Ђордано Бруно

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђордано Бруно
Giordano Bruno.jpg
Савремени портрет заснован на дуборезу из „Livre du recteur”, 1578
Пуно имеGiordano Bruno
Датум рођења1548.
Место рођењаНола
Напуљска краљевина
Датум смрти17. фебруар 1600.(1600-02-17) (51/52 год.)
Место смртиРим
Папска држава
Споменик Ђордану Бруну

Ђордано Бруно (итал. Giordano Bruno; Нола, 1548Рим, 17. фебруар 1600), је био италијански филозоф, астроном, и окултист.[1] Погубљен као јеретик, јер су његове идеје биле у супротности за доктрином католичке цркве. Схоластички је образован али ради сумње у традиционално учење бежи из самостана у Женеву, па у Париз. Он прихвата Коперников хелиоцентрични систем. За Ђордана Бруна свемир је бесконачан а природа је Бог у стварима. Преваром је дошао у Венецију где га хапси инквизиција и живог спаљује на ломачи 1600. године. У завршном пасусу пресуде Бруну је писало: „Казнити дакле брата Ђордана благо и без проливања крви“.[2]

Почевши од 1593. године, Римска инквизиција је судила Бруну због јереси под оптужбом порицања неколико основних католичких доктрина, укључујући вечно проклетство, Тројство, Христов божански статус, Маријино девичанство и трансубстанцијацију. Брунов пантеизам црква није олако схватила,[3] нити његово учење о трансмиграцији душе (реинкарнација). Инквизиција га је прогласила кривим и спаљен је на ломачи у римском Кампу де Фиори 1600. године. Након његове смрти, стекао је значајну славу, посебно су га прославили коментатори из 19. и почетка 20. века који су га сматрали мучеником за науку, иако се већина историчара слаже да његово суђење због јереса није одговор на његове космолошке погледе, већ одговор на његова верска и загробна гледишта.[4][5][6][7][8] Међутим, неки историчари[9] тврде да су главни разлог Брунове смрти заиста били његови космолошки погледи. Брунов случај се и даље сматра оријентиром у историји слободног мишљења и наукама у настајању.[10][11]

Осим космологије, Бруно је опширно писао и о уметности памћења, лабаво организованој групи мнемоничких техника и принципа. Историчар Франсес Јејтс тврди да је Бруно био под великим утицајем исламске астрологије (посебно филозофије Авероеса[12]), неоплатонизма, ренесансног херметизма и легенди сличних Постанку које окружују египатског бога Теута.[13] Друге Брунове студије фокусирале су се на његов квалитативни приступ математици и његову примену просторних концепата геометрије на језик.[14]

Лист "Авази ди Рома" писао је о погубљењу Бруна: "Доминиканац из Ноле који изазива гнушање, жив је спаљен на Кампо де Фјори. Био је непоправљив јеретик који је ширио догму против наше вере, а нарочито против Богородице и других Светаца. Тај бедник је толико био упоран у својој вери да је био спреман да за њу умре. Рекао је да радо умире као мученик, јер ће његова душа кроз пламен да оде у Рај."

