Курцио Малапарте

Из Википедије, слободне енциклопедије
Курцио Малапарте
Curzio Malaparte.jpg
Курцио Малапарте
Пуно име Курт Ерих Зукерт
Датум рођења (1898-06-09)9. јун 1898.
Место рођења Прато
Датум смрти 19. јул 1957.(1957-07-19) (59 год.)
Место смрти Рим

Курцио Малапарте (итал. Curzio Malaparte; Прато, 9. јун 1898Рим, 19. јул 1957), чије је право име било Курт Ерих Зукерт (нем. Kurt Erich Suckert), је био италијански књижевник.

Биографија[уреди]

Родио се у малом тосканском месту Прату.[1] Мајка му је била Италијанка, а отац Немац. Одрастао је у једној сеоској породици као посвојче. За време Првог светског рата, иако је тада имао само шеснаест година, побегао је из класичне гимназије и пријавио се као добровољац у француску војску, пошто је Италија тада још била неутрална. Кад су 1915. Италија и Француска постале свезнице млади Малапарте је добио чин наредника. После рата једно време ради у дипломатској служби а од 1922. до 1930. углавном као новинар. У том периоду објавио је неколико књига. Есејом Камелеон замерио се Мусолинију који га је због тога из Рима отерао у Торино. Учинио му је, у неку руку, услугу, јер се тако Малапарте приближио Француској, где је 1931. објавио Технику државног удара, прво дело у Европи против Хитлера. Пошто је убрзо штампао и Добричину Лењина Мусолини га је протерао из Италије па се Малапарте настанио у Лондону. Током већег дела Другог светког рата био је ратни дописник са резних фронтова. У Италију се вратио 1943, а 1944. је објавио роман Kaputt, дело које га је учинило славним. У том делу описује страхоте рата. Дело је аутобиографског карактера и представља оно што је он видео током рата. Једна од епизода описује како му Павелић поносно показује котарицу пуну људских очију, коју су донеле његове верне усташе убивши много Срба у околини Дрине.

Наредни роман Кожа (1949) још више ће учврстити његову репутацију великог писца, а у историји књижевности биће запамћен по још неколико занимљивих публицистичких, песничких, есејистичких, романескних и драмских дела: Содома и Гомора (1931), Волга се рађа у Европи (1943), Проклети Тосканци (1956) итд.

Референце[уреди]

  1. Онлајн издање Британике приступано дана 15. 11. 2012.


Спољашње везе[уреди]