Сретење Господње

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Уношење Исуса Христа у храм

Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Порекло празника[уреди | уреди извор]

Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2).[1] Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече.[1] Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.

Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој, с миром; јер очи моје видеше спасење твоје; спасење које си пред свим народима спремио, светлост да народе обасјава, и славу народа твога Израиља“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34).[2] Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду.

Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса.[2] Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.[2]

Народно веровање[уреди | уреди извор]

Тако постоји веровање да се на Сретење срећу зима и лето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.[3]

Један од обичаја је и да се на Сретење Господње обавезно пале свеће, јер се верује да пламен свеће кућу штити од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ.

Најзанимљивије од сретењских веровања јесте да младе девојке треба да пазе данас кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења баш такав бити по изгледу и карактеру.[3]

Значајнији датуми[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Сретење Господње”. Православна црква. Приступљено 4. 2. 2020. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Сретење Господње”. СПЦ. Приступљено 4. 2. 2020. 
  3. 3,0 3,1 „СУТРА ЈЕ СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ: ово је најважније веровање за неудате жене”. Лепа и срећна. Приступљено 4. 2. 2020. 

Напомене[уреди | уреди извор]

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Библија — Стари и Нови Завет, превео др Лујо Бакотић, Добра вест, Нови Сад, 1989.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]