Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епархија захумско-херцеговачка и приморска
Српска православна црква
Coat of arms of Serbian Orthodox Church.png
Грб Српске правослане цркве
Основни подаци
Држава Босна и Херцеговина Босна и Херцеговина,
Хрватска Хрватска,
Црна Гора Црна Гора
Сједиште Мостар
Број намјесништава 2
Број црквених општина 10
Број парохија 34
Број манастира 8
Званични веб-сајт
Архијереј
Епархијски архијереј Григорије (Дурић)
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ захумско-херцеговачки и приморски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин Григорије, а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Историја[уреди]

Главна православна црква у Требињу, унутрашњост
Православна црква у Дубровнику

Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића КосачеХерцеговина.

Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумску[1] са сједиштем у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.[2]

Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).[3]

Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888).[4] Епархијом је у раздобљу 18601864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.[3]

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878) Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске цркве у Босни и Херцеговини. У састав епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу епархије већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).[5]

Период од 1920.[уреди]

Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.

Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.

Страдање[уреди]

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.[3]

Архијерејска намјесништва[уреди]

  • Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко
  • Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско

Манастири[уреди]

Јерарси[уреди]

Епископи хумски (средњовековне Српске архиепископије) — в. Хумска епархија.

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.

Митрополити херцеговачки или требињски, између 1482. и 1557. године:

Митрополити херцеговачки или требињски (обновљене Пећке патријаршије 1557-1766):

Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије)[уреди]

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Антим 1766—1772 пореклом Грк
Ликаније 1772—1802 пореклом Грк
Јеремија 1803—1815 пореклом Грк
Јосиф I 1816—1835 пореклом Грк
Прокопије I 1838 пореклом Грк
Avksentiy Veleshki.jpg Аксентије Чешмеџијски 1838—1848 пореклом Бугарин
Јосиф II 1848—1854 пореклом Грк
Григорије 1855—1860 пореклом Грк
Joanikije Pamučina.jpg Јоаникије Памучина 1860—1864, администрирао епархијом
Прокопије II 1864—1875 пореклом Грк
Игњатије 1875—1888 пореклом Грк
LeontijeRadulović.jpg Леонтије Радуловић 1888
Serafin Perović.png Серафим Перовић 1889—1903
Митрополит дабробосански Петар Зимоњић.jpg Петар Зимоњић 1903—1920

Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије)[уреди]

Портрет Име и презиме Време службе
Јован Илић (1884 - 1975).jpg Јован Илић 1926—1931
Симеон Станковић 1932—1934
Tihon Radovanović.jpg Тихон Радовановић 1934—1939
Николај Јокановић 1939—1943
Лонгин Томић 1951—1955
Владислав Митровић 1955—1991
Епископ Атанасије Јевтић.jpg Атанасије Јевтић 1992—1999
GrigorijeZHiP.jpg Григорије Дурић од 1999.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Касније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска.
  2. Богдановић (1981). стр. 317-320.
  3. 3,0 3,1 3,2 Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја
  4. Радосављевић (2008). стр. 175-196.
  5. Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)

Литература[уреди]

  • Радослав Грујић, Хумска епархија, у: Народна енциклопедија, књ. 4, стр. 854.
  • Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
  • Недељко Радосављевић, Два писма херцеговачког митрополита Аксентија II Паликуће (1751-1760), у: Гласник Завичајног музеја Пљевља, 2 (2001) 255-261.
  • Недељко Радосављевић, Прилози за историју Херцеговачке митрополије, у: Радови Филозофског факултета у Бањалуци, бр. 6, Бања Лука 2003, 159-166.
  • Радосављевић, Недељко (2008). „Херцеговачки митрополити 1766—1878”. Историјски часопис (PDF). књ. 57. Историјски институт САНУ. стр. 175—196. 
  • Недељко Радосављевић, Херцеговачка митрополија у време Српске револуције, у: Архимандрит Арсеније Гаговић и његово доба : зборник радова, Подгорица 2011, 19-33.
  • Недељко Радосављевић, Аксентије III Петров Чешмеџијев, херцеговачки митрополит, у: Истраживања 24, Нови Сад 2013, 267-284.
  • Недељко Радосављевић, Неколико извора о пљеваљском крају и Херцеговачкој митрополији под духовном влашћу Васељенске патријаршије (1766-1878), у: Гласник Завичајног музеја 8-9, Пљевља 2013, 145-154.

Спољашње везе[уреди]