Базилика Санта Марија Мађоре налази се на Piazza Santa Maria Maggiore, 42 у Риму, на Есквилину[1], једном од 7 римских брежуљака. Једна је од највећих базилика у Риму. Пуно име ове цркве је “Basilica di Santa Maria Maggirre” што у буквалном преводу са италијанског језика значи Базилика Свете Марије Велике. Израз „Велика“ може се изједначити и са изразом „Главна“, што долази од тога да је ово једна од четири главне базилике Рима. Део је скупа Седам ходочасничких римских цркава.
Базилика каква и дан данас стоји на тргу у Риму, изграђена је у петом веку, неколико година након Трећег Васељенског сабора, одржаног 431. године нове ере, у граду Ефесу, на простору данашње Турске. Почива на месту некадашње цркве, такође посвећене Богородици, чији је првобитни ктитор био папа Либерије. Базилика је изграђена између 432. године до 440. године, а ктитор је био тадашњи папа Сикст Трећи. За време овог папе настају две најважније базилике, међу које спада управо Санта Марија Мађоре и Santa Sabina, обе позициониране у граду Риму. Обе ове базилике у будуће су биле везане за латински Запад. Обе цркве су, а поготово Санта Марија Мађоре једне од првих икад посвећених Богородици у целој хришћанској историји.
Црква за какву се данас зна је подигнута након Трећег Васељенског сабора, одржаног 431. Године н.е. у граду Ефесу (данашња Турска), сазваног од стране тадашњег византијског цара Теодосија Другог. На овом сабору расправљало је се о постојању божанске и човечанске природе у Исусу Христу, те је дошло до сукоба два хришћанска учења : монофизитских ставова александријског епископа Несторија и диофизитских ставова Кирила, цариградског патријарха. Несторијански, монофозитски ставови (гр. Μονη φυσις - једна природа, „monos physis“) залажу се за постојање једне природе у Христу, док су Кирилски, тј. диофизитски ставови (гр. Δυοφυσιτισμός ' две природе) базирани на постојање две природе у Христу. Струја коју је водио цариградски патријарх била је јача, те диофизитски ставови који залажу постојање две природе у Христу побеђују, те несторијанска схватања бивају осујећена као јеретичка, као и сам Несторије. У част победи диофизитског схватања као јединог исправног у хришћанском учењу, због установљавања догме о Богородици, јачања култа Богородице (познат још и као „Маријански култ“) као оне која је родила Бога и човека, а не само човека (Исуса Христоса), подиже се ова монументална грађевина.
Управо ће култ Богородице почети да јача изградњом ове цркве. Мири Рубин сматра да је на изградњу базилике утицало и виђење Марије као оне која може представљати царске идеале класичне римске уметности, спајајући стари Рим и нови хришћански Рим: „У Риму, граду мученика, ако не и више од царева, Марија је била фигура која је могла веродостојно да носи царска сећања и представе.“
Папа Григорије Велики био је засењен византијским учењима о Тeotokos, где је Богородица управо она која рађа цара небеског, те је приликом процесије у циљу молитве и славе божије, 590. наредио да се поворка заустави испред Санта Марије Мађоре, а не испред базилике Светог Петра, који је заштитник града Рима, какав је био обичај до тад.
Црква је изграђена на месту раније цркве за коју је сама Богородица бирала локацију. Богородица се указала у сну папи Либерију (352 366) истакнувши да ће се место за изградњу цркве указати неким чудом. Петог августа 352. године нове ере, необично време владало је градом Римом, те се на Есквилинском брду појављује снег. Када је папа схватио шта се дешава, лично је у снегу направити прве отиске за изградњу цркве. По њему се најранији пример ове цркве звао Света Марија Либеријска или Либеријска базилика (Santa Maria Liberiana). Овај назив се у формалном говору још увек користи, те се ово име може користити и у савременом и у историјском смислу. Овај догађај са разлогом се зове легенда, јер настаје тек неколико векова након што се чудо са снегом на Есквилину наводно догодило. Ипак, у част Богородици и наводном догађају, сваког 5. августа у Риму се обележава ово чудо бацањем латица ружа са купола базилике. У част овом догађају постоји и легенда која наводи да је базилика баш због снега, али и патронате саме цркве позната под именом С
С друге стране, постоје извори који наводе да је папа Либерије ову цркву подигао на месту некадашње палате аристократке породице Сицини, те је позната и под називом Сицинијева базилика.
