Омер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Омер
Rashidun Caliphs Umar ibn Al-Khattāb - عُمر بن الخطّاب ثاني الخلفاء الراشدين.svg
Пуно име Омер ибн ел Катаб
арап. عمر بن الخطاب
Датум рођења 585.
Место рођења Мека
Датум смрти 7. август 644.[1]
Место смрти Медина
Отац Khattab ibn Nufayl
Супружник Umm Kulthum bint Asim, Umm Kulthum bint Ali, Atikah bint Zayd ibn Amr ibn Nufayl[2][3]
Потомство Abdullah ibn Umar, Asim ibn Umar, Hafsa bint Umar
Халиф
Период 634644.
Претходник Абу Бекр
Наследник Осман бин Афан

Омер (арап. عمر بن الخطاب‎; око 580. — 7. август 644) је био други халиф (634—644) и Мухамедов таст. Он је био један од најмоћнијих и најутицајнијих муслиманских калива у историји.[4] Сунити га убрајају у групу четири праведна халифа. Шиити га сматрају једним од узурпатора. Изабран препоруком свог претходника Ебу Бекра. Сматра се да је био висок човек, преко 2 метра, обдарен изузетном физичком снагом, белог тена и црвенкасте косе. Био је познат међу асхабима као најученији у Курану, као онај који најдоследније ради по Курану и као онај који највише разуме ислам. Док је још био мушрик, пожелио је да убије Мухамеда, но Алах је удесио да баш тада прими ислам и постане један од највећих бораца за права муслимана. Један је од десеторице посланикових асхаба којима је још за живота обећан Џенет.

Под Омаром, калифат се проширио без преседана, владајући над Сасанидским царством и над више од две трећине Византијског царства.[5] Његови напади на Сасанидско царство су довели до освајања Персије за мање од две године (642–644).[6] Према јеврејској традицији, Омар је укнуо хришћанску забрану Јевреја и дозволио им је улазак у Јерусалим и богослужење.[7][8] Омара је на крају убио персијанац Пируз Нахаванди (познат као ‘Abū-Lū‘lū‘ah на арапском) 644. године.

Омар је поштован у сунитској традицији као велики владар и узор исламских врлина,[9] а неки хадити га сматрају другим највећим халифом од Сахаба након Абу Бакра.[10] Међутим екстремистичке секте шиитског ислама имају негативно ставове према њему.[9]

Детињство, младост и прихватање ислама[уреди]

Омер потиче потиче из племена Адиј ибн Ка'б, које је огранак курејшијског племена Аднан.[11] Племе Адиј ибн Ка'б је било малобројно и сиромашно. И сам Омер ибн ел-Хаттаб је био одгајан у сиромаштву и у тешким животним приликама.[12] Његов је отац био строг и груб према њему, што је утицало на његову строгост, дисциплину и став.[13]

Упркос томе што је у предисламској Арабији писменост није била уобичајена, Омер је научио да чита и пише у својој младости. Мада није био песник, он је развио љубав према поезији и литератури.[14] У складу с традицијом племена Курејш, док је још био у тинејџерским годинама, Омер је научио борилачке вештине, јахање коња и рвање. Он је био висок, физички јак и реномирани рвач.[14][15] Био је такође био талентован оратор који је наследио свог оца као арбитар међу племенима.[16]

Омар је постао трговац и направио неколико путовања до Рима и Персије, где се наводи да је упознао разне научнике и анализирао друштва Римског и Персијског царства. Као трговац био је неуспешан.[14][17] Попут других око њега, Омер је волео да пије у својим преисламским данима.[18]

По доласку објаве Мухамеда, Омер је био на страни већине курејшијеваца. Шта више, он је од свих Курејшија највише злостављао и кажњавао муслимане.[19] Тако се одлучио и да убије Мухамеда,[20] међутим тада је чуо да су његова сестра и зет примили ислам, те се запутио да се прво са њима обрачуна. Када је видео сестру како чита Куран наљутио се и ударио је. Покајавши се, тражио је да прочитати суру, коју је она читала. Толико је био надахнут њоме, да је прихватио ислам.[21][22]

Живот у Медини и Мухамедова смрт[уреди]

Био је 622. на хиџри (прва емиграција) у Медини. Учествовао је у биткама код Бадра, Ухуда и Кајбара, у нападу на Сирију и низу других сукоба. Омерова ћерка Хафса се 625. удала за Мухамеда, тако да је постао Мухамедов таст.[23] Мухамед је после две недеље болести умро 632. у Медини. Омер је одбијао да дозволи да сахране Мухамеда тврдећи да је Мухамед само одсутан из свога тела и да ће се вратити.[24][25] Абу Бекр је тада био одсутан и кад се вратио из Медине на то је рекао да је Мухамед само преносник поруке, а преносници порука су умирали и пре њега. Након тога је Омер дозволио сахрану.[26] Сунити сматрају да та епизода показује Омерову дубоку љубав према Мухамеду. Шиити кажу да се Омер само претварао и да је одгађањем покопа само купио време потребно да би се Абу Бекр вратио из Медине и узурпирао власт од Алије.

