Карл Барт

С Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Барт.
Карл Барт
Bundesarchiv Bild 194-1283-23A, Wuppertal, Evangelische Gesellschaft, Jahrestagung.jpg
Карл Барт
Рођење(1886-05-10)10. мај 1886.
Базел, Швајцарска
Смрт10. децембар 1968.(1968-12-10) (82 год.)
Базел, Швајцарска
Пољематематика

Карл Барт (нем. Karl Barth;[1] Базел, 10. мај 1886Базел, 10. децембар 1968) био је швајцарски математичар и протестантски теолог. Барт је најпознатији по свом коментару Посланица Римљанима, његовој умешаности у цркву која исповеда, укључујући његово ауторство Барменове декларације,[2][3] и посебно по свом недовршеном вишетомном теолошком сажетку Црквена догматика[4] (објављеном између 1932–1967).[5][6] Бартов утицај се проширио далеко изван академског домена на матичну културу, што га је довело до тога да се појави на насловној страни Тајма 20. априла 1962. године.[7]

Као и многи протестантски теолози његове генерације, Барт је био образован у либералној теологији под утицајем Адолфа фон Харнака, Фридриха Шлајермахера и других.[8] Његова пасторална каријера започела је у руралном швајцарском граду Сафенвилу, где је био познат као „Црвени пастор из Сафенвила“.[9] Тамо је постајао све више разочаран либералним хришћанством у којем је био обучен. То га је навело да напише прво издање своје Посланице Римљанима (познатој као Римљани I), објављене 1919. године, у којој је одлучио да Нови завет чита другачије.

Барт је почео да стиче значајно признање широм света објављивањем другог издања свог коментара, Посланице Римљанима, 1921. године, у којем је отворено одступио од либералне теологије.[10]

Утицао је на многе значајне теологе попут Дитриха Бонхефера који је подржавао исповедајућу цркву, и Јиргена Молтмана, Хелмута Голвицера, Џејмса Х. Кона, Волфарта Паненберга, Рудолфа Бултмана, Томаса Ф. Торанса, Ханса Кинга, као и Рајнхолда Нибура, Жака Елула и романописце као што су Фланери О'Конор, Џон Апдајк и Миклош Сенткути.

Између многих других области, Барт је такође имао дубок утицај на модерну хришћанску етику,[11][12][13][14] утичући на рад етичара као што су Стенли Хауервас, Џон Хауард Јодер, Жак Елул и Оливер О'Донован.[11][15][16]

Младост и школовање[уреди | уреди извор]

Отац му је био професор Новог завета на теолошком факултету у Берну. После студија у Берну, Берлину, Тибингену и Марбургу ступио је на свештеничку дужност у Женеви (1909—1911) где је провео наредних десет година.

Наука[уреди | уреди извор]

Карл Бат је сарађивао са Фредриком Тејлором и веома добро упознао основе његове филозофије научног управљања. Нешто касније је увео систем научног управљања у Franklin Motor Car Company (1908—1912). Ефекти су били изненађујући – подигао је производњу за више од десет пута. Барт је предавао научно управљање на универзитетима у Чикагу и на Харварду у периоду од 19111922. године. Звали су га „ортодоксни представник научног управљања“, пошто је био уско оријентисан само на неке, пре свега математичке аспекте менаџмента.

Каријера и доба рата[уреди | уреди извор]

Суочен са ратним збивањима од 19141918. г. приступио је радикалном преиспитивању теолошких начела и изложио их у делу Der Romerbrief (1919). По доласку Хитлера на власт и почетка Црквене борбе (1933), Б. је “залутао” у конфесионалну Цркву. Био је један од састављача Бременске деклације из 1934. г. по питању конфесионалне Цркве. Напао је нацизам иако је исповедање вере било слободно - човек није могао да остане незаинтересован у таквим околностима. Одбивши да положи заклетву о верности пред Хитлером, остао је без своје функције после чега је напустио Немачку, а 1935. постао је професор теологије у Базелу. 1939. Одузета му је докторска титула у Минстеру .

Учење[уреди | уреди извор]

Његово интересовање највише су заокупљале теме о односу модерне филозофије религије према науци, култури, уметности, као и њеним симпатијама према мистицизму. Због тога је мислио да је потребно филозофију религије и саму религију вратити на постулате Реформације. Требало је вратити се на учење библијских пророка, чији су највернији интерпретатори били теолози Реформације, по Б, мишљењу. На њега су утицали Кјеркегор, Достојевски, Овербек. Од Пада па наовамо, по Бартовом мишљењу, читав човеков живот је грешан, његови интелектуални, морални и емоционални капацитети искварени, тако да у таквом друштву филозофски системи као што су Шлајермахеров или Хегелов нису применљиви. Оставио је велики утицај на британску теологију 30-их година. Неки га сматрају највећим протестантским теологом XX в.