Базилика је преживела бурну историју и преплитање мноштва функција, те је осим сакралне грађевине, имала и функцију папске палате због погоршаног стања Латеранске палате у којој су одседале папе, током периода Авињонског папинства.
Била је рестаурисана, декорисана и мењана од стране многих папа, почев од папе Либерија и Сикста Трећег, укључујући Еугена III, Николасa IV, Климента X и Бенедикта XIV, који је 1780. године унајмио Фердинанда Фугу да изгради садашњу фасаду и да модификује унутрашњост цркве. Унутрашњост ове цркве претрпела је велику модификацију која је мењала њене олтаре између 1575. и 1630. године.
На простору на којем је базилика изграђена, на латинском Западу, развија се класични тип тробродне базилике, чији је представник око 380. године, грађевина у Сан Клементу. Овакав тип лонгитудиналне грађевине развија се још у периоду владавине римских паганских царева, када су базилике имале пре свега профану улогу у друштвеном животу становништва античког Рима.
Класицизам петог века у овој базилици огледа се у томе што је ово лонгитудинална грађевина са три брода, без трансепта и са источно оријентисаном апсидом. Наставак царског класицизма ове грађевине види се још и у густо постављеним стубовима у средњем броду, без трансепта (попречни брод) оставља утисак изузетне дубине од истока ка западу и обрнуто. У унутрашњости ова грађевина личи на римске храмове јонског стила. Уз равну архитравну греду и волуте у капителу стуба који чине дугачку колонаду стубова, евидентно је да је грађевина подлегла враћању античким традицијама. Кључни аспект који уздиже ову цркву у периоду 5. века јесте изузетна мозаичка декорација изведена на тријумфалном луку и у наосу.
Атински стубови који су део наоса су још старији и потичу или из прве базилике, или су сполије друге античке римске грађевине. Израђени су од камена и то тридесет шест је од мермера и четири од гранита, које је Фердинандо Фуга изрезао или скратио да би их учинио идентичним, који им је обезбедио идентичне капителе од позлаћене бронзе.
Кампанил или звоник из 14. века највиши је у Риму, и то 75 метара. Касетирана таваница је из 16. века, према дизајну Ђулијана да Сангала, наводно је позлаћен златом, које је првобитно донео Кристифор Колумбо, а Фердинанд и Изабела су га поклонили шпанском папи Александру VI.
Фасада je iz 12. века је реконструкцијом, са лођом која је прекривена, коју је доградио папа Бенедикт XVI 1743. године, радом Фердинанда Фуге који није оштетио мозаике фасаде. Крило сакристије са леве стране и одговарајуће крило на десној страни (дизајнирао је Фламинио Понцио) дају предњем делу базилике изглед палате која гледа на Piazza Santa Maria Maggiore. Десно од фасаде базилике налази се споменик који чини стуб у облику топовске цеви са врхом на којем почива крст, подигнут од стране папе Климента VIII, НЕ БИ ЛИ прославио на тај начин крај француских верских ратова.
На тргу испред фасаде налази се стуб са коринтским капителом, на врху којег је статуа Богородице и Христа Емануила. Овај маријански стуб је подигнут 1614. по нацрту Карла Мoдерна за време папства Павла В. Мадернова фонтана у подножју комбинује хералдичке орлове и змајеве Павла V (Боргезе). Овај стуб био је једини нетакнути део Максенцијеве и Константинове базилике из 4. века која је се налазила на римском форуму. Статуу на врху стуба направио је Дoменико Фери.
Oве две грађевине су у саставном комплексу саме базилике. Оне су гробно место многих значајних личности које су битан део историје града Рима.
Испод олтара ове базилике смештена је крипта Христовог Рођења или Витлејемска крипта. У крипти се налази кристални реликвијар, рад уметника Ђузепеа Валадијера. Овде је и гробно место лекара из 4. века, Светог Јеронима, који је превео Библију на латински језик.
Сикстинска капела везана је за једног од римских папа, Сикста V, а сматра се да ју је пројектовао архитекта Доминик Фонтана. Обилује занимљивим уметничким делима, а једна од битних реликвија је и јаслице за које се сматра да су из Витлејема и да су припадале Исусу Христу. Ипсред капеле је гроб уметника и веома значајног римског архитекте, Бернинија.
