Константин Војновић
Константин Војновић | |
|---|---|
 Војновић 1876. године, насликао Антонио Зукаро | |
| Датум рођења | 2. март 1832. |
| Место рођења | Херцег Нови, Аустријско царство |
| Датум смрти | 20. мај 1903. (71 год.) |
| Место смрти | Дубровник, Аустроугарска |
| Народност | Србин |
| Образовање | Универзитет у Бечу Универзитет у Падови |
| Занимање | политичар и професор |
Константин Коста Војновић (Херцег Нови, 2. март 1832 — Дубровник, 20. мај 1903) био је српски политичар, правник, универзитетски професор и ректор у Краљевини Далмацији и Краљевини Хрватској и Славонији.
Животопис[уреди | уреди извор]
Породица[уреди | уреди извор]
Војновић је рођен у Херцег Новом у познатој српској породици Војиновић из Херцег Новог. Његов деда био је Ђорђе Васиљевић Војновић (1760—1821), који је служио као руски војни официр, а касније се вратио у Боку Которску и 1800. године у Анкони оженио италијанском Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Имали су сина Јована. Ђ. Војновића (1811-1837), чија жена је била Катарина Гојковић, рођака Стефана Стратимировића, српског православног митрополита карловачког. Њихова деца били су Константин и Ђорђе Војновић.
Константинов брат Ђорђе био је мајор Боке Которске и председник Далматинског сабора.[1][2]
Обојица су били кршени у српском православном манастиру Савина, да би их касније њихова баба Касандра пребацила у католицизам.[3]
Констанин се оженио Маријом Сераљи (1836—1922) из Дубровника, 1855. године. Она је била ћерка Луиђија Сераљија, италијанског бизнисмена и бирократе, члана Далматинског сабора. Са Маријом имао је петоро деце: Ива, Луја, Катицу, Еугенију и Кристину. Еугенија су удала за француског писца и новинара Шарла Лоазоа, пријатеља Срба. Венчао их је у Загребу, у цркви Светог Марка, бискуп Штросмајер.[4]
Каријера[уреди | уреди извор]
Константин Војновић студирао је права на Универзитету у Бечу у периоду од 1851—1854, а докторирао на Универзитету у Падови 1856. године.
У Сплиту је радио као адвокат, секретар Трговинске коморе, законодавни писац и политичар. Заговарао је уједињење Краљевине Далмације, Истре са Краљевином Хрватском и Славонијом. Био је заговорник хрватске независности од Аустроугарске, члан Народне странке из Далмације и Далматинског сабора.
По препоруци блиског пријатеља и колеге Јосипа Јураја Штросмајера, изабран је 1874. године за професора аустријског права на Свеучилишту у Загребу.
Два пута је био ректор универзитета. У периоду од 1878—1884 служио је у Хрватском сабору, а био је и члан Хрватске академије знаности и умјетности од 1890. године.
Због политичких разлога, изражавајући неслагање због мађаризације, привремено је суспендован из универзитетске службе и пензионисан 1891. године.
Након тога, вратио се у Дубровник и започео истраживање дубровачке законодавне историје.
Преминуо је 20. маја 1903. године у 72. години живота.
Наслеђе[уреди | уреди извор]
У Загребу од 1933. године постоји улица по његовом имену.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Vojnović's biography Konstantin pl. Vojnović
- ^ Прота Саво Накићеновић, О херцегновским Војновићима, Дубровник 1910.
- ^ Martinović 2003, footnotes: "Đorđev sin Jovan imao je dva sina: Kostu i Đura, koji su bili kršteni u manastiru Savini kod Herceg-Novog, ali ih je docnije njihova baba Angeli-Radovani prekrstila u katoličku vjeru."
- ^ Дурковић - Јакшић 1990, стр. 372.
- ^ Konstantina Vojnovića ulica, Zagreb - Karta
Литература[уреди | уреди извор]
- Дурковић - Јакшић, Љубомир (1990). Србија и Ватикан, 1804.-1918. Жичко и шумадијско владичанство.
- Енциклопедија Југославије, том 8 (Србија-Ж). Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1971.
- Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија (А-Љ). Београд, Просвета, 1968.
- Опћа енциклопедија Југославенског лексикографског завода том 8 (Ш-Жва), Загреб, 1982.
- Проф. др Душан Иванић, Приповијетка српских писаца из Хрватске, Загреба, Српско културно друштво „Просвјета“, 2005.
