Мученици (документарни филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мученици
Mučenici (film).png
Постер за филм
Жанрдокументарни филм
РежијаДенис Цвитичанин
СценариоДенис Цвитичанин
ПродуцентДенис Цвитичанин, Драган Давидовић
Главне улогесрпски логораши, чланови Савеза логораша Републике Српске
Издавачка кућаРадио телевизија Републике Српске
Бриџ продукција
Година2008.
Трајање134 минута
Језиксрпски, енглески
IMDb веза

Мученици (енгл. Martyrs) је републичкосрпски дугометражни документарни филм режисера Дениса Цвитичанина, који говори о страдању Срба у логорима током периода 1991-1995. Филм је финансирала Влада Републике Српске. Продукцијске куће које су учествовале на изради филма су Радио телевизија Републике Српске и Бриџ продукција. Организације које су учествовале у изради филма су Српска православна црква, односно Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Савез логораша Републике Српске, односно Удружења логораша регије Требиње, Савез општина Источне Херцеговине, затим Министарство финансија Републике Српске, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Министарство просвјете и културе Републике Српске, Радио телевизија Србије, и други.

Радња[уреди | уреди извор]

Филм се састоји од три дијела у коме преживјели логораши свједоче о својим судбинама. Први дио филма је посвећен свједочанствима Срба из логора Лора код Сплита, други дио о логору Дретељ код Чапљине, а трећи о логору Челебићи код Коњица.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Дугометражни документарни филм „Мученици. Савез логораша Републике Српске. Архивирано из оригинала на датум 1. 1. 2011. Приступљено 2. 12. 2010. 
  2. ^ Глас Требиња (2008). „Први документарни филм о страдању херцеговачких Срба: Муке као симбол истине”. Глас Требиња. Архивирано из оригинала на датум 12. 12. 2010. Приступљено 2. 12. 2010. »Никада до сада му, додаје, није било тако тешко радити на неком филму, иако их је у својој каријери врло успјешно одрадио десетак, из простог разлога што су свједочења била толико потресна да, како каже, нису могли да сниме више од једног свједока дневно, све и да су хтјели, јер су приче заиста одсликавале једну велику муку, најприје муку појединаца, а онда и једну колективну муку цијелог народа.
    Он сам најбоље зна како је тешко било радити са људима који на неки начин поново преживљавају те ствари, поготово, објашњава и сам, женама које су прошле силовање, као што је докторка из Дретеља која је од 121 дана заточеништва 103 дана била силована, или госпођа Милојка Антић, жена која је свједочила и пред Хашким трибуналом против злочинаца и монструма из Челебића, а ријеч је о логору чији су некадашњи мучитељи једини процесуирани пред међународним судом, када су српске жртве у питању. Цвитичанин сам каже да све друго тек треба да се докаже, подсјећајући да се већ помало неке ствари изводе на пут правде, доказују се злочини Коњичанима који су донедавно заузимали високе функције, радили у СИПИ, Државној граничној служби итд., а на свима нама је да истрајемо на путу доказивања истине.«
      line feed character у |quote= на позицији 407 (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]