Мозаици који се налазе у овој базилици спадају у прве икад изведене представе Богородице у ранохришћанској уметности. Ови иконографски обрасци дали су увид у слављење Марије као Theotocos (оне која је родила Бога), што је и био предмет расправе на сабору у Ефесу 431. године. Moзаици који се налазе на чеоном зиду апсиде и у наосу ове грађевине поставили су обрасце за будуће представе Богородице. Утицаји су свакако антички римски импресионизам који се могао видети на зидовима вила тадашње римске аристократије.
Значај ових мозаика лежи и у томе што су историчарима дали многе информације везане за друштвене, уметничке и културне покрете византијског царства тога доба. Два најзначајнија закључка који низ историјских проучавања доноси јесу слављење Богородице као мајке Божије, тиме уједно донет је и закључак да је у том периоду диофизитизам био прихваћена хришћанска филозофија, и друго које упућује на јединство и преплитање хришћанске и јеврејске догме, из које хришћанска и настаје.
Тријумфални лук налази се на челу наоса, некад је називан и олтарски лук, али касније поприма познати термин "славолук". Спаја наос са олтарским простором грађевине. Аркада тријумфалног лука изведена је мозаичком техником.
Мозаици који се налазе на тријумфалном луку упућују програм епифаније небеског логоса, који је у овом случају јасно изражен инкарнацијом, тј. силаском логоса на свет. Сцене су подељене у три регистра са обе стране тријумфалног лука. Сцене су базиране на установљавање догме о Богородици као оној која је родила Бога, као и прве године Христовог живота.
Централни део тријумфалног лука има мозаичку представу хетимасије, преуготовљеног престола који је празан и тако симболично најављује други Христов долазак. Испод монограма налази се натпис који указује да је папа Сикст Трећи био ктитор храма. Монограм је фланкиран двема представама апостола Петра и Павла који придржавају медаљон са хетимасијом (преуготовљени престо намењен Богу). Изнад фигура Светог Петра и Светог Павла, као оних који су први међу апостолима, налазе се и тетраморфи (персонификације четворице јеванђелиста), у виду анђела, лава, бика и орла. Испод преуготовљеног престола налази се и ктиторски натпис папе Сикста III, који упућује да је управо овај римски папа ктитор храма (лат. "XYCTUS SCOPUS PLEBI DEI", у буквалном преводу: "Сикст епископ народа Божијег" ).
Северна страна има четири регистра, и почевши одозго на горе нижу се следеће сцене:
Композиција Благовести (царска иконографија, Богородица је приказана као царица небеска јер је одабрана да роди сина Божијег. Има иконографију царице, обучена је у царско рухо, окићена перпендулијама и фибулама, а у руци држи катапетазму, тј. пурпурну завесу коју плете за Јеврејски двор), Богородица у средишту композиције, око ње апостоли, у позадини је голуб (атрибут везан за Бога, али и за божије вести) и анђео како силази са небеса.
Композиција Поклоњење мудраца (овде је приказана поново Богородица у царској иконографији са Христом Емануилом на престолу Давидовом од пурпура, што све упућује на сина Божијег и на царство небеско, али и на везу Старог и Новог завета), са леве стране престола је још једна женска фигура која је заправо персонификација јеврејске цркве, тзв. Цркве Обрезаних (лат. "Ecclesia ex Circumcisiones"). У позадини и около сцену фланкирају звезда водиља и три мудраца, тј. старозаветне личности који носе дарове Христу, после његовог рођења.
Покољ витлејемске деце, као сцена која прати целокупну композицију северног дела тријумфалног лука, као најава страдања. Сцена је везана за циклус Јована Претече, из јеванђеља по Матеју.
Јерусалим, као симбол Христовог страдања и Другог Христовог доласка. Јагањци који су у склопу последње сцене су мотиви којима су се у ранохришћанској уметности приказивали апостоли (Христови ученици)
Јужна страна има такође четири регистра, сцене које су унете у композиицију указују на садејство са северним делом тријумфалног лука. Сцене су следеће:
Сретење (ова сцена спада у циклус Великих празника и налази се у јеванђељу по Јовану. Суштина саме сцене је прва Христова бол и патња коју осећа још као беба. Приказана је Богородица, у патњи, Јосиф, циборијум[4]; ова сцена је значајна јер је то догађај који слави препознавање Исуса Христа као божијег сина). У позадини је приказан и иконографски образац сцене "Јосифов сан"
Иродови идоли су део треће композиције која за циљ има да укаже на хришћанску догму, ширење хришћанске догме и опирање хришћана да прихвате паганску религију.
