Лујо Војновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лујо Војновић
Lujo Vojnovic.jpg
Лујо Војновић
Пуно имеЛујо Војновић
Датум рођења(1864-04-15)15. април 1864.
Место рођењаСплит
 Аустријско царство
Датум смрти18. април 1951.(1951-04-18) (87 год.)
Место смртиЗагреб
 ФНРЈ
Најважнија дела
Историја Дубровачке републике

Лујо Војновић (Сплит, 15. април 1864Загреб, 18. април 1951) био је српски[1][2] правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке[3][4] породице Војновића.

Биографија[уреди]

Порекло и породица[уреди]

Лујо Војновић пореклом је из српске православне породице венецијанских кнезова (conte veneto) Војновића, која се око 1690. из Поповог Поља преселила у Херцег Нови. Млетачка република 1771. и Хабзбуршка монархија 1815, потврдиле су право коришћења породичног грба средњовековних Војиновића и коришћење титуле ужичких кнезова, јер је Ужице било седиште средњовековних Војиновића.[5]

Прадеда Луја Војновића био је руски официр мајор кнез Ђорђе Васиљевић Војновић (1760-1821), који се након освајања Анконе 1799. оженио Италијанком из Анконе Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Њихов син конте ужички Јован Војновић (1811-1837), умро је млад у 26. години живота и оставио је два малолетна сина, Константина и Ђорђа и удовицу Катарину Војновић, рођ. Гојковић, чија мајка је била из породице митрополита карловачког Стевана Стратимировића. Удовица Катарина Војновић удала се у католичку италијанску породицу Пелегрини, а синови од 5 и 4 године, Константин и Ђорђе, отишли су да живе код баке по оцу, Касандре Војновић, рођ. Ангели Радовани, која их је убрзо уписала у дубровачку католичку школу под управом једног католичког калуђерског реда, где су деца током школовања покатоличена .[6] Док је Костантин, отац Лујов остао католик, његов млађи брат Ђорђе вратио се (само он!) у православну веру.[7] Ђорђе ће касније бити председник општине Херцег Нови и један од вођа Српске странке, посланик, а затим и председник Далматинског сабора. Константин ће такође бити посланик у Далматинском сабору, као и професор права на загребачком универзитету.

Лујо конте Војновић, је други син кнеза ужичког Константина Ј. Војновића (1832—1903), правника, универзитетског професора и Марије Сераљи (Maria Serragli) (1836-1922) из Дубровника, кћерке Луја Луиђија де Сераљиjа (Luigi de Serragli) (1808-1902), трговца чији је отац из Имоле у Италији дошао у Дубровник. Рођен је у Сплиту, али се држао правим одушевљеним Дубровчанином. Лујо је имао брата Ива, познатог књижевника и три сестре, Катицу, Еугенију и Кристину.

Лујо Војновић је из брака са супругом Тинком имао две кћерке, Марију и Ксенију. Умро је у Загребу 1951. у 88. години.

Принц Александар Карађорђевић са својим васпитачем Лујом Војновићем

Друштвени ангажман[уреди]

Докторирао је права у Грацу, а потом се бавио адвокатуром у Трсту. Био је дубровачки адвокат и човек "са два српска двора". У то време (1896) се оженио и посветио истраживању дубровачке историје. Године 1896. др Лујо Војновић "Србин католичке вере из Дубровника" постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903). За сјајно написану књигу о Дубровнику и турском царству, 1900. године је изабран за члана француског, елитног "Друштва за историју дипломатије".[8] Од 1904. до 1906. године био је он гувернер (учитељ и васпитач)[9] краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. године у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. године делегат je Црне Горе на Лондонској конференцији где потписује мир са Турском, 28. маја 1913. године.

Након Првог светског рата Војновић је југословенски оријентисан угледни дипломата и политичар. Године 1920. улази у политику као "књижевник из Загреба". Учествовао је на Мировној конференцију у Пару као југословенски делегат. Био је министар пре Шестојануарске диктатуре. Године 1927. избила је у јавност афера око наводног Војновићевог издајства. Морао је да се брани судском тужбом у Загребу, од клевете др Хинка Хинковића, да је током рата био аустријски плаћеник у Швајцарској.[10]

Године 1929. др Лујо Војновић је био југословенски делегат за Међународну интелектуалну сарадњу у Женеви.[11] Често се бави у Паризу, спада у ред наших франкофила, где ужива углед и држи предавања на Сорбони. Изабран је те године за члана "Историјског друштва у Новом Саду", као "министар на расположењу" из Београда. Одликовао га је 1934. године председник Француске, командерским редом Легије части.[12] Био је именован за сенатора 1938. године.

Књижевни рад[уреди]

Лујо Војновић се као и његов брат, бавио писањем - историографијом и књижевним радом. У делу "Дубровачке елегије"[13] описао је ("оплакао") стари дични Дубровник. Загребачки издавач Мирко Брајер објавио је 1912. године збирку 10 краћих радова Војновићевих, насталих у периоду 1890-1909. године. Књига је имала наслов "Књижевни часови".[14] Лујо је био историк високог ранга, који се показао бавећи се деликатним темама. То су била два историјска дела: "Дубровник и Османско царство" (Београд, 1898) и "Пад Дубровника (1797-1815)" (Загреб, 1905). Његову историјску расправу "Односи Дубровника са Француском", објавили су Француски поштоваоци на француском језику.[15] Остало су мањи историографски радови - монографије на неку ужу тему. Занимљива је његова књига "Вођа кроз Дубровник и околна мјеста"[16] где осветљава српске етничке корене свог завичаја.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ www.rastko.rs, Адмирали и генерали Војновићи у руској војсци
  2. ^ Z. Grijak, S. Ćosić, Figure politike: Lujo Vojnović i Robert William Seton–Watson, Zagreb, 2012.
  3. ^ Српско наслеђе, komunikacija.org.rs Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 2, 2015) (на језику: енглески) Душан Ј. Мартиновић, Адмирали и генерали Војновићи у руској војсци
  4. ^ Прота Сава Накићеновић, О херцегновским Војновићима, Дубровник 1910
  5. ^ Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008. pp. 335. (грбови Војновића)
  6. ^ Гласник етнографског инситута[мртва веза] Марија Црнић Пејовић, Смјешани бракови, Гласник етнографског инситута САНУ, LIII, Београд 2005. pp. 129.
  7. ^ "Време", Београд 8. новембар 1929.
  8. ^ "Зора", Мостар 1900.
  9. ^ "Српско коло", Загреб 1904.
  10. ^ "Правда", Београд 8. децембар 1927.
  11. ^ "Време", Београд 1929.
  12. ^ "Време", Београд 1934.
  13. ^ "Српска зора", Београд 1906.
  14. ^ "Дело", Београд 1912.
  15. ^ "Нова искра", Београд 1905.
  16. ^ "Срђ", Дубровник 1905.

Извори[уреди]