Кристина Пизанска

С Википедије, слободне енциклопедије
Кристина Пизанска
Christine de Pisan - cathedra.jpg
Кристина Пизанска
Лични подаци
Датум рођења1364.
Место рођењаВенеција,
Датум смрти1430.
Место смртиПуаси,
Књижевни рад
Најважнија дела
Град жена
Посланица богу Љубави
Књига о три врлине образовања за даме

Кристина Пизанска (франц. Christine de Pisan; Венеција, 1354 – Пуаси, 1430) била је списатељица и филозоф позног средњег века. Италијанског је порекла, живела је и радила на двору француских краљева: Шарла V, Шарла VI и Шарла VII. Она је претеча савременог феминизма, прва жена која је ауторитативно оспоравала мизогинију. Писала је поезију и прозу, укључујући биографије и књиге које садрже практичне савете за жене. За собом је оставила 41 дело за време тридесетогодишње каријере.

Кристина Пизанска је служила као дворски писац у средњовековној Француској након смрти свог мужа. Кристинини покровитељи били су војводе Луј I од Орлеана, Филип Смели од Бургундије и његов син Јован Неустрашиви. Њено дело се матра једним од најранијих феминистичких списа. Њен рад укључује романе, поезију и биографију, а такође је писала књижевне, историјске, филозофске, политичке и верске критике и анализе.[1][2][3] Њена најпознатија дела су Књига о граду дама и Благо града дама, оба написана када је радила за Јована Неустрашивог из Бургундије. Њене књиге савета принцезама, принчевима и витезовима остале су у штампи до 16. века.

Биографија[уреди | уреди извор]

Кристина Пизанска је била кћерка италијанског научника Томаза Пизана.[4] Рођена је у Венецији, али убрзо након тога њен отац је добио посао лекара, алхемичара и астролога на двору француског краља Шарла V. Отац је Кристину преставио краљу када је имала четири године и тада је почела да се школује, а могла је да користи краљевску библиотеку, у оно време једну од најбољих у Европи. Од малих ногу, Кристина се интересовала за језике и књижевност, а имала је прилике да се врло добро упозна са делима Алигијерија, Петрарке и Бокача.

Са 15 година, 1380, се удала за секретара краља Шарла V, али је већ после десет година, са непуних 25, је остала удовица са троје мале деце. Пар година раније, умро је и њен отац, па с те стране није могла добити издржавање. Како би прехранила себе и своју породицу, почела је да пише. У почетку је писала песме по наруџбини, углавном за чланове краљевске породице. Следећих тридесет година пише и то од 1399. до 1429, створивши 41 дело.

Она је прва жена у историји за коју се са сигурношћу може рећи да је била списатељица по професији Такође, остаће упамћена по томе да се међу првима залагала за побољшање положаја жена у друштву.[5]

Књижевна каријера[уреди | уреди извор]

Да би издржавала себе и своју породицу, Кристина је постала дворски писац. До 1393, она је писала љубавне баладе, које су привукле пажњу богатих покровитеља на двору.[6] Кристина је постала плодан писац. Њено учешће у продукцији својих књига и њено вешто коришћење покровитељства у турбулентним политичким временима донели су јој титулу прве професионалне књижевнице у Европи.[7] Иако Млечанка по рођењу, Кристина је изражавала ватрени национализам према Француској. Афективно и финансијски се везала за француску краљевску породицу, донирајући или посвећујући своје ране баладе њеним члановима, укључујући Изабелу Баварску, Луј I, војводу од Орлеана, и Марију од Берија. Године 1402. описала је краљицу Изабелу као „Високу, изврсну крунисану краљицу Француске, веома вредну поштовања принцезу, моћну даму, рођену у срећном часу”.[8]

Једна страница Кристинине књиге Le livre des trois vertus. У илуминацији Кристину чувају од одушка Три врлине.

Француском је владао Шарл VI који је доживео низ менталних сломова, што је изазвало кризу вођства за француску монархију.[7] Често је био одсутан са двора и на крају је могао да доноси одлуке само уз одобрење краљевског већа.[9] Краљица Изабела је номинално била задужена за управљање када је њен муж био одсутан са двора, али није могла да разреши свађу између чланова краљевске породице.[10] У прошлости, Бланка од Кастиље је играла централну улогу у стабилности краљевског двора и деловала је као регент Француске. Кристина је објавила серију радова о врлинама жена, позивајући се на краљицу Бланку и посвећујући их краљици Изабели.[11][12]