Дела[уреди | уреди извор]

  • The Epistle to the Romans (Der Römerbrief I, 1st ed., 1919)
  • The Epistle to the Romans (Der Römerbrief. Zweite Fassung, 1922). E. C. Hoskyns, trans. London: Oxford University Press, 1933, 1968 ISBN 0-19-500294-6
  • The Word of God and The Word of Man (Das Wort Gottes und die Theologie, 1928). New York: Harper & Bros, 1957. ISBN 978-0-8446-1599-8; The Word of God and Theology. Amy Marga, trans. New York: T & T Clark, 2011.
  • Preaching Through the Christian Year. H. Wells and J. McTavish, eds. Edinburgh: T. & T. Clark, 1978. ISBN 0-8028-1725-4
  • God Here and Now. London: Routledge, 1964.
  • Fides Quaerens Intellectum: Anselm's Proof of the Existence of God in the Context of His Theological Scheme (written in 1931). I. W. Robertson, trans. London: SCM, 1960; reprinted by Pickwick Publications (1985) ISBN 0-915138-75-1
  • Church and State. G.R. Howe, trans. London: SCM, 1939.
  • The Church and the War. A. H. Froendt, trans. New York: Macmillan, 1944.
  • Prayer according to the Catechisms of the Reformation. S.F. Terrien, trans. Philadelphia: Westminster, 1952 (Also published as: Prayer and Preaching. London: SCM, 1964).
  • The Humanity of God, J.N. Thomas and T. Wieser, trans. Richmond, VA: John Knox Press, 1960. ISBN 0-8042-0612-0
  • Evangelical Theology: An Introduction. Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1963.
  • The Christian Life. Church Dogmatics IV/4: Lecture Fragments. Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1981. ISBN 0-567-09320-4, ISBN 0-8028-3523-6
  • The Word in this World: Two Sermons by Karl Barth. Edited by Kurt I. Johanson. Regent Publishing (Vancouver, BC, Canada): 2007
  • "No Angels of Darkness and Light," The Christian Century, 20 January 1960, p. 72 (reprinted in Contemporary Moral Issues. H. K. Girvetz, ed. Belmont, CA: Wadsworth, 1963. pp. 6–8).
  • The Göttingen Dogmatics: Instruction in the Christian Religion, vol. 1. G.W. Bromiley, trans. Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1991. ISBN 0-8028-2421-8
  • Dogmatics in Outline (1947 lectures), Harper Perennial, 1959, ISBN 0-06-130056-X
  • A Unique Time of God: Karl Barth's WWI Sermons, William Klempa, editor. Louisville, KY: Westminster John Knox Press.
  • On Religion. Edited and translated by Garrett Green. London: T & T Clark, 2006.

Црквена догматика у преводу на енглески[уреди | уреди извор]

Аудио[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Barth". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ Houtz, Wyatt (4. 4. 2018). „Karl Barth and the Barmen Declaration (1934)”. The PostBarthian. Приступљено 23. 2. 2019. 
  3. ^ „Karl Barth – Christian History”. 
  4. ^ „The Life of Karl Barth: Church Dogmatics Vol IV: The Doctrine of Reconciliation 1953–1967 (Part 7)”. The PostBarthian (на језику: енглески). 5. 4. 2019. Приступљено 5. 4. 2019. 
  5. ^ Name (Boston Collaborative Encyclopedia of Western Theology). People.bu.edu. Retrieved on 15 July 2012.
  6. ^ Houtz, Wyatt (21. 4. 2016). „Karl Barth's Church Dogmatics Original Publication Dates”. The PostBarthian. Приступљено 23. 2. 2019. 
  7. ^ „Theologian Karl Barth”, Time, 20. 4. 1962, Приступљено 23. 2. 2019 
  8. ^ Houtz, Wyatt (18. 4. 2018). „The Life of Karl Barth: Early Life from Basel to Geneva 1886–1913 (Part 1)”. The PostBarthian. Приступљено 23. 1. 2021. 
  9. ^ Houtz, Wyatt (3. 10. 2017). „The Romans commentary by the Red Pastor of Safenwil: Karl Barth's Epistle to the Romans”. The PostBarthian. Приступљено 23. 2. 2019. 
  10. ^ Houtz, Wyatt (18. 4. 2018). „The Life of Karl Barth: Early Life from Basel to Geneva 1886–1913 (Part 2)”. The PostBarthian. Приступљено 23. 2. 2019. 
  11. ^ а б Parsons, Michael (1987). „Man Encountered by the Command of God: the Ethics of Karl Barth” (PDF). Vox Evangelica. 17: 48—65. Приступљено 17. 11. 2012. 
  12. ^ Daniel L. Migliore (15. 8. 2010). Commanding Grace: Studies in Karl Barth's Ethics. W.B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 978-0-8028-6570-0. 
  13. ^ Matthew J. Aragon-Bruce. Ethics in Crisis: Interpreting Barth's Ethics (book review) Princeton Seminary Library. Retrieved on 15 July 2012. Архивирано 9 јун 2010 на сајту Wayback Machine
  14. ^ Oxford University Press: The Hastening that Waits: Nigel Biggar Архивирано 20 новембар 2012 на сајту Wayback Machine. Oup.com. Retrieved on 15 July 2012.
  15. ^ Journal – The Influence of Karl Barth on Christian Ethics. www.kevintaylor.me (7 April 2011). Retrieved on 15 July 2012. Архивирано 23 октобар 2011 на сајту Wayback Machine
  16. ^ Choi Lim Ming, Andrew (2003). A Study on Jacques Ellul's Dialectical Approach to the Modern and Spiritual World. wordpress.com

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]