не постоји консензус међу научницима о пореклу ове приче („скоро сви региони античког света могу се узети у обзир“); месопотамијско порекло звучи као најлогичније с обзиром да прича заузима место у Асирији и Персији, а помиње и персијског демона "aeshma daeva", поменутог Асмодеја. Међутим, рукопис садржи многе географске грешке у детаљима (као на пример дистанца између Екбаде и Рогеса), а аргументе за и против јудејске или египћанске композиције, такође, постоје.[10]

Постоји и грча верзија Кљиге о Тобиту, једна (Sinaiticus) дужа од друге (Vaticanus и Alexandrinus).[11] Арамејски и хебрејски фрагменти ове књиге (четири арамејска и један хебрејски – још није разјашњено који је био изворни језик) пронађени су међу свицима у Кумрану, Мртво море, са тенденцијом да се ускладе са дужом или синаитском верзијом, која у новије време представља основу свих превода на енглески језик.[11]

Канонски статус[уреди | уреди извор]

Ове јеврејске књиге пронађене у септаугинском, а не стандардном месорејском канону јеврејске Библије названи су deuterocanon односно „други канон“.[12] Како протестанти прате месорејски канон, они с тога не укључују Тобиту у њихов стандардни канон, али препознају је у категорији списа „дугог канона“ које називају апокрифија.[12]

Римски сабор (382. године нове ере),[13] и Тридентски сабор (тек 1546. године) проглашавају Књигу о Тобиту као канонски спис, а она тада постаје део и католичке и источне православне цркве.

Августин[14] (397. године нове ере) и Папа Иноћентије I[15] (405. година нове ере) прихватају Књигу о Тобиту као део Старог завета. Атанасиус (367. године нове ере), иако Књига о Тобиту није била део канонских списа, помињу да је била препоручивана за читање од стране свештенства.[16]

Члан 6, од 39 чланова Енглеске цркве, помиње је као књигу Апокрифије.[17]Из непознатих разлога, ова књига није уврштена у хебрејску Библију; предложена објашњења су укључивала њену старост (ово се данас не узима у обзир), њене могуће самарићанске корене, кршења ритуалних закона (ово се односи на приказивање брачног уговора Тобијаса и његове невесте онако како га је описао њен отац, а не њен младожења).[18] Међутим, налази се у грчким јеврејским списима (Septuagint), из којих је усвојена у хришћански канон крајем 4. века.[18]

Утицај[уреди | уреди извор]

Место Књиге о Тобиту у хришћанским канонским списима омогућило јој је да утиче на теологију, уметност и културу у Европи.[19]Најчешће је коришћена од стране раних црквењака, а мотив Тобијаса и рибе (рибе као симбола Христа) био је екстремно популаран и у уметности и у теологији.[19] Посебно вредне пажње у овом контексту јесу Рембрантови радови, који је, иако припадник Холандске реформаторске цркве, био одговоран за серију слика и цртежа који илуструју епизоде ове књиге.

Галерија слика[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в editor., Levine, Aaron, (2010). The Oxford handbook of Judaism and economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994046-2. OCLC 838125865. 
  2. ^ а б Donahue, John R. (2013). „Joseph A. Fitzmyer, S.J.: Scholar and Teacher of the Word of God”. U.S. Catholic Historian. 31 (4): 63—83. ISSN 1947-8224. doi:10.1353/cht.2013.0016. 
  3. ^ а б Fitzmyer, Joseph A. (2003-12-31). „Tobit”. doi:10.1515/9783110907032. 
  4. ^ Chile, WTO, 2013-10-22, стр. 58—58, ISBN 978-92-870-4225-5, Приступљено 2021-04-19 
  5. ^ Otzen. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. 
  6. ^ а б editor., Levine, Aaron, (2010). The Oxford handbook of Judaism and economics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-994046-2. OCLC 838125865. 
  7. ^ Góralski, Wojciech (2004-10-15). „Quaderni delo Studio Rotale 11 (2001), Libreria Editrice Vaticana, Città dei Vaticano 2002, ss. 191; 12 (2002), Libreria Editrice Vaticana, Città del Vaticano 2002, ss. 203”. Ius Matrimoniale. 15 (9): 245—256. ISSN 2353-8120. doi:10.21697/im.2004.9(15).13. 
  8. ^ Chisholm, Hugh (1913). Britannica year-book, 1913 - a survey of the world's progress since the completion in 1910 of the Encyclopaedia Britannica. London,: Encyclopaedia Britannica,. 
  9. ^ Fitzmyer, Joseph A. (2003-12-31). „Tobit”. doi:10.1515/9783110907032. 
  10. ^ Miller, John R. (2011-11-01). „Review”. Nova Religio. 15 (2): 134—135. ISSN 1092-6690. doi:10.1525/nr.2011.15.2.134. 
  11. ^ а б Grabbe, J.; Tronnier, M. (2003), Mastozytosen, Springer Berlin Heidelberg, стр. 503—510, ISBN 978-3-662-07785-6, Приступљено 2021-04-19 
  12. ^ а б Nigosian, S. A. (1994). „World Faiths”. doi:10.1007/978-1-349-13502-8. 
  13. ^ „Tertullian : Decretum Gelasianum (English translation)”. www.tertullian.org. Приступљено 2021-04-19. 
  14. ^ „CHURCH FATHERS: On Christian Doctrine, Book II (St. Augustine)”. www.newadvent.org. Приступљено 2021-04-19. 
  15. ^ Westcott, Brooke Foss (2005). A general survey of the history of the canon of the New Testament (6th ed изд.). Eugene, OR: Wipf & Stock. ISBN 1-59752-239-2. OCLC 62235067. 
  16. ^ „Athanasius of Alexandria -> Desert Fathers”. Brill Encyclopedia of Early Christianity Online. Приступљено 2021-04-19. 
  17. ^ „Anglicans Online | The Thirty-Nine Articles”. web.archive.org. 2007-07-01. Архивирано из оригинала на датум 01. 07. 2007. Приступљено 2021-04-19. 
  18. ^ а б Fitzmyer, Joseph A. (2003). Fitzmyer:tobit Cejl (на језику: енглески). Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017574-5. 
  19. ^ а б Otzen, Benedikt (2002-12-31). Tobit and Judith (на језику: енглески). A&C Black. ISBN 978-0-8264-6053-0. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Barker, Margaret (2006). "The Angel Raphael in the Book of Tobit". In Bredin, Mark (ed.). Studies in the Book of Tobit. A&C Black. ISBN 9780567082299.
  • Dempster, Stephen G. (2008). "Torah, Torah, Torah: The Emergence of the Tripartite Canon". In Evans, Craig A.; Tov, Emanuel (eds.). Exploring the Origins of the Bible. Baker Academic.
  • Fitzmyer, Joseph A. (2013). Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110907032.
  • Fitzmyer, Joseph A. (2003). Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110175745.
  • Grabbe, Lester (2003). "Tobit". In Dunn, James D. G. (ed.). Eerdmans Commentary on the Bible. Eerdmans. ISBN 9780802837110.
  • Levine, Amy-Jill (2007). "Tobit". In Coogan, Michael David (ed.). The New Oxford Annotated Apocrypha. Oxford University Press. ISBN 9780195288803.
  • Miller, Geoffrey David (2011). Marriage in the Book of Tobit. Walter de Gruyter. ISBN 9783110247862.
  • Nigosian, S. A. (2004). From Ancient Writings to Sacred Texts: The Old Testament and Apocrypha. Johns Hopkins University Press.
  • Otzen, Benedikt (2002). Tobit and Judith. A&C Black. ISBN 9780826460530.