Миладин Прљевић
Миладин Прљевић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Миладин Прљевић |
Датум рођења | 1900. |
Место рођења | Ужице, Краљевина Србија |
Датум смрти | 1973. |
Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Научни рад | |
Поље | Архитектура |
Познат по | пројекту Палате Албанија |
Миладин Прљевић (1900, Ужице — Београд, 1973) био је српски архитекта.
Биографија
[уреди | уреди извор]Завршио је Архитектонски одсек на Техничком факултету у Београду, 1925. године. Као службеник Грађевинске секције у Министарству грађевина радио је две године. Након тога, па све до 1946. године био је запослен као професор Средње техничке школе у Београду. После рата, основао је Истраживачки центар за становање, а био је и руководилац групе у Пројектном заводу Србије. Све до пензионисања био је саветник у Институту за испитивање материјала. Био је један од барјактара модерне архитектуре. За собом је оставио више од сто изведених грађевина и неостварених нацрта, махом из области стамбене архитектуре. Његово стваралаштво је исходило наградама или откупима чак шездесет и три пута.[1][2][3]
Пројекти
[уреди | уреди извор]По стицању дипломе Техничког факултета прикључио се архитектонским збивањима. Већ 1926. године учествовао је у надметању за решење Храма Светог Саве и успешно је остварио неколико пројеката у Подгорици и Цетињу. Тек након искуства које је стекао на многобројним конкурсима, а посебно захваљујући нацрту за Железничку станицу у Скопљу и пројекту за ресторан и зграду у Топчидеру, постао је познатији у стручним круговима. [3]
Извођачки рад у Београду започео је изградњом вишеспратнице Ћировића у Улици кнеза Милоша број 78. Изградња је трајала у периоду од 1932. до 1935. године и посведочила је о ауторовим високим стваралачким потенцијалима. Грађевина се одликује великим прозором последњег спрата урађеним у ситно-мрежастом растеру гредица и пречагица, заобљеним волуменом зграде на углу, посебним начином раздељивања површине зида помоћу протегнутог испада надстрешнице. Све то је сведочило о снажним утицајима међународног модернизма треће деценије 20. века на Прљевићев рад.[4]
Миладинов модернистички израз приказују и његови наредни пројекти попут зграде Матића и Пожаревачкој улици број 13 (1934), стамбене вишеспратнице у некадашњој Варош-капији на углу Поп Лукине и Косанчићевог венца (1939) и зграде Анђелковића у Грачаничкој број 12 (1937). На вишеспратници се може уочити вертикалистичка диспозиција која је присутна и на Палати „Албанија”. Главна фасада ове зграде је надмоћна у односу на бочна крила захваљујући вертикалним пиластерима између прозора главног прочеља, висини и суптилном испаду фасаде на крилу зграде ка Поп Лукиној улици. Својим унутрашњим односима и распоредом грађевинских маса одаје монументалан утисак. Стамбена вишеспратница Егер и Милер у Бранковој улици број 26 својим архитектонским склопом и физиономијом сведочи о модернистичким стилом који је Прљевић радо користио. Зграду одликује назубљено прочеље у репетитивном ритму лођа.[3]
Најзначајније Прљевићево дело је Палата „Албанија” на Теразијама за коју је везан један од неславних спорова у читавој историји београдска архитектуре.[3]
Осим ових дела, аутор је и стамбене зграде Здравковића у Црногорској улици број 5 и 7 (1936). После Другог светског рата успешно је пројектовао више јавних и стамбених грађевина, међу којима се истиче реконструкција зграде Скупштине општине Крагујевац.[5] Аутор је пројекта зграде посланства Краљевине Југославије у Анкари заједно са В. Симеуновићем (1937).[3]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Маневић, З. (1981). Наши неимари. Миладин Прљевић. 7. Београд: Изградња. стр. 39.
- ^ Encyclopedia architectonica. Leksikon srpskih arhitekata 19. i 20. veka. Beograd. 1999. стр. 152.
- ^ а б в г д Bogunović, Slobodan (2005). Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka : arhitektura, arhitekti, pojmovi (1. изд.). Beograd: Beogradska knjiga. стр. 1053—1055. ISBN 978-86-7590-114-3. OCLC 449200884.
- ^ Кадијевић, А. (1990). Елементи експресионизма у српској архитектури између два светска рата. 17. Београд: Момент. стр. 100.
- ^ Гордић, Г. (1972). Биографије, уː Српска архитектура 1960-1970. Београд. стр. 139.
Литература
[уреди | уреди извор]- Маневић, З. (1981). Наши неимари. Миладин Прљевић. 7. Београд: Изградња. стр. 39.