Кристина је веровала да су Француску основали потомци Тројанаца и да је њено управљање од стране краљевске породице било у складу са аристотеловским идеалом.[13] Године 1400, Кристина је објавила L'Épistre de Othéa a Hector (Отеино писмо Хектору).[14] Када је први пут објављена, књига је била посвећена Лују Орлеанском, брату Шарла VI, који је на двору виђен као потенцијални регент Француске.[15] У L'Épistre de Othéa a Hector богиња мудрости Отеа подучава Хектора од Троје у државном управљању и политичким врлинама.[14] Кристина је произвела богато илустрована луксузна издања тог дела 1400. године.[16] Између 1408. и 1415. године Кристина је издала нова издања књиге.[15] Током своје каријере произвела је поново посвећена издања књиге са прилагођеним пролозима за покровитеље,[17] укључујући издање за Филипа Смелог 1403. и издања за Жана од Берија и Хенрија IV од Енглеске 1404. године.[18] Патронат се променио у касном средњем веку. Текстови су се и даље производили и циркулисали као непрекидни рукописи, али су све више били замењени укориченим кодексом. Чланови краљевске породице постали су покровитељи писаца наручивањем књига. Како су материјали постајали јефтинији, развијала се трговина књигама, те су писци и издавачи производили књиге за француско племство, које је могло приуштити оснивање сопствених библиотека. Кристина стога није имала ни једног покровитеља који ју је доследно финансијски подржавао, већ је била повезана са краљевским двором и различитим фракцијама краљевске породице – Бургундијом, Орлеаном и Бери – свака од којих је своје дворове.[19] Током своје каријере Кристина је истовремено предузимала плаћене пројекте за појединачне покровитеље и потом објавила ове радове за ширење међу племством Француске.[19]

Најзначајнија дела[уреди | уреди извор]

Кристина Пизанска и краљица Изабела
  • Посланица богу Љубави (1399) - дело у 825 стихова
  • Посланица Офеи Хектору (1399—1400)
  • Рекла је ружа (1402)
  • Књига 100 балада (1402)
  • Пут дугог учења (1403)
  • Књига о преносу богатства (1403)
  • Чобаница (1403)
  • Књига о манирима и добрим делима мудрог краља Шарла V (1404)
  • Град жена (1405)
  • Књига о три врлине образовања за даме (1405)
  • Кристинина визија (1405)
  • Књига о телу полиције (1407)
  • Књига о миру (1413)
  • Дитие о Јованки Орлеанки (1429)