Најпотпунија књига на српском језику о животу, делу и страдању Ђордана Бруна са хронологијом и библиографијом је: Александра Манчић: Ђордано Бруно и комуникација. Превођење идеја, Службени гласник. Београд: 2015. ISBN 978-86-519-1941-4., књига је добила награду Никола Милошевић за 2015. годину, за најбољу књигу у области филозофије, есејистике и теорије књижевности и уметности.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gatti, Hilary. Giordano Bruno and Renaissance Science: Broken Lives and Organizational Power. Cornell University Press, 2002, 1, ISBN 0-801-48785-4
  2. ^ Mirko Đorđević, Eppur si muove Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2009), Приступљено 4. 5. 2013.
  3. ^ Birx, H. James. "Giordano Bruno" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2019) The Harbinger, Mobile, AL, 11 November 1997. "Bruno was burned to death at the stake for his pantheistic stance and cosmic perspective."
  4. ^ Frances Yates, Giordano Bruno and the Hermetic Tradition, Routledge and Kegan Paul, 1964, p. 450
  5. ^ Michael J. Crowe, The Extraterrestrial Life Debate 1750–1900, Cambridge University Press, 1986, p. 10, "[Bruno's] sources... seem to have been more numerous than his followers, at least until the eighteenth- and nineteenth-century revival of interest in Bruno as a supposed 'martyr for science.' It is true that he was burned at the stake in Rome in 1600, but the church authorities guilty of this action were almost certainly more distressed at his denial of Christ's divinity and alleged diabolism than at his cosmological doctrines."
  6. ^ Adam Frank (2009). The Constant Fire: Beyond the Science vs. Religion Debate, University of California Press, p. 24, "Though Bruno may have been a brilliant thinker whose work stands as a bridge between ancient and modern thought, his persecution cannot be seen solely in light of the war between science and religion."
  7. ^ White, Michael (2002). The Pope and the Heretic: The True Story of Giordano Bruno, the Man who Dared to Defy the Roman Inquisition, p. 7. Perennial, New York. "This was perhaps the most dangerous notion of all... If other worlds existed with intelligent beings living there, did they too have their visitations? The idea was quite unthinkable."
  8. ^ Shackelford, Joel (2009). „Myth 7 That Giordano Bruno was the first martyr of modern science”. Ур.: Numbers, Ronald L. Galileo goes to jail and other myths about science and religion. Cambridge, MA: Harvard University Press. стр. 66.  "Yet the fact remains that cosmological matters, notably the plurality of worlds, were an identifiable concern all along and appear in the summary document: Bruno was repeatedly questioned on these matters, and he apparently refused to recant them at the end.14 So, Bruno probably was burned alive for resolutely maintaining a series of heresies, among which his teaching of the plurality of worlds was prominent but by no means singular."
  9. ^ Martínez, Alberto A. (2018). Burned Alive: Giordano Bruno, Galileo and the Inquisition. University of Chicago Press. ISBN 978-1780238968. 
  10. ^ Gatti, Hilary (2002). Giordano Bruno and Renaissance Science: Broken Lives and Organizational Power. Ithaca, NY: Cornell University Press. стр. 18—19. ISBN 978-0801487859. Приступљено 21. 3. 2014. »For Bruno was claiming for the philosopher a principle of free thought and inquiry which implied an entirely new concept of authority: that of the individual intellect in its serious and continuing pursuit of an autonomous inquiry… It is impossible to understand the issue involved and to evaluate justly the stand made by Bruno with his life without appreciating the question of free thought and liberty of expression. His insistence on placing this issue at the center of both his work and of his defense is why Bruno remains so much a figure of the modern world. If there is, as many have argued, an intrinsic link between science and liberty of inquiry, then Bruno was among those who guaranteed the future of the newly emerging sciences, as well as claiming in wider terms a general principle of free thought and expression.« 
  11. ^ Montano, Aniello (2007). Antonio Gargano, ур. Le deposizioni davanti al tribunale dell'Inquisizione. Napoli: La Città del Sole. стр. 71. »In Rome, Bruno was imprisoned for seven years and subjected to a difficult trial that analyzed, minutely, all his philosophical ideas. Bruno, who in Venice had been willing to recant some theses, became increasingly resolute and declared on 21 December 1599 that he 'did not wish to repent of having too little to repent, and in fact did not know what to repent.' Declared an unrepentant heretic and excommunicated, he was burned alive in the Campo dei Fiori in Rome on Ash Wednesday, 17 February 1600. On the stake, along with Bruno, burned the hopes of many, including philosophers and scientists of good faith like Galileo, who thought they could reconcile religious faith and scientific research, while belonging to an ecclesiastical organization declaring itself to be the custodian of absolute truth and maintaining a cultural militancy requiring continual commitment and suspicion.« 
  12. ^ „Giordano Bruno”. Encyclopædia Britannica. 
  13. ^ The primary work on the relationship between Bruno and Hermeticism is Frances Yates, Giordano Bruno and The Hermetic Tradition, 1964; for an alternative assessment, placing more emphasis on the Kabbalah, and less on Hermeticism, see Karen Silvia De Leon-Jones, Giordano Bruno and the Kabbalah, Yale, 1997; for a return to emphasis on Bruno's role in the development of Science, and criticism of Yates' emphasis on magical and Hermetic themes, see Hillary Gatti (1999), Giordano Bruno and Renaissance Science, Cornell.
  14. ^ Alessandro G. Farinella and Carole Preston, "Giordano Bruno: Neoplatonism and the Wheel of Memory in the 'De Umbris Idearum'", in Renaissance Quarterly, Vol. 55, No. 2, (Summer, 2002), pp. 596–624; Arielle Saiber, Giordano Bruno and the Geometry of Language, Ashgate, 2005

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]