Маргита Предић-Нушић
Маргита Предић | |
|---|---|
 Маргита с оцем Браниславом Нушићем, мајком и братом | |
| Пуно име | Маргита Предић Нушић |
| Датум рођења | 28. април 1896. |
| Место рођења | Приштина, Османско царство |
| Датум смрти | 26. фебруар 1970. (73 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
| Родитељи | Бранислав Нушић |
Маргита „Гита” Предић Нушић (Приштина, 28. април 1896 — Београд, 26. фебруар 1970) била је српска ликовна уметница и делатница у култури. Ћерка је Бранислава Нушића, знаменитог српског књижевника и комедиографа.
Биографија
[уреди | уреди извор]Маргита Предић је рођена у Приштини 28. априла 1896. године, као Маргита Нушић, од оца Бранислава Нушића и мајке Даринке, рођене Ђорђевић. Школовала се у Војводини и Београду.[1]
Школовање
[уреди | уреди извор]Студирала је вајарство и примењену уметност у Београду, Прагу и Загребу. Ратне 1915. године у Скопљу се удала за Миливоја „Миму” Предића (1885 — 1957), драмског писца и драматурга. На свадбу је са фронта, уз дозволу, дошао њен брат Страхиња Бан и након славља се одмах вратио назад.[2]
Ускоро након тога је стигла тужна вест да је Страхиња (1896 — 1915) 12. октобра преминуо од последица тешке ране. Очајни отац, због бола за сином, неколико дана није излазио из куће, али је упркос томе организовао помоћ маси избеглица које су стално стизале у Скопље. Последњим и препуним возом, 20. октобра 1915. тужни младенци са оцем, мајком и дедом Ђорђем напуштају Скопље и стижу у Приштину.[2]
Преживела је потом драму албанских планина, те се из Драча пребацила у Марсеј, па у Париз, где је завршила Школу примењене уметности. Након рата се вратила у Београд, где је основала своју приватну школу декоративних уметности.[3]
Преминула је у Београду 26. фебруара 1970. године.
Културно деловање
[уреди | уреди извор]Пре Другог светског рата, била је један од оснивача дечијег позоришта „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода“ или само „Родино позориште“.[4]
Покретачка идеја за настанак тох дечијег позоришта потекла је од самог Бранислава Нушића, који је сматрао да су ''деца будућност земље, културе и позоришта, будућа образована публика и креатори културне политике земље у којој живе'', а основали су га његова ћерка Маргита Гита Предић Нушић, њен супруг Миливој-Мима Предић, драматург, Нушићева рођака Софија Вукадиновић, глумица, и њен супруг Живојин - Бата Вукадиновић, новинар „Политике”.
На „Родиним” даскама своје прве уметничке кораке направили су многи великани београдске и светске уметничке сцене, попут глумаца Властимира Власте Велисављевића, Дубравке Перић, Петра Словенског, све три сестре Улмански: Рената, Ксенија и Милана[5], редитељка Олга Спиридоновић, Катарина Обрадовић, примабалерина Народног позоришта, и балетски уметник светског гласа Милорад Мишковић.
Позориште је радило од 1927. до почетка рата.
Кључни догађај у њеном културном деловању након рата било је оснивање Позоришта „Бошко Буха”, које је 1950. године основала заједно са Ђуринком Марковић.[6] Године 1956. поклонила је Музеју града Београда очеву заоставштину, која је садржала 492 предмета. Легат је обухватао радну собу, прибор за писање, карикатуре, књиге, документа и фотографије.[7] Уз костимографкињу Милицу Бабић, супругу Иве Андрића, сматра се једном од најзаслужнијих жена на пољу промоције примењене уметности код нас. Оне су припадале тада надолазећем таласу младих жена образованих у Европи које су желеле да промовишу бављење примењеном уметношћу као професијом.[8]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ћирковић 2009.
- ^ а б „Nušićeva tragedija”. Блиц. Блиц. 12. 1. 2015. Приступљено 26. 7. 2017.
- ^ „Beograd rame uz rame s Parizom”. Blic. Blic. 5. 11. 2011. Приступљено 26. 7. 2017.
- ^ Kaldrma (2024-09-25). „Kako je “Roda” postala “Buha””. Kaldrma.rs (на језику: енглески). Приступљено 2024-09-27.
- ^ „Политика, недеља, 29.октобар 1939.”. digitalna.nb.rs.
- ^ „Београд/Званична презентација града”. Архивирано из оригинала 14. 04. 2016. г. Приступљено 25. 07. 2017.
- ^ Томић, Даринка. Бранислав Нушић : легат Гите Предић-Нушић / Даринка Томић. Београд: Београд : Музеј града Београда, 1988.
- ^ Марјановић, Милена. „Београд раме уз раме с Паризом”. blic.rs. Приступљено 29. 10. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ћирковић, Симо. Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944. Београд : ИПС Медиа : Просвета, 2009 (Лазаревац : Елвод). ISBN 978-86-7274-388-3.