Халифат Абу Бекра[уреди]

Абу Бекр је изабран као нови халиф на састанку групе људи.[27] Омер је помогао избору Абу Бекра јавно му дајући подршку.[28][29] Сунити и шиити имају различито виђење о легитимности тога састанка и легитимности избора халифа. Абу Бекр је веома кратко владао.[30][31] Већина његовога халифата протекла је у Рида Ратовима, у којима је ратовао против племена, која су напустила ислам након Мухамедове смрти. Абу Бекр је 634. пре своје смрти Омера прогласио својим наследником.[32] Шиити сматрају да то само потврђује заверу Абу Бекра и Омера да прави Мухамедов наследник Алија не постане халиф.

Други халифат[уреди]

Халифе
пре Омер после
Ебу Бекр 634—644 Осман

Још након што је Ебу Бекр одлучио да изабере Омера да га наследи, неки су се уплашили да ће Омер бити још оштрији када преузме хилафет. Такво мишљење се само повећало након смрти Ебу Бекра.[33][34][35] Међутим, пре заклетве, Омер се пред присутним обратио Господару: „Алаху мој, ја сам груб, па ме учини благим. Алаху мој, ја сам слаб, па ме ојачај. Алаху мој, ја сам шкрт, па ме учини дарежљивим“, и наставио даље речима: „Алах вас је, уистину, искушао са мном, а мене је искушао са вама и оставио ме међу вама после мога пријатеља (Мухамеда). Тако ми Алаха, свако ваше питање које ми дође, ја ћу лично преузети. Нећу га другом поверавати и нећу жалити уложеног труда. Бит ћу одлучан и поверљив. А ко буде лош, сигурно ћу га казнити.

Омер је добио надимак вођа правоверних (Emirul-u'minin).[36][37] По преузимању халифата, Омер је сменио Халида ибн ел-Велида са места главнокомандујућег муслиманске војске. На његово место поставио је Ебу-Убејде Амир ибн Ел-Џераха. Наставио је са освајањима. Веома лако је успевао да подстакне велики број муслимана на Џихад. Томе су увелико доприносили и успеси на бојном пољу. Посебно се требају споменути Ирак, Шам, Кудс те Египат који су муслимани за време владавине Вође правоверних успели у потпуности да оствоје.

За време свога халифата, Емирул-у'минин је учинио Медину муслиманском престолницом, џамију је учинио местом где се расправља о општим муслиманским проблемима. Џамија је у Омерово време била место одакле се управљало државом. Први је поставио судије и захтевао од њих да се држе правде у својим пресудама.[38] А сам је он био пример за праведност. Назван је Фаруком, јер је растављао истину од лажи.[39] This service was also said to have inspired fear in his subjects.[40] Једном приликом, када је дошао у Медину изасланик Кисре хтео је да пита о муслиманском краљу, па су га обавијестили да код њих нема краља, него да имају халифу. Потом их је питао гдје он борави, па су га упутили према џамији. Потражио га је у џамији, али га није нашао. Речено му је да оде на једно место недалеко од џамије. Када је персијски изасланик дошао на место гдје су га упутили, нашао је човека како спава у хладовини воћњака. Сам, сакривен од сунца, са својим штапом под главом, сигуран и безбрижан спавао је први човек највеће државе тог доба. Та слика је нагнала Персијанца да каже познату реченицу: „Правду си успоставио, па мирно заспао“.

Први је увео пошту, плате и протоколе.[41][42][43] Омер је такође увео дечији додатак и пензије за старије особе.[44][45][46][47] Увео је месечево рачунање времена за муслимане.