Витлејем, као симбол Христовог рођења, јагањци који упућују на вернике, јасле и улогу Сина Божијег у хришћанском учењу, а то је да вернике изведе на прави пут, као што пастир чува и води своје стадо.
Наос базилике састоји се од северног и јужног бочног зида и био је прекривен са обе стране мозаичком декорацијом. Теме на мозаицима у овом делу цркве су базирани на старозаветним сценама везаним за старозаветне личности попут Мојсија, Исуса Навина, Аврама, Исака и Јакова.
Северни бочни зид наоса састоји се из неколико вешто одрађених панела који приказују следеће сцене:
Мелхиседех и Аврам, као цар и првосвештеник, са хлебом и вином, основним евхаристијским (литургијским) атрибутима. Ова сцена је непосредно поред олтара, симболички указујући на литургију.
Гостољубље Аврамово, које такође упућује на литургију и наводи до закључка да су се сцене са евхаристијом неретко постављале непосредно или уз саме олтаре, као она места где се налази Часна трпеза на којој је и вршен литургијски обред.
Аврам и Лот крећу на пут, договарају се к ће на коју страну повести свој народ. Идентитет обе старозаветне личности изражен је кроз присуство Лотових кћери и Аврамовог сина Исака.
Јужни бочни зид наоса обухвата сцене такође везане за Стари завет и старозаветне личности, које носе симболику спасења:
Мојсије на двору (ово је сцена када Мојсија доводе пред фараонову кћерку. Мојсије је одевен као млади цар, он носи симбол месије, тј. оног који спасава Јевреје од ропста)
Прелазак преко Црвеног мора, као симболика изабраног народа којег води Мојсије и спасава од египатског ропства
Сцене бочног зида главног брода у наосу црквеУ две капеле поред базилике сахрањен је велики број значајних личности везаних за град Рим.
Мозаици из петог века сачувани су до дана данашњег и могу се видети у базилици у коју је улаз бесплатан.
2015. мигранти исламске вероисповести, пореклом из Туниса и Палестине, ухапшени су због сумње да су хтели да разоружају војнике који су стајали испред базилике. Узвикивали су речи попут "Алах је велики!". Када је полиција дошла, покушали су да укључе и околне посетиоце не би ли напали римску полицију.[5]
Георгије Острогорски "Историја Византије", Просвета, Београд, 1996.[6]
Браун Питер "Успон хришћанства на Западу", Београд, Clio, 2010.[7]
Ђура Даничић, Вук Стефановић Караџић, "Библија", Београд, Југословенско библијско друштво[8]
Герке Фридрих, "Касна антика и рано хришћанство", Нови Сад, Братство Јединство, 1973.[9]
^Есквилин (на језику: српски), 2021-08-07, Приступљено 2023-05-18
^Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом :0.
^Герке, Фридрих (1973). Касна антика и рано хришћанство. Нови Сад: Издавачко предузеће "Братство јединство". стр. 67. стр.
144.стр.
145.стр. ISBN120011043 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ).line feed character у |pages= на позицији 9 (помоћ)
^Циборијум (на језику: српски), 2022-07-13, Приступљено 2023-05-18
^Острогорски, Георгије (1996). Историја Византије. Београд: Просвета. стр. 48.стр. до 103. стр. ISBN8607009524.
^Браун, Питер; Николић, Драгана (2010). „Прво поглавље, "Царство и његове последице 200-500. године"”. Успон хришћанства на Западу. Београд: Clio. ISBN9788671023221.
^Библија или Свето писмо Старога и Новога завета. Београд: Југословенско библијско друштво. ISBN [[Посебно:BookSources/1903865255
1903865263
1903865271
190386528X
1903865298|1903865255
1903865263
1903865271
190386528X
1903865298]] Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ).line feed character у |isbn= на позицији 11 (помоћ)
^Герке, Фридрих (1973). Ђурић, ур. Касна антика и рано хришћанство. Превод: Цермановић Кузмановић. Издавачко предузече "Братство Јединство": Братство Јединство. ISBN120011043 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ).
._Author%E2%80%99s_photograph.jpg)
_15.jpg)