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Christine de Pizan”. departments.kings.edu. Приступљено 2021-06-17. 
  2. ^ Kelly, F. Douglas. "Reflections on the Role of Christine De Pisan as a Feminist Writer." SubStance, vol. 1, no. 2, 1971, pp. 63–71. JSTOR, www.jstor.org/stable/3684605. Accessed 17 June 2021.
  3. ^ Adams, Tracy (1. 6. 2017). „Christine de Pizan”. French Studies. 71 (3): 388—400. ISSN 0016-1128. doi:10.1093/fs/knx129 Слободан приступ. 
  4. ^ „Жене које су мењале свет“ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2014), Данијела Пејатовић, stazenezele.rs, 30. мај 2013. Приступљено 7. јуна 2014.
  5. ^ „Михаел Нурдбергер: Средњи век није био мрачан“, Драган Богутовић, Вечерње новости, 11. март 2012. Приступљено 7. јуна 2014.
  6. ^ Redfern 1995, стр. 77.
  7. ^ а б Schaus 2006, стр. 133.
  8. ^ Langdon Forhan 2017, стр. 68.
  9. ^ Green 2010, стр. 5.
  10. ^ Green 2010, стр. 14.
  11. ^ Green 2010, стр. 6.
  12. ^ Adams 2014, стр. 115–116.
  13. ^ Langdon Forhan 2017, стр. 71.
  14. ^ а б Langdon Forhan 2017, стр. 34.
  15. ^ а б Krueger 1998, стр. 20.
  16. ^ Schaus 2006, стр. 134.
  17. ^ McGrady 1998, стр. 198.
  18. ^ Wolfthal 1998, стр. 43.
  19. ^ а б McGrady 1998, стр. 197.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Adams, Tracy (2014), Christine de Pizan and the Fight for France, Penn State Press, ISBN 9780271066332 .
  • Ainonen, Tuija (2017-03-31), „Internship in Ancient, Medieval and Early Modern Manuscripts”, Medieval Manuscripts Blog, British Library .
  • Allen, Prudence (2005), The Concept of Woman: The Early Humanist Reformation, 1250–1500, Part 2, Wm. B. Eerdmans Publishing, ISBN 978-0-8028-3347-1 .
  • Altmann, Barbara K.; McGrady, Deborah L. (2003), Christine de Pizan: A Casebook, Routledge, ISBN 978-0-415-93909-6 .
  • Bejczy, Istvan P. (2011), „Does Virtue Recognise Gender? Christine de Pizan's City of Ladies in the Light of Scholastic Debate”, Ур.: Green, Karen; Mews, Constant, Virtue Ethics for Women 1250–1500, Springer, стр. 1—12, ISBN 9789400705296 .
  • Biggs, Sarah J (2013-06-27), „Christine de Pizan and the Book of the Queen”, Medieval Manuscripts Blog, British Library .
  • Brown-Grant, Rosalind (1999), Introduction, The Book of the City of Ladies, Од стране Christine de Pizan, Превод: Rosalind Brown-Grant, London: Penguin Books .
  • Campbell, Karlyn K. (2003), Three Tall Women: Radical Challenges to Criticism, Pedagogy, and Theory, The Carroll C. Arnold Distinguished Lecture National Communication Association, November 2001, Boston: Pearson Education 
  • Chicago, Judy (1979), „Place Settings”, Elizabeth A. Sackler Center for Feminist Art, Brooklyn Museum 
  • Chicago, Judy; et al. (1979), „Christine de Pisan”, Elizabeth A. Sackler Center for Feminist Art, Brooklyn Museum 
  • Christine de Pizan (2019), The Epistle of the Prison of Human Life: With an Epistle to the Queen of France and Lament on the Evils of the Civil War, Routledge, ISBN 978-0-429-64734-5 
  • Famiglietti, R.C. (2015), Audouin Chauveron, 2 .
  • Goodman, Jennifer R. (1998), Chivalry and Exploration, 1298–1630, Woodbridge: Boydell & Brewer, ISBN 978-0-85115-700-9 .
  • Green, Karen (2010), Preface – The Book of Peace, Penn State Press, ISBN 9780271045573 .
  • Krueger, Roberta (1998), „Christine's Anxious Lessons: Gender, Morality, and the Social Order from the Enseignemens to the Avision”, Ур.: Desmond, Marilynn, Christine de Pizan and the Categories of Difference, Medieval Cultures, 14, University of Minnesota Press, стр. 16—40, ISBN 978-0-8166-3081-3 .
  • Langdon Forhan, Kate (2017), The Political Theory of Christine de Pizan, Taylor & Francis, ISBN 9781351883948 .
  • McGrady, Deborah (1998), „What Is a Patron? Benefactors and Authorship in Harley 4431, Christine de Pizan's Collected Works”, Ур.: Desmond, Marilynn, Christine de Pizan and the Categories of Difference, University of Minnesota Press, стр. 195—214, ISBN 978-0-8166-3081-3 .
  • Quilligan, Maureen (1991), The Allegory of Female Authority: Christine de Pizan's Cité des Dames, New York: Cornell University Press .
  • Redfern, Jenny (1995), „Christine de Pisan and The Treasure of the City of Ladies: A Medieval Rhetorician and Her Rhetoric”, Ур.: Lunsford, Andrea A, Reclaiming Rhetorica: Women and in the Rhetorical Tradition, Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, ISBN 9780822971658 .
  • Ripley, Doré (2019), „Christine de Pizan: An Illuminated Voice”, Scribblings .
  • Schaus, Margaret C. (2006), Women and Gender in Medieval Europe: An Encyclopedia, Routledge, ISBN 9781135459604 .
  • Schneir, Miriam (1994), Feminism: The Essential Historical Writings, Vintage Books, ISBN 978-0-679-75381-0 .
  • Willard, Charity C. (1984), Christine de Pizan: Her Life and Works, New York: Persea Books .
  • Willard, Charity Cannon; Willard, Sumner (2010), „Preface”, Book of Deeds of Arms and of Chivalry, Penn State Press, ISBN 978-0-271-04305-0 .
  • Whetham, David (2009), Just Wars and Moral Victories: Surprise, Deception and the Normative Framework of European War in the Later Middle Ages, Brill, ISBN 9789004171534 .
  • Wolfthal, Diane (1998), „"Douleur sur toutes autres": Revisualizing the Rape Script in the Epistre Othea and the Cité des dames”, Ур.: Marilynn Desmond, Christine de Pizan and the Categories of Difference, University of Minnesota Press, стр. 41—70, ISBN 978-0-8166-3081-3 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Кристина Пизанска на Викимедијиној остави.
Викизворник има текст 1905 New International Encyclopedia чланка Christine de Pisan.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кристина_Пизанска&oldid=25554847”