Корисник:Domatrios/О Богу

Бог је предмет религијског обожавања. Његово значење, стога, варира заједно са самом људском културом. Појам се на различите начине развијао у различитим окружењима. Сведочанства углавном говоре у прилог схватању према којем извор ове концепције лежи у осећању светог које примитивног човека повезује са светом, и своје исходиште налази у анимизму, у ‘мана’, и у симпатетичкој магији. Иако је ризично рангирати ступњеве културе, у искушењу смо да у монотеизму видимо крај овог развојног тока, а у политеизму његов позни прелазни стадијум. Монотеизам је досегнут у египатском појму бога сунца Ра, у индијском појму Браме, јеврејском појму Јахве и муслиманском појму Алаха. Развој хришћанског монотеизма потпомогнут је грчким филозофским монотеизмом који започиње са Ксенофаном и среће се у класичној грчкој филозофији, посебно у Аристотеловом појму непокретног покретача.

А. Филозофски говорећи, схватања Бога су истицала или његову апсолутност или његову релативност, с тим што су предност углавном давала апсолутности.

Б. Проблем божјег постојања решаван је позивањем на веру или ум, или на комбинацију једног и другог. Наглашавање вере води у теологију, док наглашавање ума води доказима божјег постојања.

(1) У Самитама (Веде), за Брамана се каже да је интуитивне природе, да се досеже интуицијом, да се налази свуда и у свим стварима, да се не може дефинисати, и да је чисто и бесконачно блаженство. У упанишадама (Веде) се говори о унутрашњој идентификацији индивидуалног човековог сопства (атман) са Браманом, душом свих ствари. Шанкара понавља обе идеје.

(2) Ксенофан је сматрао да је Бог „непокретан" и да представља јединство универзума.

(3) Платон је у својим раним дијалозима истицао божју апсолутност. У дијалозима из средњег периода говорио јео божјој вези с променљивим светом, док је у својим завршним радовима говорио и о једном и о другом.

4) Аристотел је истицао апсолутног Бога. Његов Бог је непокретни покретач и финални узрок с којим је све повезано. Истовремено, он је самодовољан и савршен, и ни са чим није повезан.

(5) Епикур је сматрао да су богови савршено блажени и безбрижни.

(6) Плотин је истицао божју апсолутност и сматрао да је Бог Једно. Његов Бог је апсолутно јединство које надилази постојање или идеју, али је, упркос томе, извор из којег они еманирају.

(7) Свети Августин је учио да се до Бога може стићи унутрашњим путем, који води кроз дубине сопства. Он је такође сматрао да је бесконачно божје биће тако богато да и привидно противречни судови о њему могу бити истинити. Апсолутно бесконачно биће св. Августина прихватили су његови средњовековни настављачи.

(8) Ериугена је Бога схватао као суштину свих ствари.

(9) Авицена је сматрао да су божја есенција и егзистенција идентичне, док су код других бића раздвојене.

(10) Авероес је тврдио да је Бог вечан и апсолутан, и да познаје суштину свих ствари.

(11) Петар Дамијан је сматрао да је Бог апсолутно бесконачно и свемоћно биће, и да људски ум напросто не може да схвати божју природу.

(12) Свети Анселмо је дефинисао Бога као највише, апсолутно и свезнајуће биће.

(13) Тома Аквински је заузео сличан став. Иако је био Аристотелов следбеник, сматрао је да Бог познаје појединачне ствари преко знања које има о самоме себи, и о суштинама које су предмет тог знања. Аквински је прихватио Авиценино мишљење о идентитету божје суштине и егзистенције.

(14) Виљем Окамски је хтео да сачува божју свемоћ и слободу, па је сматрао да су поредак природе и поредак милости потпуно зависни од божје воље.

(15) Никола Кузански је сматрао да супротности коинцидирају у бесконачном бићу, а посебно у Богу, те да неке врсте међусобно противречних судова могу бити подједнако истините, тј. да је Бог и апсолутни максимум и апсолутни минимум, да је и трансцендентан и иманентан.