Халиф[уреди]

За време Омерова халифата царство се ширило на велико пространство.[48] Заузели су од Сасанида:

Заузели су од Византије:

У бици код Јармука мала муслиманска војска је победила много већу византијску војску и трајно је окончала византијска власт јужно од Мале Азије. Друга мала муслиманска војска постигла је велику победу у бици код Кадисјаха око 636., близу обала Еуфрата. За време битке Сасанидска војска је доживела велики пораз, а убијен је и персијски генерал. После дуге опсаде муслимани су 637. заузели Јерусалим. Према неким причама Омер је у Јерусалим ушао на покоран начин шетајући крај магарца на коме је седио његов слуга. Православни патријарх Јерусалима Софроније му је предао кључеве града. Затим је одржао молитву на месту бившега јеврејскога храма. Касније је ту саграђена велика џамија. Западни историчари те приче сматрају каснијим измишљотинама. Омер је ушао у Јерусалим вероватно годину дана након предаје града.

За време његове власти основани су гарнизони у Басри и Куфи. Проширио је и реновирао 638. Велику џамију у Меки и Џамију пророка у Медини. Започео је и процес доношења исламскога закона. Наредио је 639, да се године почну бројати од Хиџре.

Слободна трговина[уреди]

Локално становништво Јевреја и аутохтоних хришћана, прогоњено као верске мањине и опорезовано у великој мери ради финансирања византијско-персијских ратова, често су помагало муслиманима да преузму земљу од Византинаца и Персијанаца, што је резултовало у изузетно брзим освајањима.[49][50] Како су се нова подручја придруживала исламској држави, они су имали користи од слободне трговине док су трговали са другим подручјима у исламској држави. Да би се подстакла трговина, у Исламу трговина није била опорезована, већ се богатство опорезивало.[51] Муслимани су плаћали закат на своје богатство сиромашнима. Пошто је устав Медине написао исламски пророк Мухамед, Јевреји и Хришћани су наставили да користе сопствене законе у Исламској држави и да имају своје судије.[52][53][54]

Смрт[уреди]

У рану зору, у среду, четвртога зул-хиџета двадесет и треће године по Хиџри изашао је Емирул-му'минин у џамију да предводи муслимане на сабах-намазу. Када је изговорио почетни текбир за приступ намазу, пришао му човек и ударио га ножем неколико пута у прса и у стомак.[55] Убица је био Ебу-Лу'лу Фејруз ел-Фариси, роб Ел-Мугире ибн Шу'беа. Док су га муслимани покушали ухватити, он је починио самоубиство и тако није могао ништа открити о завери. Оставио је хилафет једном од шест људи које је изабрао, а то су: Осман ибн Афан, Алија ибн Ебу-Талиб, Зубејр ибн Авам, Талха ибн Убејдулах, Абдуррахман ибн Авф и Са'д ибн Ебу Векас.[56][57] Опоручио је скромну џеназу и тражио од Аише да буде сахрањен поред Мухамеда и Ебу Бекра, што му је дозволила.

Референце[уреди]

