Милица Бабић Андрић
Милица Бабић Андрић | |
|---|---|
 Милица Бабић Андрић | |
| Датум рођења | 2. септембар 1909. |
| Место рођења | Босански Шамац Аустроугарска |
| Датум смрти | 24. март 1968. (58 год.) |
| Место смрти | Херцег Нови, СР Црна Гора СФР Југославија |
| Супружник | Ненад Јовановић (1933—1957) Иво Андрић (1958—1968) |
Милица Бабић Андрић (Босански Шамац, 2. септембар 1909 — Херцег Нови, 24. март 1968) била је српски костимограф и универзитетски професор.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена је у трговачкој породици као ћерка Стевана и Зорке Бабић (1887 — 1974), рођене Писаревић, 2. септембра 1909. у Босанском Шамцу.[1]
Школовала се у Бечу 1925—1929. године на Школи за примењену уметност. Праксу је завршила у Паризу, у фабрици тканина „Родије” (франц. Rodier). Од 1930. до 1931. предавала је на Вишој женској занатској школи у Београду. Од 1. фебруара 1931. са прекидима до 1964. је била костимограф у Народном позоришту у Београду, као први школовани костимограф у српском позоришту[2], а за то време опремила је око три стотине драмских, оперских и балетских представа. Радила је највише са редитељима Бранком Гавелом, Јосипом Кулунџићем, Хугом Клајном, Рашом Плаовићем, сценографима Владимиром Жедринским, Станиславом Беложанским, Ананијем Вербицким и Миомиром Денићем.
Била је на уметничком усавршавању у Берлину од јуна 1939. до маја 1941, тада је била и модни дописник „Политике“. Од 1934. предавала је на Глумачкој школи београдског Народног позоришта, а после Другог светског рата била је професор костимографије на Академији примењених уметности и Позоришној академији у Београду (од 1950. године).
Сарађивала је са позориштима у Новом Саду, Нишу, Шапцу, Загребу, Сарајеву, Бањалуци, Скопљу, Дубровнику и Љубљани. На првој изложби позоришне сценографије 1938. године у павиљону „Цвијета Зузорић“ излагала је нацрте за 17 сценско-музичких дела.
Костимима је опремила филмове „Живјеће овај народ” (1947), „Сви на море” (1952), „Њих двојица” (1955), „Госпођа министарка” (1958) и „Мис Стон” (1958).
Као гост у Сарајевској опери, дала је костимографије за „Коштану” (1949), „Фигарову женидбу” (1950), „Жетву” (1950) и „Љубавни напитак” (1951).
За рад на пољу костимографије добила је Орден рада са златним венцем (1949), „Стеријину награду за костим” (1949) и плакету града Београда (1964).
Била је прво удата, 1932. године, за новинара, дипломату и преводиоца Ненада Јовановића (1907 — 1957), а после његове смрти удала се 27. септембра 1958. за књижевника Иву Андрића.[3]
Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, pp. 31, изд. Просвета, Београд 2009.COBISS.SR 170123788
- ^ Српски биографски речник, том 1, Матица српска. . Нови Сад. 2004. pp. 335,. ISBN 978-86-83651-49-8.
- ^ 100 личности, људи који су променили свет, број 93. „Иво Андрић“, издат 19. јануара 2011, pp. 18, ISSN 1791-6127
Литература[уреди | уреди извор]
- О. Милановић, П. Васић и А. Слијепчевић: Милица Бабић, уметник сценског костима (монографија), Београд 1973.
- Српски биографски речник, том 1, Матица српска, Нови Сад године, одредница „Бабић-Јовановић, Милица“. 2004. ISBN 978-86-83651-49-8. стр. 335,.
- Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Бабић, Милица С.“ pp. 31,COBISS.SR 170123788
- Народно позориште Сарајево: 1921-1971/одговорни уредник Убавић Влајко
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Милица Бабић-Андрић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Дневник Милице Бабић-Андрић[мртва веза], Годишњак града Београда, стране 195-217, 1998/99. године
- Све жене Иве Андрића - фељтон („Вечерње новости“, 17-30. септембар 2006)[мртва веза]
- Андрићева жена које нема (Б92, 7. мај 2015)
- Од љубави се не може побећи („Вечерње новости”, 13. март 2019)