(16) Пико дела Мирандола је дефинсао Бога као биће које постоји по себи, и разликовао га је од бића која постоје зато што друга бића „учествују" у њима.

(17) Калвин је сматрао да је Бог апсолутни и неусловљени узрок свих ствари.

(18) Ђордано Бруно је сматрао да је Бог истовремено и трансцендентан и иманентан.

(19) Декарт је дефинисао Бога као бесконачну супстанцију.

(20) Спиноза се може сматрати представником оне врсте пантеизма која идентификује концепцију апсолутног Бога с концепцијом природе. Шлајермахер је наставио да заступа ову дефиницију према којој је Бог апсолутна целина.

(21) На Истоку, Шанкара је тврдио да стварност Брамана, божанског бића, јесте једина стварност. Заједно с другим припадницима адваита традиције, он је стварност света свео на нешто илузорно, ако не и на потпуну илузију.

(22) Сведенборг је сматрао да божје биће има три степена, и описивао га као највише биће у органској хијерархији.

(23) Рамануђа је задржао духовну апсолутност Брамана, и његову неповезаност са светом. Истовремено, међутим, он је веровао да индивидуалне душе и тела чине Браманово тело.

(24) Хегел је, по свој прилици, Бога схватао као апсолутну идеју која представља извор и кулминацију историјског процеса. (Б) Бог је систем односа у којем се крећу све ствари и добијају своје биће и свој смисао.

(25) Известан број модерних мислилаца, међу које спадају Шелинг, Фехнер, Радхакришнан, Вајтхед и Хартшорн, сматрали су да Бога у неким контекстима треба схватати као трансцендентног и иманентног, а у другим као апсолутног и релативног.

(26) Међу оне који су Бога сматрали коначним бићем спадају Џон Стјуарт Мил, који је сугерисао да Бога треба схватати као коначно али добронамерно биће, Виљем Џејмс, који Бога приказује као зависног од егзистенције, заробљеног у токовима промене и укљученог у борбу, те Брајтмен који сматра да је зло „датост" божје природе и да је Бог коначан.

(27) С. Александер на божанство гледа као на следећи ступањ у еволуцији, а слично становиште, кад је реч о тачки Омега, заступао је и Тејар де Сарден. При том су обојица заступали и једно општије схватање Бога.

(28) Дјуи је Бога дефмисао као „активну релацију" која повезује актуално и идеално.

(29) Будин је сматрао да је Бог духовно поље у којем живимо и крећемо се, и у које је смештено наше биће.

(30) Ганди је сматрао да је истина Бог, и да је неодвојива од ненасиља. Он је учио да „снага истине" истовремено представља и пут до Бога, и основно оруђе друштвене промене.

(31) Сузуки је веровао да реч „Бог" (коју није волео да користи), када се ослободи митолошког наслеђа, означава присуство Апсолута, Сопство у нама самима и бесконачност која прожима све што је коначно.

(32) Швајцер је Бога доживљавао као етичку вољу и безличну силу.

(33) Бубер је Бога схватао као вечно Ти. Пошто Бог никад не може бити Оно или предмет, и пошто се знање односи на објекте, наша веза с Богом не садржи знање у уобичајеном смислу.

(34) Карл Барт је божанству приступао из теолошке перспективе, и сматрао да се Бог не може објаснити на рационалан начин.

(35) Тилих је Бога схватао као темељ бића, и изгледа да је хтео да Бога учини доступним егзистенцији, а да га при том не сведе на њу.

(36) Пол Вајс је Бога посматрао као једног од четири модуса бића.

(37) За Левинаса, Бог је с ону страну бића и говори кроз лице другог.

(38) Једна од Ничеових (Nietzsche) чувених опаски о богу је и „Бог је мртав! Бог остаје мртав! Ми смо га убили!“.