Милорад Мића Станојловић

Милорад Мића Станојловић
Милорад Мића Станојловић
	Мића Станојловић
Лични подаци
Пуно име	Милорад Станојловић
Датум рођења	1919.
Место рођења	Дружетић, код Коцељеве, Краљевство СХС
Датум смрти	30. септембар 1942. (22/23 год.)
Место смрти	Млиниште, код Мркоњић Града, НД Хрватска
Професија	војно лице
Члан КПЈ од	августа 1941.
Војна каријера
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	7. јула 1953.

Милорад Станојловић (Дружетић, код Коцељеве, 1919 — Млиниште, код Мркоњић Града, 30. септембар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1919. године у селу Дружетић, код Коцељеве.

Био је активни поднаредник Југословенске војске. После Априлског рата и капитулације војске, 1941. године, Милорад је избегао заробљавање и наоружан се вратио у родно место. Ту се повезао са члановима Комунистичке партије Југославије (КПЈ), који су радили на организовању устанка у ваљевском крају, и активно учествовао у организовању устанка.

Приликом формирања Подгорске чете Ваљевског партизанског одреда, 11. јула 1941. године, постао је борац те чете. Као активни војник, истакао се већ у првим борбама чете - у борби код села Гола Глава, захваљујући његовом плану чета је заробила групу немачких војника. Истакао се и у борби код села Осладића, на путу Ваљево-Лозница, 2. септембра 1941. године. Тада је његова чета нападала немачку моторизовану колону, која се кретала од Крупња према Ваљеву. У том нападу, он је, с пушкомитраљезом, колону сачекао на око 50 метара, и затим је по њој осуо ватру. Колона је била разбијена, 3 камиона уништена, а велики број немачких војника - убијен и рањен. За своје дотадашње заслуге у борби, августа 1941. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

Када је септембра 1941. године, Подгорска партизанска чета, прерасла у батаљон, Милорад је постављен за командира чете. У борбама током Прве непријатељске офанзиве, он је са својом четом сачекао немачке тенкове код села Грабовице, на путу између Ваљева и Шапца, и на њих с неколико метара бацио бомбе. После ове краће борбе, Немци су се уз осетне губитке повукли у Ваљево. Убрзо потом, починио је сличну акцију, када је, са својом четом, сачекао у заседи немачку казнену експедицију која се кретала од Лознице према Ваљеву, и нанео јој тешке губитке, а остатак натерао у повлачење.

На дужности командира Подгорске чете Ваљевског партизанског одреда остао је све до 6. марта 1942. године, када се, с делом Одреда, пребацио преко реке Дрине, и пошао у сусрет Врховном штабу НОП и ДВЈ и главнини партизанских снага. По доласку у Врховни штаб, Милорад је, као искусан и храбар борац упућен у Пратећу чету Врховног штаба, где је постављен за водника.

Погинуо је 30. септембра 1942. године, код села Млиништа, близу Мркоњић Града. Он се тада налазио у пратњи др Симе и Олге Милошевић и упали су у четничку заседу, која је била постављена на свега 300 метара од логора Врховног штаба. Четници су на њих отворили ватру из пушкомитраљеза, и Милорад је био погођен у груди, а Олга Милошевић је била лакше рањена у руку. Иако тешко рањен, он је отворио ватру из свог аутомата, и пружио отпор четницима, омогућивши тако др Сими и Олги Милошевић да се повуку ка партизанском логору.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 7. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.