  1. Ibn Hajar al-Asqalani, Ahmad ibn Ali. Lisan Ul-Mizan: *Umar bin al-Khattab al-Adiyy.
  2. Majlisi, Muhammad Baqir. Mir'at ul-Oqool. 21. стр. 199. 
  3. Al-Tusi, Nasir Al-Din. Al-Mabsoot. 4. стр. 272. 
  4. Ahmed (2001). стр. 34.
  5. Hourani. стр. 23.
  6. „Islam: The Caliphate”. 
  7. Dubnow (1968). стр. 326.
  8. Simha Assaf, Meqorot u-Meḥqarim be-Toldot Yisrael, Jerusalem (1946). стр. 20–21 (Hebrew and Judeo-Arabic)
  9. 9,0 9,1 Bonner, M.; Levi Della Vida, G. „Umar (I) b. al-K̲h̲aṭṭāb”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam. 10 (Second изд.). Brill. стр. 820. 
  10. „Hadith - Book of Companions of the Prophet - Sahih al-Bukhari - Sunnah.com - Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. sunnah.com. 
  11. „Umar Ibn Al-Khattab : His Life and Times, Volume 1”. archive.org. 
  12. Qazi, Moin. Umar Al Farooq: Man and Caliph (на језику: енглески). Notion Press. ISBN 9789352061716. 
  13. Muhammad Husayn Haykal (1944). Al Farooq, Umar. Chapter 1. стр. 45.
  14. 14,0 14,1 14,2 Haykal, 1944. Chapter 1.
  15. Muhammad ibn Jarir al-Tabari, History of the Prophets and Kings
  16. Haykal, 1944. Chapter 1. стр. 40–41.
  17. Tabqat ibn Sa'ad. Chapter: Umar ibn Khattab.
  18. Haykal, 1944. Chapter 1. стр. 47.
  19. Haykal, 1944. Chapter 1. стр. 51.
  20. Armstrong. стр. 128.
  21. „Umar's Conversion to Islam”. Al-Islam.org. Приступљено 4. 8. 2016. 
  22. Al Mubarakpury, Safi ur Rahman (2002). Ar-Raheeq Al-Makhtum (The Sealed Nectar). Darussalam. стр. 130—131. ISBN 978-9960-899-55-8. 
  23. Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, Mohammad Allias Aadil. стр. 42, Sahih al Bukhari
  24. as-Suyuti, The History of Khalifahs Who Took The Right Way (London, 1995). стр. 54–61.
  25. „The Biography of Abu Bakr As-Siddeeq”. archive.org. 
  26. Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, Mohammad Allias Aadil. стр. 56.
  27. Holland, Tom. In the shadow of the sword, The Battle for Global Empire and the End of the Ancient World. Abacus. стр. 381—382. ISBN 978-0-349-12235-9. 
  28. Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad. Cambridge University Press. 
  29. The History of al-Tabari. State University of New York Press. 1990. 
  30. „The Institute of Ismaili Studies - Institute of Ismaili Studies”. iis.ac.uk. 
  31. Archipelago, World. „Macmillan”. macmillan.com. 
  32. „The Biography of Abu Bakr As-Siddeeq”. archive.org. 
  33. Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, by Mohammad Allias Aadil. стр. 58–59
  34. K. Y. Blankinship, The History of al-Tabari: vol. XI. стр. 157
  35. Early caliphate, Muhammad Ali, Muḥammad Yaʻqūb K̲h̲ān. стр. 85
  36. Haykal, 1944. Chapter 5. стр. 130.
  37. Haykal, 1944. Chapter 5. стр. 135.
  38. The Cambridge History of Islam, ed. P.M. Holt, Ann K.S. Lambton, and Bernard Lewis, Cambridge 1970
  39. Al-Buraey, Muhammad (2002). Administrative Development: An Islamic Perspective. Routledge. стр. 248—249. ISBN 978-0-7103-0333-2. 
  40. Essid, Yassine (1995). A Critique of the Origins of Islamic Economic Thought. Brill. стр. 24,67. ISBN 978-90-04-10079-4. 
  41. Ahmad, Abdul Basit (2000). Umar bin Al Khattab - The Second Caliph of Islam. Darussalam. стр. 44. ISBN 978-9960-861-08-1. 
  42. Men Around the Messenger By Khālid Muḥammad Khālid, Muhammad Khali Khalid. стр. 20
  43. Ali, Maulana Muhammad (2011). The Living Thoughts of the Prophet Muhammad. Ahmadiyya Anjuman Ishaat Islam Lahore USA. стр. 132. ISBN 978-1-934271-22-3. 
  44. Administrative Development: An Islamic Perspective by Muhammad Al-Buraey. стр. 254
  45. The challenge of Islamic renaissance By Syed Abdul Quddus
  46. Administrative Development: An Islamic Perspective by Muhammad Al-Buraey. стр. 252
  47. Akgündüz, Ahmed; Öztürk, Said (2011). Ottoman History: Misperceptions and Truths. IUR Press. стр. 539. ISBN 978-90-90-26108-9. 
  48. Medieval Islamic Civilization, Josef W. Meri, Jere L. Bacharach. стр. 844
  49. Esposito (2010). стр. 38.
  50. Hofmann (2007). стр. 86.
  51. Islam: An Illustrated History By Greville Stewart Parker Freeman-Grenville, Stuart Christopher Munro-Hay. стр. 40
  52. R. B. Serjeant, "Sunnah Jami'ah, pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrim of Yathrib: analysis and translation of the documents comprised in the so-called 'Constitution of Medina'", Bulletin of the School of Oriental and African Studies (1978), 41: 1–42, Cambridge University Press.
  53. Watt. Muhammad at Medina and R. B. Serjeant "The Constitution of Medina." Islamic Quarterly 8 (1964). стр. 4.
  54. „Madinah Peace Treaty”. scribd.com. 
  55. Haykal, 1944. Chapter "Death of Umar".
  56. „Umar Ibn Al-Khattab : His Life and Times, Volume 2”. archive.org. 
  57. „Hadith - Book of Model Behavior of the Prophet (Kitab Al-Sunnah) - Sunan Abi Dawud - Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. sunnah.com. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]