Константин Војновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Константин Војновић
Konstantin Vojnović.jpg
Војновић 1876. године, насликао Антонио Зукаро
Датум рођења(1832-03-02)2. март 1832.
Место рођењаХерцег Нови
 Црна Гора
Датум смрти20. мај 1903.(1903-05-20) (71 год.)
Место смртиДубровник
 Аустроугарска
ОбразовањеУниверзитет у Бечу Универзитет у Падови
Занимањеполитичар и професор

Константин Коста Војновић (Херцег Нови, 2. март 1832Дубровник, 20. мај 1903) био је српски политичар, правник, универзитетски професор и ректор у Краљевини Далмацији и Краљевини Хрватској и Славонији.

Биографија[уреди]

Породица[уреди]

Војновић је рођен у Херцег Новом у познатој српској породици Војиновић из Херцег Новог. Његов деда био је Ђорђе Васиљевић Војновић (1760—1821), који је служио као руски војни офоцир, а касније се вратио у Боку Которску и 1800. године у Анкони оженио италијанском Касандром Ангели Радовани (1748—1837). Имали су сина Јована. Ђ. Војновића (1811-1837), чија жена је била Катарина Гојковић, рођака Стефана Стратимировића, српског православног митрополита карловачког. Њихова деца били су Константин и Ђорђе Војновић.
Константинов брат Ђорђе био је мајор Боке Которске и председник Далматинског сабора.[1][2]

Обојица су били кршени у српском православном манастиру Савина, да би их касније њихова баба Касандра пребацила у католицизам.[3]

Констанин се оженио Маријом Сераљи (1836—1922) из Дубровника, 1855. године. Она је била ћерка Луиђија Сераљија, италијанског бизнисмена и бирократе, члана Далматинског сабора. Са Маријом имао је петоро деце: Ива, Луја, Катицу, Еугенију и Кристину.

Каријера[уреди]

Константин Војновић студирао је права на Универзитету у Бечу у периоду од 1851—1854, а докторирао на Универзитету у Падови 1856. године.
У Сплиту је радио као адвокат, секретар Трговинске коморе, законодавни писац и политичар. Заговарао је уједињење Краљевине Далмације, Истре са Краљевином Хрватском и Славонијом. Био је заговорник хрватске независности од Аустроугарске, члан Народне странке из Далмације и Далматинског сабора.
По препоруци блиског пријатеља и колеге Јосипа Јураја Штросмајера, изабран је 1874. године за професора аустријског права на Свеучилишту у Загребу.

Два пута је био ректор универзитета. У периоду од 1878—1884 служио је у Хрватском сабору, а био је и члан Хрватске академије знаности и умјетности од 1890. године.

Због политичких разлога, изражавајући неслагање због мађаризације, привремено је суспендован из универзитетске службе и пензионисан 1891. године.

Након тога, вратио се у Дубровник и започео истраживање дубровачке законодавне историје.
Преминуо је 20. маја 1903. године у 72. години живота.

Наслеђе[уреди]

У Загребу од 1933. године постоји улица по његовом имену.[4]

Референце[уреди]

  1. ^ Vojnović's biography Konstantin pl. Vojnović
  2. ^ Прота Саво Накићеновић, О херцегновским Војновићима, Дубровник 1910.
  3. ^ Martinović 2003, footnotes: "Đorđev sin Jovan imao je dva sina: Kostu i Đura, koji su bili kršteni u manastiru Savini kod Herceg-Novog, ali ih je docnije njihova baba Angeli-Radovani prekrstila u katoličku vjeru."
  4. ^ Konstantina Vojnovića ulica, Zagreb - Karta

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије, том 8 (Србија-Ж). Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1971.
  • Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија (А-Љ). Београд, Просвета, 1968.
  • Опћа енциклопедија Југославенског лексикографског завода том 8 (Ш-Жва), Загреб, 1982.
  • Проф. др Душан Иванић, Приповијетка српских писаца из Хрватске, Загреба, Српско културно друштво „Просвјета“, 2005.